Крај битног

Ближи се крај нечега битног.
Година или живот, што му на исто дође.
Моје је ту било да ми сан
не прође муњевито или небитно.

Дрмнем ли умом, Бог се заталаса
али се ја и не огласим, у стрепњи,
можда и у страху од пролазности
у којој вечно огледам своје биће.

Кажем себи: живот је постао чвор,
вретенасти вртлог у виду маглина
у којима се ум већ једва сажима.
Узео сам што је било моје, Свеоче

И сада се, жут као удесна пчела,
враћам у саће васионске тмине.
И зуј и рој били су моји усуднуци
који су испратили ток Данубиуса

И мед даривали Лепенском виру,
у жижним тачкама равнодневица
којима су моруне избројале очи и
њима украсиле лица житељника.

Оно најбитније као да је већ ту,
али се у лику указује тек као Бог
у чијој истини личног Световида
намах препознајемо и Оца свог.

Крај је битног, отворите ми небо!

Зима, 2022.

(крај децембра -прим. ур.)