Концептуална анализа експлозије у Санкт-Петербургу

Експлозија на станици метроа у Санкт-Петербургу, у понедељак, 3. априла, која се догодила око 14:30 часова (када је обично све пуно) однијела је 14 живота и оставила 72 повријеђених међу којима има и дјеце. То је једна од највећих несрећа која се десила у историји санкт-петербуршког метроа, осам дана од опозиционих протеста и само два дана прије прве годишњице оснивања Федералне службе јединица националне гарде Росгарда. О европској срамоти – несолидарности са жртвама и необиљежавању (бојењу) руском заставом знаменитости европских престоница, као што то обично раде кад су сви други у питању не треба коментарисати него се усресредити на нешто друго. Сви мање-више познају европску политику двоструких аршина, па што би био изузетак и сада, када су у питању руске жртве.

Дан, град и вријеме напада могуће је било очекивати још од самог свитања 03. априла. Неизвјесно је било само конкретно мјесто и начин извођења операције. Као прво, то је био дан оснивања Федералне службе безбједности; као друго то је био граду којем се налазио предсједник Владимир Путин као и предсједник Бјелорусије Александар Лукашенко на Четвртом медијском форуму регионалних и локалних медија; као треће експлозија је одјекнула тачно у моменту Путиновог обраћања. 

У структури ФСБ-а постоји посебна (друга) Служба за заштиту уставног поретка и борбу против тероризма која је до реформе 2004. године била Одјељење за заштиту уставног поретка и борбу против тероризма. Експлозија је показала да је јако тешко да само једна структура унутар службе може да прати и протестанте и потенцијалне терористе или диверзанте – у том случају увијек постоји мјесто за пропуст, што се нажалост и показало.  Овај пропуст ФСБ-а може произвести само два сценарија: инструментализовање збијање редова неолибералних политичких калкуланата у борби против Путинове вертикале (не власти у суштини него искључиво против Путина и њему лојалних људи) или потпуно одвезивање руку специјалним службама. Вјерујем да ће бити ово друго и искрено се у то надам – вријеме је за враћање достојанства спецслужбистима.

Владимир Путин је пренио на љето већ традиционалну априлску велику прес-конференцију, што је јасан знак да слиједи унутрашња озбиљна трансформација – преформатирање.

Међутим, шта је важно. У плану је званичан састанак у Москви Путина и предсједника Државе Палестине Махмуда Абаса, чије организовање више није тајна јер је то недавно објелоданио прес-секретар Кремља Дмитриј Песков, и такође изјавио да за формат московских разговора Русија-Палестина-Израел „морају да сазрену услови“. Састанак је планиран за 11. мај. У вези са тим „стара гарда“ спецслужбиста је упозоравала поједине кругове у врху да су могуће чак и серије терористичких напада прије тог сусрета. Зашто серије и коме би то могло да одговара, тј. која страна би могла да их организује и због чега? Проблем и паника су настали у Израелу оног тренутка кад је Путин „тихо“ подржао Палестину и Лигу арапских земаља. Шта то значи није тешко закључити ни ономе ко само зна у каквом су проблему Израел и Палестина и ништа више у погледу геополитике и глобалних стратешких концепција. И то је, такође, недавно потврђено из МИД-а – тачније од замјеника министра Михаила Богданова који је кратко навео да у Путиновом писму Лиги стоји јасно да „односи између Русије арапских држава носе карактер повјерења“. Важно је додати да је и Сергеј Лавров после заједничких преговора министара иностраних послова Лиге арапских држава изјавио да су сви у потпуности поздравили и подржали Путинову иницијативу за формирање универзално антитерористичког фронта. 

Присјетимо се случаја „терористичког напада“ на аеродрому Домадедово 2011. године, који нажалост није до данашњег дана до краја затворен. Чак и тада, за вријеме предсједничког мандата Медведева Израел је константно демонстрирао незадовољство његовом мирољубивом позицијом према Палестини. 

Посебно напомињем – Сједињене Америчке Државе су недавно први пут на сједници Савјета безбједности ОУН-а биле уздржане поводом резолуције о палестинско-израелском питању којом се Израелу додјељује статус агресора и окупатора палестинских земаља. Крајем децембра прошле године СБ ОУН је жестоко реаговао на планове Израела о даљем проширењу на територију Палестине, на шта је и Европска унија одреаговала негативно. Тачно 14 држава је гласало за усвајање резолуције којим се Израел обавезује да моментално обустави радове, САД су биле уздржане без стављања вета (први пут од 1980. године!).

Палестински предсједник Махмуд Абас је недуго после инаугурације Доналда Трампа јасно ставио дознања новом америчком предсједнику да је Јерусалим будући главни град (међувјерске трпељивости) Палестине и упозоравао на последице евентуалног помијерања америчке амбасаде из Тел-Авива у Јерусалим Ал-Кудс. Недуго затим огласио се и Владимир Путин који је такође изнио недвосмислен став да је „рјешавање већ застарелог палестинског проблема најважнији услов за постизање дугорочне стабилизације ситуације на Блиском Истоку“.

Још један детаљ због којих у Израелу не сједе „скрштених руку“ је тај да је Махмуд Абас као велики интелектуалац, двоструки доктор наука: филозофије и историје, после школовања на Дамаском универзитету прешао на Руски универзитет пријатељства народа (РУДН), а одатле дисертацију на тему „Тајна веза између нацизма и ционизма“ одбранио на престижном Институту за источне студије Академије наука СССР-а, након чега је написао и монографију „Друго лице: тајне везе између нациста и руководства ционистичког покрета“.

У међувремену, 28. марта Арје Лејб Едељкоф, рабин јеврејске општине у Сочију – иначе држављанин Израела и САД, добио је судски налог да одмах напушти Русију уз образложење да „представља опасност по националну безбједност“. Министарство унутрашњих послова је анулирало дозволу за привремени боравак у Русији још крајем прошле године, након чега је затражио руско држављанство, али је из ФСБ-а инсистирано да што прије напушти земљу због „екстремистичке дјелатности“. Исто важи и за његову жену и седморо дјеце.

Такође је незаобилазно напоменути да се практично одмах након експлозије огласио Аарон Шмулевич, израелски политиколог (вођа Међународног хиперционистичког покрета Беад арцејну (За отаџбину) и предсједник Института источног партнерства, историчар, рабин. Све у свему ХИПЕРциониста који заговара Израел „од Нила до Еуфрата“ са којим се знатан број рабина и руководства слаже. Крајње провокаторске изјаве Шмулевича о томе да су „експлозије у метроу дјело руску руских власти“ као и то да „Путин опет минира Русију“ преносе нико други до портали са азербејџанским, украјинским и руским (поједини јеврејски рускојезични) доменом. А ко је заправо он? Рођен у Мурманску, тада СССР-у као Никита Сергејевич Дјомин. После развода родитеља и промјене имена у Авраам почиње да живи по правилима јудаизма, а по одласку у Израел узима мајкино (чистокрвне јеврејке) презиме Шмулевич. Прије напуштања Русије студирао је на Биолошком факултету Лењинградског универзитета и радио у специјалној тајној Лабораторији за изучавање паранормалних појава под контролом Комитета државне безбједности (КГБ-а). Са треће године је истјеран са факултета по налогу КГБ-а „због ционистичке дјелатности“. Али, не вјерујем да је због ангажмана на поменутим тајним пројектима и он сам постао паранормалан, абнормалан илити ненормалан, него да га је изгубио свијест својом приврженошћу хиперционизму.

Да ли су ПОЈЕДИНИ напади у свијету „терористички напади“ или диверзија „богоизабраних“ својим или туђим рукама, остаје свима да процене сâми.