Ниш мора постати војна престоница Србије, са МО, Генералштабом и Војном академијом

Нажалост, због неприлика у којима се налазимо и свих ствари које су нас задесиле последњих двадесет пет година, ми смо у фази геополитичког повлачења, што се манифестује убрзаном дестабилизацијом јужног војишта наше земље, које се протеже од Пештера на југозападу, до Власинске висоравни на југоистоку. Географски положај Ниша, његов војно-политички, економски, саобраћајни и културно-историјски значај, предодређује овај град да буде тачка ослонца за будућу стабилизацију целог подручја централне Србије јужно од Шумадије.

Међутим, нарушен економско-социјални амбијент југа Србије, не даје адекватну полазну основу да се са процесом стабилизације почне. Да би се са тим почело, потребно је најпре спречити даље демографско одливање стручног кадра из Ниша, уложити у развој инфраструктуре, инвестирати у научно-образовне институције и јавно здравље. На крају, Ниш мора бити проглашен и за војну престоницу Србије и у њега треба преместити кључне војне институције, од Министарства одбране, преко Генералштаба, до Војне академије и војних научних института.

Српско питање је геополитичко питање. Географија игра важну улогу у нашем даљем позиционирању и тражењу путева у будућности. Србија мора бити свесна значаја Ниша. Одбраном Ниша, брани се и држава.

Шта се још добија одбраном Ниша?

Као што рекох, српско питање је пре свега геополитичко. Што се наше политичке елите тиче, оно је до сада постављано и као класно, и као национално, и као идеолошко питање, али никада као геополитичко. Последица свега је што смо геополитичко позиционирање сагледавали кроз решавање класног, националног или идеолошког питања.

Везивањем за Запад у идеолошком погледу, пристајали смо и на улазак у њихову геополитичку рачуницу, што се, историја нас учи, у ХХ веку показало погрешним.

Неопходна је инверзија, да се преко геополитичког позиционирања покуша са решавањем класног, идеолошког и национог питања, а шанса за тако нешто нам се већ сада пружа.

Неолиберализам, несумњиво доминантна идеологија савременог света, давно je прешао свој зенит. Он више не нуди решења, та идеолошка матрица је потрошена.

Даље инсистирање на очувању постојећег идеолошког обрасца само ће нас још више унесрећити у сваком погледу.

У неолибералном оквиру више нема развоја, нема економског напретка, социјалне праведности, нити друштвених вредности. Морамо трагати за новим идеолошким оквирима или се враћати старим, провереним традиционалним обрасцима.

Да ли то Срби могу?

Мала нација, у положају у којем се тренутно налази, то не може сама да изведе. Требају нам савезници.

И ту долазимо до геополитичке димензије. Савезници нам могу бити народи и земље који су у истом проблему као и ми, а са којима можемо заједнички да тражимо нове идеолошке оквире и истражујемо традиционалне обрасце које делимо.

Са западним комшијама, Хрватима, нама то није успело. Показало се да је религијска баријера већа од језичке блискости. Најмање два пута смо се саплели о исти камен за последњих 120 година. Глупо и кобно би било поновити исту грешку.

Решење тражим у покушају приближавања језички и културно блиских балканких православних народа, што би у политичкој пракси значило стварање мултилатералног оквира, политичког, војног и економског савеза, у који би ушли Србија, Бугарска, Македонија и Црна Гора. У таквом оквиру, треба отворити сва врата и за приступање Босне и Херцеговине.

Угледајући се на моделе који постоје у евроазијској матрици, потребно је учинити све да се започне процес историјског помирења балканских православаца и мухамеданаца.

Због језичке блискости и далеких крвних веза, и поред свежег сећања на ратне страхоте са почетка деведесетих година, убеђен сам да је то у Босни и Херцеговини могуће. Насупрот атлантистичкој парадигми, која је већ учинила пуно да нас са муслиманима трајно посвађа и од Балкана створи извориште сталног конфликта - ми треба да тежимо другачијем расплету.

Крај једнополарног света и декаденција неолиберализма већ су изазвали политичке земљотресе по целом свету. Ратови бесне свуда око нас. Не смемо дозволити да се и нама десе.

Будуће промене морамо дочекати спремни, са јасним геополитичким усмерењем. Уместо утапања у Југосферу, што нам нуди атлантизам, а чији циљ и јесте геополитичка изолација српског фактора у времену слабљења америчког утицаја, ми треба да тежимо стварању новог савеза. Новог савеза, који ће имати велику геополитичку важност и респектабилне војне и привредне потенцијале.

Што се Ниша тиче, у новом савезу којем би Србија тежила, он постаје кључни, централни град, на чијој територији се укрштају комуникациони правци хоризонталног повезивања - од Јадранског до Црног мора, и вертикалног повезивања вардарско-моравским правцем од Дунава до Егејског мора.

Што се новог савеза тиче, он ће се сам по себи наметнути нарастајућој евроазијској интеграцији као њен природни наставак и проводник њених интереса у југоисточној Европи. За балканске православне народе то би, у одређеном смислу, био и својеврсан повратак сопственом цивилизацијском огњишту.

После распада Византије ми смо једно време били чувари тих цивилизацијских вредности, али смо их онда предали православној империји која их и у будућности може бранити и развијати. На таквим темељима, у оквиру развијене и просперитетне империје, могу се изградити нови идеолошки оквири и реафирмисати традиционални обрасци. Тада ћемо имати и снаге и знања за тако нешто.

У том контексту, јачање сарадње са Русијом видим као средство, које нам у новом геополитичком позиционирању може помоћи. За почетак, тако што ћемо ширењем сарадње амортизовати притисак NATO и омогућити Србији да суштински сачува положај војно неутралне земље. Јер, оно што данас имамо, није неутралност, већ процес пузајућег уласка у NATO, што је важан елеменат стварања Југосфере као геополитичке целине.

Знам да ће многима ово што причам бити чудно. Јавни простор у нашој земљи је окупиран, зато се и вероватне ствари чине невероватним.

Окупација убија дух народа. Зато, желим да вас подсетим на једну ствар: 1989. године није постојао ниједан истраживач у САД који је прогнозирао да ће се СССР распасти. Драматичне промене се спремају дуго, а дешавају брзо.

Ми се налазимо у фази поодмакле припреме. Западна доминација је историјска категорија.

За Србију, решења, дакле, постоје. Само, треба их тражити. И за њихово остварење се треба борити.

Србија је у тешкој позицији, али она није и безизлазна. Чак шта више, текућа трансформација светског политичког система и геополитичка померења ће нам отворити нове шансе, које треба искористити.

С вером у Бога, Христос Воскресе.

(уводно обраћање Душана Пророковића на скупу у Нишу 09.04. 2015. који су организовали Институт ОДКБ, Центар за геостратешке студије из Москве и Фонд Слободан Јовановић из Београда)