Испирање мозга на велико

17.01.2017

Када се разматра концепт "испирање мозга" већина људи и даље мисли на методе које су користила тоталитарна комунистичка друштва током прошлог века. Један од најбољих примера тих метода је затвор Питести у Румунији, у коме су тежили да преваспитају (или убију) раније чланове Легије светог Арханђела Михаила (Гвоздене гарде), заједно са верницима свих врста, укључујући и Јевреје. Режим је био бруталан до крајности и ослонио се на тактку да затвореници муче једни друге. Али то је било само делимично успешно; многи затвореници који су преживели, имали су потпуно иста уверења, због којих су били затварани.То је било зато што су комунистичка тоталитарна друштава били превише груба у разумевању метода како да створе 'човека једне димензије', кога су толико желели; једноставно не можеш "пребијати људе како би мислили као ти". Људи су по природи сумњиви и ако само кажеш људима да треба да верују у нешто, барем неки од њих ће бити неповерљиви.

Питање је како је друштво на Западу стигло до тога (а, постепено и широм света), где сви (осим лумпен маса и неколико изолованих 'регресивних' група) заступају готово исте 'вредности', претплаћени су на потпуно исте светоназоре и дувају сви у исту тикву? "Али, хм, да…!", чујем  да кажете да је 'наше доба - доба различитости, у ствари, да, у исто време, постоји више погледа на свет  у  нашем друштву!". Као одговор на то, рекао бих да су те и такве разлике само површне и да већина људи у целини и 100% оних из академског света и медија људи у академске и медијске приписују такозване "вредности" модерном либералном секуларизму.

Ове апсолутно неупитне  'вредности' се представљају на следеће начине: питања људских права се доводе на ниво сурогат религије, опсесијом сексуалним слободама, демонизацијом народа наклоњених традицији и њиховим вредностима, и више на нивоу добре теме, демонизацијом Русије и Доналда Трампа.

Готово је немогуће расправљати се са тим јадним душама које су жртве овог веома лошег облика испирања мозга, јер они никада неће прихватити да је оно што узимају здраво за готово само један поглед на свет (и притом, врло сумњив). Они верују да су, једноставно 'неутрални', исто као што БиБиСи то исто верује о себи, а то је смешно. Писао сам раније да "риба не зна шта је вода”, и то је, и даље, најбољи опис резултата данашњег испирања мозга. Најбољи начин да се риби објасни да то у чему плива се зове вода и да постоји други свет, у коме нема воде, јесте извадити је (додуше, привремено) из воде, у којој живи и дише. Али таквим начином се ризикује да се риба убије шоком, када схвати да постоји други свет изван и независно од њеног. Али се не ради ни само о томе да се њихови ставови или 'вредности' никада не доводе у питање у медијима или у свету који их окружује. Мислим да је фер рећи да је одлика велике већине тих људи невероватно непознавање светске историје и светских култура.

Илустроваћу примером. Како човек да дискутује са неким о ситуацији на Блиском истоку,  посебно о Сирији, када тај неко све своје ставове о томе гради на основу једног јединог извора (задни медији)? Такви људи ретко знају било шта о касном периоду Отоманске империје или о периоду вакуума моћи, који је створен распадом Совјетског савеза. На жалост, такви имбецили су, заправо, послати са Запада да черече овај регион, и то илуструје легендарна прича америчког генерала који, након састанка са ирачком Хришћанином питао у чуду: "И, када је ваша породица прешла у Хришћанство?", а ирачки Хришћанин му одговара: "О, па има томе 2000 година". Много је лакше испирати мозак људима који немају везе са било којом културом и сазнањем о историји. Свакоме ко заиста познаје историју и чињенице, приказивање превирања на Блиском истоку, посебно у Сирији, у западним медијима више личи на најневероватнију бајку.

Недавно сам у сиријској цркви срео људе који су били потпуно збуњени начином на који БиБиСи покрива сукоб у Сирији. У њиховим очима, Путин је требало да добије Нобелову награду за мир и да, можда, буде уздигнут до нивоа  “Праведника међу народима”, због заустављања геноцида над Хришћанима у земљи, који спроводе милитанти под покровитељством западних сила. Али, ово се не може ни почети говорити жртвама испирања мозга, јер они 'знају' да Путин 'прогони' хомосексуалце и 'знају' да је извршио инвазију на земљу која се зове Украјина (али, где ли је она тачно?). Те је тако најбољи начин испирања мозга стварање друштва у коме је дозвољен само један поглед на свет и у коме преволађује свуда само један систем 'вредности'. Али, све се  мора извести без примене силе (и то је пресудно).

У ствари, све се мора извести са крајњом "нежношћу" или "убиственом љубазношћу", што су све еуфемизми новоговора, а све што противречи том начину, треба казнити и окарактерисати као 'говор мржње'.

Резултати свега тога су веома тужни и лоши, не само зато што је такав поглед на свет, у најбољем случају гомила глупости, већ зато што је то убијање историје и културе. На студијама историје на универзитетима, студенти често читају више књига о неким такозваним 'теоријама', него о стварној историји. Уз то, постоји и тежња да се историја пише у складу са прећутним, али увек присутним моралним оквиром либералног секуларизма, који вреба из сваке реченице. То је довело до онога што зовемо 'инфантилизација историје', где се читава пред-модерна историја представља као прича о 'раније искљученим гласовима' или о 'маргинализованим људима', а сва модерна историја (чак и она око Наполеона) је у вези са Хитлером, и колико је он 'веома лош човек' и о  неопходности да се 'фашизам никада не понови' (или, да не постоји ништа осим  модерног либералног секуларизма). Исход у књижевности је још више поражавајући и ишао бих чак толико далеко да кажем да је могуће и врло вероватно да се, заиста, велики писац никада неће поново појавити.

Уместо Мишиме имамо Муракамија, а уместо Т.С. Елиота имамо Шејмуса Хинија. Подразумева се да се геније попут Луј-Фердинанда Селин или Достојевског никада не би могао ни појавити у нашој садашњој једнодимензионалној култури (а, чак и да се појаве, одмах би били извргнути руглу због говор мржње или би, једноставни, били игнорисани). Али, такође је истина - мада би либерали били ожалошћени – да, чак и више лево оријентисани (са овим ваља бити опрезан) велики писци из прошлог века, као што су Рилке, Брох, Мусил и Томас Бернхард, никако се не би могли појавити данас, из ове испране културе у којој живимо. То је зато што 'затупљивање' иде руку под руку са 'инклузивним' евангелизмом либералне елите. У овим нашим данима једнакости, када је свако писац и када је свако уметник, заправо више не постоје нити писци, нити уметници. Проблем је у томе што се тврди да свепрожимајућа либерална догма јесте  'систем вредности', а у ствари је систем испражњен од свих веровања, па чак и од појма веровања. Т.С Елиот је ово лако препознао у свом контроверзном 'фашистичком' есеју Након чудних богова, па је пишући о богохуљењу закључио; "Понављам да не браним богохуљење; прекоревам свет у коме је богохуљење немогуће."