Геополитика руског повлачења из Сирије

Руско повлачење из Сирије представља најактуелније геополитичко питање и уједно најврелију тему разговора у последњих пар дана. Иако логичан корак, нико није могао да предвиди тачно време његовог објављивања. 

 

Руска политика у међународним односима заснована је на крајње јасном и хладнокрвном осврту на сопствене националне интересе. 

 

У Сирији, руски интерес се састојао из намере ове силе да остави свој траг на Блиском истоку, као и тежње да се извуче из међународне изолованости изазване украјинском кризом и агендом НАТО-а с њом у вези. Упркос повлачењу, Руси ће у Сирији задржати своју постојећу војну луку и ваздухопловну базу. Председник Путин је својом интервенцијом већ сада доказао две ствари: 20 и више година након распада Совјетског Савеза, Москва не само да је у стању да пројектује своју моћи хиљадама километара од сопствених граница, већ то чини упркос противљењу Вашингтона. 

 

Интервенцијом у Сирији, учињено је и једно и друго. Повлачење, према томе, делује сасвим логично у контексту чињенице да сама интервенција није била усмерена на уништење Даеша, терориста у начелу, па чак ни на помоћ председнику Асаду. 

 

У руском је интересу да се процеси на Блиском истоку што више временски развуку. Економски гледано, Русија не стоји баш најбоље, а руски војни стратези још увек посматрају Украјину као главни предмет своје војне стратегије у спољној политици. 

 

Што се Путинове оданости предсенику Асаду тиче, иако је руска подршка сиријском режиму била непоколебљива, она је више ствар принципа него личности.

 

Постоје назнаке да је претерана самоувереност председника Асада почела да иритира Русију. Међу видним тензијама, једна ствар је била јасна - Асад је почео да представља превелику обавезу.  

 

Док делови руског војног особља и технике напуштају Сирију, значајни руски ефективи остају тамо. Уз две сталне руске базе у овој земљи, Москви остаје могућност да у сваком тренутку прискочи у помоћ свом савезнику. Базе о којима је реч су следеће: поморски објекти у луци Тарсус, као и ваздухопловна база у близини Латакије, коју чува 600 припадника руске морнаричке пешадије. 

 

Јасно је да Русија одржава значајно војно присуство у Сирији. Поред наведених објеката и особља, ту су и батерије противваздушног система С400, као и војни саветници при кабинету председника Асада. Према томе, не може се говорити о руском одласку из Сирије, већ само о ограничавању њених војних капацитета у тој држави. 

 

Ипак, повлачење дела снага изнад свега представља поруку председнику Асаду да је учинио нешто што није задовољило Москву. Очигледно је престао да слуша упутства свог савезника, а овиме је добио јасан сигнал да је тако нешто недопустиво. 

 

У великој слици ствари, шестомесечна интервенција је Путина коштала много мање него што је њоме добио у смислу вредног међународног Пи Ар-а. На домаћој сцени, она је грађанима Русије показала да је њихов председник ефикасан и снажан, више него способан да парира САД-у по питању Сирије и блискоисточне кризе уопште. 

 

Према томе, можемо слободно рећи да је Русија остварила своје главне циљеве у Сирији. Она се успешно изборила с међународном изолацијом, повратила редовну комуникацију и, метафорички речено, поново стекла своје седиште у светском "одбору директора". 

 

Сада када је Русија својим вештим маневром показала стварну спосоност да пресудно утиче на председника Асада, и то на начин на који Запад никада није могао, мировни преговори који управо теку у Женеви добијају сасвим другачији тон. 

 

Из Кремља је саопштено да су председници Путин и Обама обавили искрен разговор у којем су обојица позвали на интензивирање политичког процеса у циљу решења сукоба у Сирији. Такав став Беле Куће представља несумњив добитак за Русију. Интензивирањем политичког процеса ће се сиријској влади дати потребна средства за окончање читавог сукоба. Будући да се његов заштитник делом повукао, председник Асад ће морати да буде активнији у тражењу мирног решења за овај крвави петогодишњи рат који је однео 470 000 живота, донео 1,6 милиона рањеника и раселио око половине предратног становништва Сирије које је бројало 23 милиона људи. 

 

Сиријски државни медији су покушали да умање значај руског повлачења. Државна телевизија је истакла да је одлука о томе донета у договору са владом Сирије, иако је дан раније из Кремља речено да консултација са сиријским партнерима тим поводом није било. 

 

Други савезници председника Асада су истакли своје изненађење руском објавом о повлачењу. Представник либанског Хезболаха, шиитске милиције коју подржава Иран и која учествује у сиријском конфликту, назвао је руско повлачење шокантним. 

 

"Морамо да сачекамо и видимо стварне намере Руса, јер на крају остаје страх да ће Хезболах платити коначну цену тога", рекао је званичник овог покрета. 

 

Противници владе председника Асада жељни су да искористе овај окрет. Командант Џабат Ал Нусре, фракције Ал Каиде која учествује у рату у Сирији, рекао је новинарима агенције Франс Прес да његова група припрема офанзиву у наредних 48 сати. 

 

Све у свему, руска интервенција у Сирији је политичка победа за руску дипломатију и оружана победа за руске војне снаге. Повлачећи се из сукоба на овој осетљивој раскрсници, Русија не само да показује, већ и доказује добру вољу и намеру да сав свој утицај уложи у текуће мировне преговоре. 

 

За разлику од жеља Вашингтона, Русија није рада да се трајно заглави у бесконачној каљузи блискоисточног кошмара. Вашингтон, пак, жели управо то, како на Блиском истоку, тако и у Украјини. Он жели да се Русији догоди иста она ствар која се догодила и самој Америци током 15 година њених хегемонистичких авантура у Авганистану, Ираку и другим земљама - да се њени ресурси превише растегну и доведу до тачке пуцања. Ово се односи и на новчани и на људски капитал. Наупрот томе, Русија увек има јасну и брзу излазну стратегију, управо онакву каквој сада сведочимо на примеру Сирије.