Чији је Велики отаџбински рат?

Међу разним групацијама русофила у Србији, преовлађују две међусобно супротстављене, најбројније групације; једни , који признају само царску Русију, дакле Русију до 1917.г. и  са друге стране они који од руске историје признају само совјетски период 1917-1991., па би се они заправо требали назвати совјетофилима, јер од руске историје воле само тај совјетски период. Према периоду деведесетих година и Путиновој ери мишљења су такође подељена, али она нису релевантна за ову тему, па се нећу на њих освртати подробније. Наиме, главни „камен спотицања“ и расправа међу овим двема групама је Други светски рат, тачније Источни фронт или једноставно, по Русима, Велики Отаџбински рат. Једни, „царисти“, одричу му „руску“ компоненту и не издвајају га уопште од периода бољшевизма у Русији и СССР, а други га својатају и негирају исто „руску“ компоненту као инфериорну, спрам некакве „совјетске“ . Зато би било сврсисходно одговорити сада на ово питање, како би се све будуће недоумице избегле и једном за свагда установило.

Чији је Велики Отаџбински рат?

У Русији, дилеме нема, то је руски рат, а у Србији се и даље о томе, иако врло неприметно, ипак и даље полемише. Кључни разлог - Руси сагледавају тај период државотворно и патриотски, а Срби чисто идеолошки, било кроз позицију радикалног антикомунизма или бољшевизма-стаљинизма. Тако заслепљени идеолошким поделама и фанатизмом, занемарују суштину и „стање ствари“ на „терену“ .

За неупућене, Велики отаџбински рат је назив који се користи у Руској федерацији и другим државама бившег Совјетског Савеза за операције вођене током Другог светског рата, од 22. јуна 1941. до 9. маја 1945. године на Источном фронту. Настао је након немачког напада на СССР, 22. јуна 1941. године и имао је за циљ да мотивише становништво да брани совјетску државу. Пре овога термин „отаџбинског рата“ користио се за француску инвазију на Русију 1812. године. У току рата, 1942. године, уведен је Орден отаџбинског рата, којим су одликовани многи совјетски војници и официри, за „херојска дела почињена у борби за отаџбину“. Током Великог отаџбинског рата погинуло је 6,8 милиона совјетских војника, а 4,4 милиона је умрло у заробљеништву. Укупни губици Совјетског Савеза износе 26,6 милиона људи.

Ако на тренутак занемаримо и заборавимо на ознаке на капама совјетских војника и њихове заставе (исто и са немачке стране), по чему је Хитлеров поход другачији од похода који је организовао 1237. папа Гргур IX да би покорио руске земље, када је кнез Александар устао у заштиту православне вере и у бици код ушћа реке Ижоре, на обалама Неве, извојевао велику победу 15. јула 1240. године, по којој је и добио надимак „Невски“? Потом се успешно се супротставио и литавско-немачкој најезди: пожурио је са војском ка Финском заливу, заузео Копорје, разбио Немце, ослободио Псков и извојевао славну победу 5. априла 1242. на Чудском језеру. Или од потоњих низа најезди Запада уперених ка Русији, од којих треба посебно споменути Наполеонов поход, Кримски рат и Први светски рат, који су претходили Великом Отаџбинском рату? Рећи ће сада неко: „Па да, али тада су то били православни Руси а сада су у питању безбожници и Совјети.“  Истина, Лењинов и Стаљинов режим су прогонили Руску православну цркву. „Само 1937. године, ухапшено је 162.500 делатника Руске православне цркве , а стрељано њих 89.600. Русија је пре доласка бољшевика имала 80.000 храмова и капела, да би их уочи Другог светског рата остало стотинак. Имала је хиљаду манастира, да би сви до једног били затворени.

“Када је Стаљин одлучио да се обрати Цркви за помоћ у Великом отаџбинском рату, само тројица епископа су били на слободи", речи су Алексеја Комова, једног од челника Светског конгреса породица, у интервју за Геополитику од  септембра 2014. године. У њима је садржан сав „парадокс“ Стаљиновог богоборства. Само неколико година након што је силовито прогонио цркву и вернике, он, велики Стаљин, Челични, морао је да се врати тој истој цркви и свештенству и моли за помоћ у спашавању Отаџбине. Видео је да се Руси не могу једнако борити за социјалистичку утопију и „интернационалну радничку солидарност“, као што могу за Свету Русију, Мајку, Отаџбину, Небеску Русију. Обични Руси, не-комунисти, нису учествовали у прогонима цркве, а чинили су потоњу главницу совјетске војске у овом великом сукобу.

И, вратио је руску душу Русима. Макар на неколико година, Руси су били више Руси него што су били Совјети. Тај тренутак, тај догађај, тај „пад“ Стаљинов пред Христом, то је прекретница рата на Источном фронту. Стаљинград, Курск и остала бојишта су дошла потом само као рефлексија овог догађаја.

Дакле, руски војник се поново крстио, молио Богу, ишао на литургију, широм Русије су поново отваране и подизане цркве и манастири, звона су звонила, јер је Отаџбина била у опасности. И из дана у дан, из битке у битку, преко дефанзива до контраофанзива, од повлачења до одсудних јуриша, руски војник је гонио непријатеља из Отаџбине као и његови славни преци шведске, пољске, литванске, немачке, француске и све друге окупаторске војске. Вратио се Богу, у задњи час, и Бог га је погледао и спасио сигурне пропасти.  Ако је Совјетски Савез био казна руском народу за обарање Империје и убиство царске породице те запалост у грех и безбожје, Велики Отаџбински рат је био последњи позив на буђење, који је уродио плодом. A Хитлер, нацисти и, уопште Немци и сви остали европски народи, који су слали дивизије на Источни фронт, су били „ослободиоци“, колико и сви појединачни или здружени, претходни походи на Русију.

Дакле, да за крај одговорим овим двема групама  „сукобљених“ русофила у Србији. Велики Отаџбински рат је руски, исто колико и битке Александра Невског, Димитрија Донског, Кутузова, Суворова, Брусиловљева и осталих. Униформа, значке и заставе су биле обична „кореографија“ и иконографија , испод које је куцало руско срце и бивствовала руска душа која је била свесна Бога, Отаџбине и Свете Русије.

На крају крајева, нису ли Срби у служби аустријске монархије, вековима гинули и борили се за независност Србије, па је чак и ослобађали неколико пута, носећи на себи обележја туђе државе, идући под туђим заставама, али са јасним циљом и визијом пред очима. Песма „Радо Србин иде у војнике“, пева управо о томе, борби Срба из дунавске монархије за ту монархију, али кроз њу, и за своју поробљену Отаџбину. Другачије, али слично, било је и са Русима у Другом светском рату. То, можда, није била њихова држава, али су се кроз ту државу борили за своју Отаџбину, јер руска Отаџбина је стална и непролазна, а државе на руском тлу се смењују, нестају, буду и прођу, Она остаје. А, Велики Отаџбински рат никако не може бити чисто совјетски. Зашто? Једноставно је. „Комунистима је, даље, пребачено да хоће да укину отаџбину, народност. Радници немају отаџбине. Њима се не може узети оно што немају.“, говоре Маркс и Енгелс у Манифесту Комунистичке партије. А, ако следбеници марксизма и лењинизма, доктринарно верују у сваку њихову реч (макар декларативно), онда не могу имати отаџбине и даље, не могу „својатати“ Велики Отаџбински рат.