Британска политика: ишчекујући револуцију

Нисам неко политичко пророчиште. Имам две књиге које нисам завршио. Ако подучавање грчког и латинског није захтевно, сигурно јесте учинити смисленим нове образовне програме. Зато сам игнорисао захтеве да коментаришем непрестани хаос око нашег напуштања Европске уније и забрану “десничарских терористичких организација”, нови закон о надзору и о комегод кога би у овом тренутку наше оружане снаге могле да убијају негде по свету. Уместо детаљне критике, имам само ово да понудим до краја 2016. године.

После 1917. године, комунисти су наметнули мрачну тиранију тамо где је била Руска империја, или онога што је остало након прекрајања граница 1919. године. Након 1945. године, Совјетски савез је читавој Источној Европи и делу Средње Европе наметнуо своју мање одвратну верзију. У наредних четрдесет година, пола Европе је било закључано у систему политичке, културне и економске контроле, која је била без преседана у европској историји. Напоре за ослобађање - 1956. и 1968. године, на пример – нокаутирала је непосредна совјетска инвазија.

Затим је 7. децембра 1988. године, Михаил Горбачов, прилично нов совјетски лидер, стао пред Уједињене нације, и најавио да повлачи много окупационих снага из европских сателитских држава, а да он не би имао ништа против политичких промена у тим државама.

Говор није имао непосредан резултат код сателитских држава. Стари и прилично стари људи, који су били на власти од 1945. године су наставили као и раније. Није било смањења цензуре или шпијунирања. Заиста, чехословачка Влада је у октобру 1989. године издала нову новчаницу од сто круна, са сликом Клемента Готвалда, првог, и несумњиво најгорег комунистичког председника земље.

Али, знамо шта је даље било. Снаге репресије које су биле на располагању овим људима, биле  су импресивне за све предвиђене сврхе, али не и за рад са изненадним неслагањима у јавности. Нико, осим можда оних на сâмом врху, није веровао да је систем био добар или трајан. Без опасности од совјетске инвазије, систем није имао сврху. У једној земљи за другом, са једва испаљеним метком, или поломљеном главом, комунизам је збрисан на таласу народног гађења. Четврт века касније, нико не тврди да су ове земље позитивна и лепа места за живот. Али су оне све учиниле неизмерно велики напредак у односу на оно што су некад биле.

Ми смо сада, овде у Енглеској, можда у истом положају. Не знам да ли ће Доналду Трампу бити дозвољено да преузима дужност. Не знам да ли ће му бити дозвољено да испуни многа обећања. Али, његов избор прошлог месеца, био је само делимично резултат чудне америчке уставне машинерије. Помало бедна генерација којој припадам -  барем, по датуму рођења - доминира Западом од после 1990. године. Дискредитовала се. Стари. Смеју јој се млађи који су на власти. Ако Доналду Трампу буде дозвољено да преузме дужност и остварује оно што је обећао у кампањи, ови млади људи ће наставити своју револуцију. Ако Трампа стегну, ти млади људи неће нестати, али ће наставити уништавање успостављеног поретка. Оставимо изборе по страни и претпоставимо да Госпођа Клинтон треба да постане председник касније овог месеца – да ли неко мисли да би Америка наставила да буде потпуно иста као и прошлог месеца? Ја не мислим.

И то ме враћа назад на моју земљу. Пре неколико месеци, претрпео  сам један од мојих конзервативац нације. Било је у њеном интересу да нас изведе из Европске уније. Било је барем  шансе да ће она превидети неке унутрашње либерализације. Нисам био у праву. Притисак полицијско-државних закона и даље је у пуном замаху. Што се тиче Европске уније, и даље верујем да је њен интерес у брзом и радикалном распаду. Али изгледа да нити је Меј, нити је било ко други у Влади у стању да све ово спроведе. Није било помака од политичке коректности код куће и неоконзервативизма у иностранству.

Чак и таквим условима, однос снага се променио. Упркос својој привидној чврстини, систем којим госпођа Меј председава је крт. Референдум одржан прошлог јуна, био је мање о томе да ли треба да напустимо Европску унију и више о томе шта мислимо о нашим властодршцима. Ако буде било општих избора 2017. године, имам утисак да ће показати наставак и повећање нивоа незадовољства. Конзервативци ће вероватно победити, али образац гласања у многим изборним јединицама ће често бити занимљивији него ко је заправо победио.

Историја се обликује комбинацијом великих покрета и несрећа. Ако погледамо Европу из 1914. године, видимо скуп фино-уравнотежених војних савеза постављених на гомили моралних и демографских кресива. Свако, коме се само ово покаже, сложиће се да се могао очекивати општи рат. Али се догодио тај атентат на Балкану, па затим још месец дана опште глупости, пре него што је почео оружани сукоб.

Или, још скорије, неуспех совјетског система је био очигледан још од 1980. године. Његово урушавање, ипак, било је ефекат непредвидивог уверења да би политичка реформа могла имати предност у односу на економску.

Не знам - не могу знати - шта ће срушити садашњи поредак ствари у Енглеској. Али околности у којима се тај поредак појавио, и помоћу којих се одржавао, престају да делују. Пре него касније, тај поредак ће пропасти.

Стога, не видим разлог да се натерам у кукњаву због проваљивања у личне податке или због затварања политичких дисидената. Тереза Меј је изабрана да буде наша верзија Густава Хусака из 1989. године. Зли закони које спроводи су њена верзија новчанице од сто круна.

Биће промена у Енглеској. Оне неће све довести на своје место. Али је мало вероватно да ће бити горе од овога што сада имамо.