Грегоријански глобализам

Пети октобар 1582. године проглашен је од римокатоличке власти за 15. октобар 1582. године, као први дан грегоријанског католичког календара. Папа Гргур XIII је папском булом дане између 5. и 14. октобра избрисао из историје. Католчке државе Италија, Шпанија и Португалија прве су почеле примјену католички календар. Енглеска је усвојила грегоријански календар у XVIII вијеку 1752. године. Краљевина Југославије усвојила је католички календар 10. јануара 1919. године као државни календар. Последња држава која је усвојила грегоријански календар као званични је краљевина Саудијска Арабија, 2016. године. Према јулијанском календару, година траје 365 дана и 6 сати, док је по грегоријанском година скраћена на 365 дана, 5 сати, 49 минута и 12 секунди. Разлика од 11 минута била је разлог да римокатолицизам направи велико помјерање дана у календару и да разбије и календарско јединство хришћана.

Папска промена Православног календара

У ери информатике, технолошког напретка космичких размјера, у свијету премреженом рачунарским системима, у добу биотехнолошког модификовања природе и људи, програмирања човјекове прошлости и будућности, надања и памћења – стварање гломазног глобалног синкретистичког сурогата једне свјетске религије је непотребно. Старозавјетни вавилонски пројекат је превазиђен, архитекте нововавилонског пројекта су заобишле религије и језике као декоративне културно-религозне разлике демократских права. Ново вавилонско нивелисање није формално стапање језика и народа, већ брисање `прошлог` и програмирање новог памћења, преиначење историјске истине и свијести; брисање `старих` и учитавање нових историјских `истина`, формирање и форматирање  једнобразног сјећања, до глобалне једнакости у `памћењу`, заправо забораву.

„Ко контролише прошлост, контролише садашњост, а ко контролише садашњост, креира будућност“, пише Џорџ Орвел у својим антиутопијским есејима. Све империје у историји су уводиле своје календаре, своју повјесну политику памћења, креирајући пожељну политичку прошлост и перспективу будућих догађаја. Јединствен пројекат историјског и идентитетског инжењеринга, архетип савремених система програмирања политичке свијести, евроатлантске мисије `меке моћи`, управљања човјековим временом и животом, повјесним памћењем и предвиђањем – представља папска промјена јулијанског хришћанског, и установљавање новог, наводно рачунски тачнијег, грeгoријанског католичког календара папе Гргура из 16. вијека.

Папски календар су на дан проглашења промјене календара 15. октобра 1582. година прихватиле римокатоличке државе Пољска, Шпаније и Португал, три мјесеца касније Француска и Лотринген. Остале римокатоличке земљ су грегоријански календар прихватале касније. Долазило је до отпора становништва и у римокатолички краљевинама јер су многи сматрали да је то политичка нехришћанска одлука, али је услед државног строгог спровођења римокатоличког закона становништво морало да пристане на државне вјерске законе. Протестантске државе су се супростављале прихватању папског календара и долазило је до локалних вјерских ратова унутар појединих европских градова и области. Већина протестантских држава и заједница су прихватиле римокатоличку реформу календара до 1700. године. Британија је прихватила римокатоличку реформу калнедара 1752.године. Последње протестантско упориште јулијанског календараи је био кантон Граубинден који је папски календар прихватио 1812. године.      

Од средњег вијека до данас, римокатоличко наметање грегоријанског календара представља матрикс мисије `меке моћи`. Папски пројекат памћења кроз промјену јулијанског календара, под изговором прецизнијег временског прорачуна, представља парадигму савремених пројеката историјског инжењеринга и религиозног ревизионизма, брисања ‘старих’ историја и календара древних народа и религија, и наметања `нове` глобалне историје и будућности. Као у 16. вијеку, и данас наметање грегоријанског календара представља средство наметања папског поглаварства, папске воље „како на земљи, тако и на небу”, неприкосновене земаљске и духовне власти папства као персонификације евроатлантског екуменизма и „планетарног“ патернализма.

Разлог римокатоличке реформе јулијанског календара је успостављање глобалног грегоријанског „рачунања” историје, а не само времена – рачунање времена је повод, а узрок је историјски и религиозни ревизионизам, програмирање памћења, а према памћењу одговарајуће политичке будућности. Данас бисмо казали – успостављање медијског монопола планетарног опсега на наметање глобалне политике памћења, учитавања прошлости, контролисање садашњости и креирање будућности.   

Питање промјене календара је – да ли ћемо прећи на туђи, а не тачнији календар, да ли ћемо одрећи православну и прихватити ”нову” историјску истину, друге религиозне и политичке ауторитете историје, а тиме и будућности? У том контексту, прво питање црквеног календара је са киме ћемо, а не када ћемо славити вјерске празнике. Очување поретка јулијанског календара је прије свега питање историје и саборности Цркве, националне и културне политике народа и државе, а на последњем мјесту питање прецизног рачунања времена.

Поштовање одређеног календарског празничног канона изграђује културу памћења и националне свијести народа. Календарска култура изграђује  континуитет и политику памћења, и својеврсну`перспективу памћења`. Раскид са календарским континуитетом представља раскид са културним континуитетом. Свођењем календара на ванвјерски времеказ, човјек губи културно-историјски оријентир у времену и простору, историји и будућности. Народ, лишен календарског култа и канона, постаје дио другог календарског континуитета и културе, туђег организованог система `политике памћења`, туђих културно-религиозних и геополитичких пројеката будућности, националних пројеката народа који контролишу прошлост и садашњост, а креирају будућност.

`Новокалендарско` нивелисање представља својеврсно вјерско вавилонско мијешање, које у првостепеном мијешању значи прелазак у јединство евроамеричких религиозно-политичких датума, успостављање евроцентричне једнакости памћења повијести, док у другостепеној нивелацији значи потпуно брисање историје и памћења. Пројекат `новокалендарског` нивелисања је и програм брисања датума великих покретних празника из календара православне цркве, што значи брисање свијести о вјерском значењу и смислу хришћанских празника, као у евроамеричкој `хришћанској` профаној празничној култури.

Пропаганда новокалендарства

Савремени секуларизам користи дјелотворнију антирелигиозну друштвену доктрину него што је револуционарно забрањивање религиозности – релативизује религиозне разлике и истине вјере и истиче непосебне стране религија. Модерна атеистичка агенда подстиче арелигиозност и религиозну равнодушност. Агресивним атеистичким прогоном цркве често је подстицано поштовање вјере, док се пропагирањем општерелигиозних права подстиче арелигиозност. Такво опште мјесто мисије религиозног релативизма, кроз залагање за повратак општехришћанском јединству, јесте свођење вјерског значења календара на питање прецизнијег рачунања времена.

Савремена пропаганда глобалног једнокалендарства подилази човјековим приземним поривима, указује на законе природе, прогреса, потрошачког друштва, вољу већине, ‘свијета’, друговјерних, невјерујућих, а на првом мјесту религиозно равнодушних. Пропаганда новокалендарства питање црквеног календара своди на другоразредно политичко питање, са богословско-историјског на ниво `научног` демократског договора – став јавног мнења. Данашње заговарање новокалендарства међу православнима нема предзнак прозелитизма, наметања других религиозних и историјских “истина“, већ прагматизма, потрошачког избора економичније религиозности, екуменског конформизма, демократизма, прилагођавања међународном екуменском и економском поретку, својеврсном економском екуменизму.

Питање грегоријанског календара се више не поставља ни као потреба за наводно тачнијим рачунањем времена, већ као демократско питање, ствар принципа већине, али одређене, пожељне геополитичке већине; а та надмоћна страна за поједине наше политичаре и пастире није православна Русија, која чини већину православних вјерника, већ папско-протестантска страна, и оне православне помјесне цркве, то јест државе, које су после преласка на папски календар постале и чланице НАТО евроатлантског војног пакта.

У новокалендарској пропаганди нема помена Руске православне цркве којој припада деведесет одсто од броја свих православних вјерника, као што ни Грузијску, Јерменску и Коптску цркву, те Јерусалимску патријаршију, које такође поштују јулијански календар, активисти новокалендарства не помињу. Нехришћанске намјере новокалалендарске пропаганде се посебно разоткривају у непомињању Свете Горе Атоса, средишта православнe духовности, гдје се до данас поштује јулијански календар, а грегоријански одбацује као папски прозелитизам. Охрабрени силом евроатлантске алијансе, као јединим аргументом својих ‘научних’ и ‘богословских’ тврдњи, политичари и пастири прозелитизма пропагандом новокалендарства позивају православне Србе да се придруже и евроатлантској религиозној унији. Пастир прогреса је поручио православним Србима: – Не можемо постављати, како ни политичке, тако ни вјерске услове на путу европске будућности.

‘Хришћани који се придржавају грегоријанског календара сјутра славе Бадње вече’, ‘хришћани који славе по грегоријанском календару сјутра славе Васкрс’,’све хришћанске цркве које су усвојиле грегоријански календар сјутра ће одржати богослужење’ – тако се на јавним медијским сервисима Србије и Црне Горе најављују римокатолички Божић и Васкрс, као да је у питању временско-следствена, формално-религијска разлика прославе истовјетних папско-протестантских празника у односу на православне, који су у истом атеистичком рјечнику-појмовнику названи као ‘хришћански вјерници и цркве који се придржавају јулијанског календара и источног обреда.’ Таквом медијском мисијом `меке моћи` се вјерски необразованим православном народу намеће погрешна представа хришћанске вјере, то јест, да између Православне Цркве, и римокатолика и протестаната, нема суштинске духовне и догматске разлике, осим временско-календарске. Системски се ствара илузија да православни, римокатолици и протестанти поштују иста духовна начела, догматски и канонски утврђене исте истине вјере, да су православље, римокатолицизам и протестантизам исто, осим у неусаглашености календарских рокова, што је последица календарског неспоразума метеоролошко-математичке природе.
Сходно таквим претпоставкама, православним вјерницима се препоручују  религиозне евроатлантске интеграције, да у процесу политичке транзиције пређу и на други црквени календар, да нас уз једнопартијску прошлост прође и православље; да се учлањењем у политичко-економске европске институције учланимо и у унију старог-новог папско-протестантског евроцентричног религиозног поретка. Питање “старог“ и “новог“ календара се поставља као још једна православна препрека на путу евроатлантских интеграција балканских народа. Европски савјет је фебруара 2012. године донио одлуку да додијели Србији статус кандидата за чланство у Европску унију, од када је прозелитско дјеловање папских прелата у Србији појачано. Београдски надбискуп у празничним посланицама од тада отворено позива православне Србе на духовно и политичко јединство у Европској унији, на прихватање заједничке европске прошлости и будућности, и „без обзира на различите датуме прослављања вјерских празника“.

Југословенско прихватање римокатоличког календара

Покољења одвојена од своје историје лако прелазе на туђу и „нову“ повијест, на „нови“ и туђи календар, нове празнике и предање. Стогодишње југословенско  ванисторијско братство и јединство у душама југословенских нараштаја Срба релативизовало је вјерске вриједности. Генерације Срба одгојене у југословенском екуменизму или комунизму, култу иновјерног и иноплеменог вође, лако прихватају култ ‘непогрешивог’ римског поглавара папе, као универзалног свјетског тате – сурогат изгубљеног небеског очинства, и папски календар као сурогат одбачене историје и предања предака.

У пројекту и формирању Југославије, државне творевине “троименог“ и „вишерелигиозног“ народа, увођење грегоријанског календара, као ревизионистичког пројекта, имало је програмску сврху. Југословенски екуменизам је подразумијевао преиначење “старе“ српске православне историје и успостављање хибридне југословенске српско-хрватско-словеначке заједничке прошлости и памћења, а тиме и стварање претпоставки заједничке југословенске будућности. Прелазак на грегоријански календар је имао функцију постизања дисконтинуитета у историјској и политичкој свијести срског народа православног памћења и предања.

У Краљевини СХС грегоријански календар је уведен првог мјесеца наредне године по њеном формирању и то Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. године, објављеном у првом броју „Службене новине Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом одређено је да на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и да се дана 28. јануара 1919. године уводи рачунање времена по грегоријанском календару. У Краљевини СХС 1919. године, након 14. јануара по јулијанском календару, на Савиндан, освануо је 28. јануар грегоријанског календара.

Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатолици, користили грегоријански календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је практично представљало прелазак на грегоријански календар Краљевине Србије, као и институција бивше Краљевине Црне Горе, и српског православног народа од Вардара до Триглава. Превођење Српске православне цркве на католички календар је планирано у склопу југословенског прозелитског пројекта и унијатске мисије према православним црквама Балкана и Блиског истока. Познато је учешће српско-југословенске делегације на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године, који је сазвао наметнути цариградски патријарх Мелетије Метастакис – експонент евроатлантске стратегије у Цариграду – “источни папа“, како га је назвао Свети отац Јустин Поповић. На том скупу, организованом ради превођења православних цркава на грегоријански календар, биле су присутне три православне аутокефалне цркве: Грчка, Румунска и Српска са југословенском делегацијом. Најближе православне цркве Цариградској патријаршји и историјске патријаршије, Антиохијска, Јерусалимска и Александријска, одбиле да присуствују том конгресу. Грегоријански календар је наметнут Грчкој и Румунској цркви политичким притиском , а нетачно је да су Александријска и Антиохијска црква затим добровољно прихватиле католички календар – напротив, наметнут им је под притиском и уцјенама. После Мелентијевог конгреса, александријски патријарх Фотије са антиохијским Григоријем, јерусалимским Дамјаносом и кипарским Кирилом, сазива Сабор на коме је одлучено да се одбаци грегоријански календар, што је Александријску патријаршију означило као следећу мету мисије наметања грегоријанског календара.

Наивно је мислити да је разлог папске промјене календара било прецизније рачунање времена, зато што јулијански на 128 година акумулира грешку од једног дана, док грегоријански ту грешку прави на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског итд. Нажалост, тако су мислили многи учени Срби у Краљевини Југославији, те су на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду, као допринос уједињењу свијета, нудили Миланковићев најпрецизнији календарски прорачун. Допринос Милутина Миланковића светској науци је признат – његови прорачуни цикличних климатских промјена на Земљи, и теорије ледених доба –  али уступати мјесто богослова физичару и космологу, “професору небеске механике“, да као астрофизичар арбитрира у питањима цркве изједначавањем православног и католичког календарског канона увођењем у оба додатне “тачности“, био је типичан примјер југословенског ванвјерског атеистичког  интернационализма. Идеологију утопије масонског вавилонског мијешања народа и култура или прелазак у римокатолицизам југословенски протагонисти новокалендарства нису могли православним Србима отворено проповиједати, па су наводили наводне разлози економског екуменизма за увођење грегоријанског календара. Указивано је да ће преласком на грегоријански календар бити „избјегнуто прослављање дуплих празника које наноси огромну штету привреди, „што се више подносити не може“.

Професор Милутин Миланковић није био занесен само астрофизиком у негирању религиозних разлога код предлога за увођење грегоријанског календара, већ и идеолошко-политичким програмом. Југословенској делегацији није сметало што је у Совјетском Савезу бољшевичка власт увела грегоријански календар, али јесте што на то није приморала Руску цркву. У Русији, односно Совјетском Савезу, грегоријански календар су увели бољшевици, а у Србији односно Краљевни Југославији – југословенска влада и Краљ Југославије, али нису успјели да приморају Српску цркву да пређе на грегоријански календар. Румунска црква и држава су биле пројекат прозелитизма екуменистичког евроатлантског програма, као и Југославије, што се обзнанило учешћем Румунске цркве на такозваном Свеправославном конгресу и прихватањем грегоријанског календара.

Увођење католичког календара у Грчку цркву

Јединство православних цркава није нарушено до 1923. године, када је политички наметнути цариградски патријарх Мелетије прихватио папски календар, а потом га наметнуо Грчкој цркви. Од када је папа Гргур 1582. године увео свој календар и нарушио хришћанско истовремено празновање црквених празника православних и римокатолика, до 1922. године, када је прва православна црква прешла на папски календар, папска промјена календара је била подстицај православним црквама на очување Светог Предања и кроз очување јулијанског календара.

Историју наметања грегоријанског календара Грчкој цркви,тј. политичко-прозелитски притисак под којим је Грчка црква увела грегоријански календар, новокалендарска пропаганда прикрива, а грчко новокалендарство православним црквама предочава као препоруку прихватања грегоријанског календара. У вријеме увођења грегоријанског календара у Грчку цркву, Грчка се налазила у неповољнијем геополитичком положају него 1453. године, под османском опсадом Константинопоља, када је европска алијанса војну помоћ Цариграду условљавала прихватањем папске уније. Грчка Црква и народ – изнутра под притиском револуционе власти у Грчкој, споља под турским и уцјенама атлантске алијансе, са наметнутим цариградским патријархом, а на краљевском престолу са друговјерном европском династијом – су били под већом политичком и  вјерском опсадом и окупацијом него у средњовјековној османској опсади и окупацији Константинопоља.

Грк Емануел Метаксакис (1871-1935), у монаштву наречени Мелетиос, слободни зидар, а формално православни монах, био је цариградски патријарх од 1921. до 1923. године, када је покушао, попут папе, да првенство части замијени првенством власти. „Свети синод Грчке цркве је 9. децембра 1921. свргао Мелетија Метаксакиса због низа сличних прекршаја Канонског права, као и због проузроковања шизме. Упркос оваквој одлуци, Мелетије је устоличен у трон Цариградских архиепископа 24. јануара 1922. године, а затим је, под великим политичким притиском, пресуда о Мелетијевом свргавању повучена 24. септембра исте године.“ – пише свештеник професор Србољуб Милетић у тексту „Мелетиос (Метаксакис) митрополит, архиепископ, папа и патријарх“. Професор о. Милетић даље пише: ,,Убрзо, уз подршку цариградског патријарха Мелетија, на атинску патријаршијску катедру је изабран архимандрит Хризостом Пападопулос, који је већ 16. априла 1923 године сазвао Архијерејски Сабор, на коме се разматрало о питању промјене календара, и одлучено да јулијански календар буде ‘исправљен’ путем пребацивањa за 13 дана унапријед, а да Васкрс и мјесоцослов остану неизмијењени.“

Патријарх Мелетије сазива такозвани „Свеправославни конгрес“ у Цариграду, од 10. маја до 8. јуна 1923. који, противно црквеним саборским одлукама доноси одлуку да Цариградска патријаршија пређе на грегоријански календар. „Митрополит Хризостом 24. децембра исте године потом сазива Архијерејски Сабор којем предлаже ‘средње‘ решење: озваничити грегоријански календар са старoм Пасхалијом. Сав je посао обављен у таквој журби, да је већ 20. јануара 1924 године прибавиo константинопољску сагласност. Тако је Свети Синод Грчке Православне цркве прешао на „новојулијански календар“, хибрид између Црквеног и папског календара, по коме се задржава пасхалија по Црквеном календару, а усваја папски мјесецослов за све непокретне празнике.“ У православним земљама “Свеправославни конгрес“ је протумачен као напад на вјековно православно литургијско јединство. Одлука о преласку на папски календар је изазвала незадовољство православних вјерника, а у Цариграду и уличне немире. Незадовољни православни Грци су демолирали патријаршију, а патријарх Мелетије је задобио физичке повреде. После обављеног задатка увођења грегоријанског календара, Мелетије је напустио Цариград и трон патријарха.

О драматичним догађајима насилног превођења грчке државе и цркве на грегоријански календар пише и почивши српски Патријарх Павле, у свом раду „Став СПЦ према старом и новом календару“: „Јединство празновања Васкрса по јединственој пасхалији и јулијанском календару прекинуто је реформом папе Григорија XIII, којом је, поред новог календара, усвојена и нова пасхалија, а по њој римокатолици могу да славе Васкрс и заједно са јеврејском Пасхом, па чак и пре ње. Све до 1923.  године, принцип заједничког прослављања не само Васкрса, него и непокретних празника, важио је у цијелој Православној цркви. Када је фебруара 1923.године грчка држава увела григоријански календар јасно је речено да у цркви остаје и даље јулијански календар. Међутим, неочекивано, новизабрани архиепископ Хризостом, већ 10. марта 1923. године, износи Сабору грчке јерархије потребу преласка и цркве на нови календар. Сабор је одлучио да се о тој ствари треба озбиљно посаветовати са свим православним црквама, особито са Цариградском патријаршијом. Ствар је пошла убрзаним током, те је децембра исте године сазван Сабор грчке јерархије на коме је закључено да за непокретне празнике буде у важности грегоријански, а за покретне остане јулијански календар. Сабор Цариградске цркве се са тим предлогом сагласио 20. јануара 1924. године, и Грчка црква прелази на нови календар прогласивши 10. март 1924. године за 23. март. Овакав необично брзи, и потпуно неприпремљени прелаз на нови календар, изазвао је тешки старокалендарски раскол у Грчкој цркви.  Који су разлози деловали на Архиепископа и Грчку цркву да без припреме свештенства и верних, и без претходне измене мишљења са другим православним црквама, тако нагло пређу на грегоријански календар? Православни Грци, који нису хтели да пређу на папски календар, прогласили су не само Грчку цркву отпадником од православља, него и све православне цркве које су остале при јулијанском календару, али имају канонску и литургијску везу са Грчком и оним црквама које су доцније примиле нови календар. Покушај да се овај раскол силом угуши само је још више продубио расцеп између њих и званичне Грчке цркве.“

У представци Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, од 7. 5. 1977. године, о цариградском патријарху Мелетију и његовом тзв. Свеправославном конгресу, архимандрит Јустин Поповић пише: „Питање припремања и одржања новог Васељенског Сабора Православне Цркве није ни ново ни скорашње у овом нашем веку историје Цркве. То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метастакиса, познатог уображеног модернисте, реформатора и творца раскола у православљу, на његовом такозваном `Свеправославном конгресу` у Цариграду 1923. године.“

Грчки богослов Александар Каломирос у својој књизи „Против лажног јединства“, пише о прихватању грегоријанског календара у Грчкој: „Литургијско јединство Цркве је ризиковано у корист политичких интереса. Промјени календара је слиједило нарушавање литургијског склада између Грчке Цркве и осталих Православних Цркава, које чувају стари календар до данас. И не само да је ствар у нескладу литургијског живота воинствујуће Цркве, већ је и хармонија литургијског живота између воинствујуће и торжествујуће Цркве такође нарушена. Кад у Грчкој црквена звона звоне и зову вјерне да славе Божић и појци пјевају Христос рождајетсја, славите, милиони наше православне браће широм свијета и на Светој Гори су још у посту предстојећег доласка Спаситељевог и они не чују звона и нити пјевају с нама Божићне пјесме. Отуђени смо тако не само од других православних, већ и од свих православних који су нам претходили, од торжествујуће Цркве оних који су уснули у Христу и од светитеља који су славили и служили литургију по старом календару који смо ми одбацили“.

Извор