Диктатура и страховлада

Нема дана да се на неком интернет порталу Мило Ђукановић и Александар Вучић не назову диктаторима, а њихови режими - диктатурама. Тиме их, заправо, подижемо за степеницу више од оне на којој се налазе, јер је њихова владавина далеко више налик латино-америчким страховладама, него европским диктатурама.

Које су то разлике између диктатуре и страховладе?

1. Диктатура подразумева иделогију. Диктатори нису еластични момци, који сваких пет година мењају уверења и прелазе на „модернија“. Иако се диктаторима приписује свемоћ, они само једну ствар нису у стању да промене: идеологију. Незамисливо је да Хитлер постане либерал, Мусолини промотер људских права, а Стаљин, Тито и Кастро капиталисти. 
За страховладе је карактеристично да никад не знате с којом ће идеологијом владар да се пробуди. Која год да та идеологија буде, свак је обавезан да је следи, макар му, приликом заокрета, пршљен испао.

2. Диктатори, чак и кад уживају у луксузу, остају потпуно слепи за новац и не књиже имовину на себе. „Страховладари“ обавезно имају масне банковне рачуне и књиже на себе све што ен може да се помери.

3. Нема диктатора који може да влада са 20% подршке бирачког тела, или становништва. У демократским страховладама то је редован случај: симулирањем слободних избора, 20% се претвара у већину. Пошто сам, лично, од диктатура прошао само кроз Титову, свдеочим да би, да се икад одлучио за слободне изборе, сигурно добио натполовичну већину. То што је он хтео 99,98%, ствар је епохе и сујете. Мислим да исто важи за Хитлера, Стаљина и остале диктаторе.

4. Репресивни апарат диктатуре је значајно мањи, него што је то случај у страховладама. СФРЈ је имала око 40 000 полицајаца на 22 милиона становника, док само Србија данас има око 48 000. Полиција је у диктатурама слабо опремљена и ма слаб социјални статус. Сетимо се шта је полиција возила у Титовој диктатури и како је била опремљена. Данас, у модерним страховладама, полиција вози веома скупе аутомобиле, има најмодернију опрему за сузбијање демонстрација, а најагресивнији делови полицијског апарата имају плате у рангу министара.

У диктатурама полиција не сарађује са криминалцима, док је у страховладама најнормалнија ствар да полиција, у ствари, организује криминал и вуче бенефите из тога. Тешко је замислити Ранковића како пије кафу са неким нарко-дилером, док је у страховлади то појава која више никога не узнемирава.

У диктатури постоје правила игре и границе. Ко не чачка мечку, може да живи мирно. У страховлади начелно постоје слободе, али је употреба силе арбитрална. Никад не знаш да ли ћеш због нечега надрљати.
У диктатурама правосудни систем, осим у случају политичких деликата, не трпи никакав притисак извршне власти. У страховлади је притисак на правосуђе за све и свашта, најредовнија ствар. Мој пријатељ, тужилац у пензији, каже да је, за тридесет година рада у тужилаштву, једном био позван телефоном ртади интервенције. Радио је до 2001-е.

5. Друштвена проходност у диктатурама је динамична, док се у страховладама стварају касте, изоловане групе, у које се може ући само преко партијског ангажмана, или преко криминалних радњи. Знање, стручност и сличне зезалице, нико не мари. Партијска припадност је, у диктатурама, важна само на дну лествице, док доцније не игра никакву улогу. Када је, у ЈНА, десетак пуковника јуришало на једно генералско место, на пример, партијска припадност није била критеријум, јер су већ сви били чланови СКЈ.

У диктатури је могуће да, на поштен начин, од пастира постанеш инжињер, правник, или ма шта друго. Данас, за децу из сиромашних породица, нема начина да на поштен начин дођу до високих звања.

6. Свака диктатура инсиистира на развоју привреде и индустрије, макар по цену великих жртава, док страховладе девастирају своје земље и становништво, да би владари себи напунили џепове.

7. Диктатори нису ничије марионете. Чак и кад праве компромисе, праве их као суверени владари. У страховладама на власти су искључиво марионете, које своју земљу подводе страним центрима моћи.

8. У диктатурама људи не смеју да мисле слободно, а у страховладама то више и не умеју. Ограничења слобода у диктатурама је јасно, прецизно и релативно трајно. У страховлади се ограничење слобода изводи перфидно, увођењем нејасних, мутних и релативно краткотрајних законских одредби, тако да се, у шуми прописа, губи оријентација. Иза разних нових деликата, попут „говора и језика мржње“, „диксриминације по полу, раси и вери“, крије се огроман репресивни потенцијал.

9. Диктатори штите културу своје заједнице и имају културну политику. Србија је, током комунистичке диктатуре, финансирала из буџета чак 132 јавне манифестације (БИТЕФ, БЕМУС, ФЕСТ, Вуков сабор итд.), а данас само две. Индиректно се, кроз „пројекте“, данас финансирају акултуралне манифестације, попут Егзита и сл. Страховлада уништава културу. Под диктаторима би творци Фарме и Великог брата били у мардељу, а данас су „културни радници“.

Диктатуре производе зреле личности, оријентисане у времену и простору, образоване и готово тренутно способне за радни процес; страховладе производе слуђеног поданика, неспособног да се снађе у датим околностима, осим ако се не угура у кримиално-политички миље.

10. Нема диктатуре која не форсира војно-индустријски комплекс, чије је постојање услов за сувереност. Страховладе, будући несуверене по природи, а незаинтересоване за индустријски развој, уништавају одбрамбене системе.

Наравно да диктатуре нису слатке, али су страховладе далеко, далеко горе.

У диктатурама постоје чак и конзистентне тачке отпора, које често скупо плаћају своје противљење режиму; у страховлади је све раздробљено, свако стоји сам наспрам система.

Диктатори имају слабу опозицију, владари у страховладама имају симулирану опозицију.

Једном речју, говорити да су Мило и Вучић диктатори, јесте одавање почасти, какву они не заслужују.

Извор: ИН4С