Србији нису потребне западне рачунарске технологије

Предуслов за информатичку безбедност је потпуно познавање система на коме се ради, како софтвера тако и хардвера. У основи, постоје две могућности: може се користити Open Source или развити сопствени, како софтвер, тако и хардвер.

Ово није само економско и тржишно питање - како не можемо ангажовати стране писце да пишу нашу, српску књижевност, већ имамо домаће писце који пишу на српском, тако морамо имати и домаћи софтвер, пре свега, па и хардвер. Или, како се не можемо ослањати на страну нафту у случају рата, тако не можемо ни на страни Интернет или хардвер страних компанија.

Пре мање од тридесет година у школама су постојали домаћи рачунари Тим 011, развијени на Институту Михајло Пупин. Оданде су скоро сви инжењери пребачени у Сједињене државе, заједно са породицама, а на позив сâмих научних центара из Сједињених држава уз обезбеђивање докумената, дозвола за рад, држављанстава, плата и осталих услова за живот.  Економски – тада много бољих него у земљи нападнутој економским санкцијама и економским убицама који су изазвали дотад невиђену пљачку богате државе и народа, и, егзистенцијално - много бољих него у земљи у којој је изазван грађански рат, криминал, а и НАТО је напао и извршио нелегалну агресију.

И, у таквој ситуацији специјаног и оружаног рата, шта се дешава у сфери информатике, после насилног преузимања власти (мирним путем), у октобру 2000. године? Један од првих уговора нове Владе је био уговор са Мајкрософтом - о стратешкој сарадњи државних органа Србије са овом озлоглашеном фирмом. Комплетна администрација у свим државним органима, законодавним, судским, извршним, безбедносним, здравственим, образовању итд. пребачена је на Microsoft Windows рачунарски оперативни систем (избачене су све куцаће машине) и на Microsoft Office (Word) програмe. Треба размислити шта ово значи у пракси. 

Из економске перспективе: плаћа се фирма из Сједињених држава, новцем грађана Србије, из јавног буџета, који уместо да остаје у земљи и да се стимулише домаћа електронска индустрија, стручњаци (који се овде школују) одлазе у иностранство. Наравно, то се спроводи под слоганом модернизације и са изговором да "Срби нису способни да напишу такав софтвер" – тиме се прикривају лични интереси појединаца из државне управе, јер се ради о милионским износима и уговорима. Многи  "јунаци петооктобарске демократизације", обични људи у сваком, па и економском смислу, су се обогатили и постали 'елита' у информатичким и телеком пословима – основали су фирме уз помоћ западног капитала (као надокнада за изведену обојену револуцију) и склопили милионске  послове са државом (још једна корист од обојене револуције), у којима се појављују као посредници страних фирми. Не само Мајкрософта, већ и компанија Циско, Оракл (Cisco, Oracle), и многих других.

Други, значајнији, је стратешки безбедносни аспект и питање безбедности података, како приватних тако и државних тајни. Са техничке стране, јасно је да уколико не знате шта се налази у самом коду оперативног система и програма на рачунару, не можете бити ни сигурни ШТА СВЕ тај систем ради и КО СВЕ има приступ, даљински преко мреже или на неки други начин. Само неписмен човек може да помисли да ће га разни антивирус програми или фајерволови заштитити. Чак и да је могуће неком провером утврдити да софтвер нема сигурносних рупа, то не значи да их неће добити са првим следећим апдејтом, који су данас обавезни и практично их је немогуће искључити. Када се има у виду рад на дигитализовању свих државних архива (фирме, судство, здравство, пензионо, полиција, војска…), онда се мора и знати да су баш све информације о баш сваком човеку у Србији доступне страним фирмама које контролишу софтвер и хардвер. Чак нема потребе ни за копирањем.

Трећи, најзначајнији аспект: образовање. Прво су кренули разни едукативни Мајкрософт центри, што је на први поглед у реду, али не и у случају када се људима поставља као услов за добијање посла, да у својој радној биографији имају положен Мајкрософт курс или када државне фирме запосленима плате трошкове обавезног Мајкрософт курса. После тога ситуација се даље погоршала када се дошло до тога да се знање о Мајкрософту или Циску испитује на редовним испитима у редовном школском програму. Са друге стране, професори са државног Електротехничког факултета у Београду имају приватне школе, академије у којима, такође, промовишу амерички софтвер и хардвер. Ситуација је слична у Нишу и Крагујевцу, на тамошњим електротехничким или електронским факултетима. Такође, основне и средње школе у Србији – државне основне и средње школе - добијају рачунаре и рачунарску опрему, а уграђени оперативни систем је Мајкрософтов Windows. Студенти о програмима уче читаве теорије информационих технологија, али не знају све о коду, не сме све да им се каже, јер је код пословна тајна. 

Овде се ради о велеиздаји државе из "најбољих намера" али, и због арогантног незнања.

Да ли постоји неко решење, а да органи управе у Србији не кукају како много кошта или да не може (ето тако, не може). Али, није баш да не може: постоји Open Source – софтвери са отвореним кодовима, а постоје и домаћи софтвери.

Тачније, постоје домаћи аутори, који уместо да раде као 'outosource' јефтина радна снага америчких фирми, треба да почну да раде за себе и своје окружење – од своје породице до своје државе. За то је потребно да јавни сектор створи услове. А пре услова, предуслове. Први предуслов је напуштање Мајкрософта, Оракла, Циска и свих софтвер и хардвер корпорација.

Као што је држава Немачка увела закон да се користе само Linux и Open Source програми и да се помажу и купују само производе домаћих технолошких фирми. Дакле, Немачка је Европска унија, али не користи Мајкрософт, и то по закону. Не постоји ниједан разлог да се такав закон не донесе и у Србији – осим ако сви српски програмери нису продати у пакету са природним ресурсима.

Пре ЕУ/НАТО окупације, имали смо одличне стручњаке - програмере и инжењере, посебно су квалитетни били у војним академијама, који су развијали информационе системе и програме, базе података, хардвер и софтвер, за све области индустрије и привреде и за државне институције. Не би светске компаније отварале толико софтверских фирми овде, које раде за њих, да не постоји огроман квалитет и потенцијал у Србији. 

Постоје домаће фирме које су развиле мрежне уређаје врхунског квалитета или имају производњу чипова. Али, то много не вреди, јер бивши студенти тих разних фирмираних академија, запослени на разним местима, сада више воле или, једино знају, да раде на уређајима на којима су их подучавали. Ако се томе дода усађена ароганција и необавештеност корпоративних полуидиота, или просто, тренинг коме су изложени док уче, долази се до гомиле незналица, које арогантно подмећу полузнања, која су велике корпорације ионако веч заплениле неком аутору. 

Наравоученије: Србија има могућности и способне људе који могу да развију комплетну информациону и мрежну инфраструктуру. Док смо под окупацијом тешко да ће нешто од овога моћи да се спроведе, али је за почетак важно знати да окупација територије и даље не значи окупацију здравог разума бистрих и вештих људи, који ће радити на стварању независне инфраструктуре и најурити плаћенике евроатланских корпорација из образовног процеса, из јавне управе и одсвуда, јер је крајње време да Мајкрософт и екипа напусте Србију.