Атос и Русија: Председник и Патријарх на Светој Гори

Посебан статус

Атос има посебан статус у Православном свету. У време византијског цара Алексија Комнина, Монашка република на Светој Гори је од Константинопољске патријаршије добила аутономију. Света Гора је имала своју самоуправу чак и под Отоманима. У модерној Грчкој, Атос, као “Аутономна монашка држава Света Гора”, такође ужива посебан статус. Са геополитичке тачке гледишта, Атос је државотворни ентитет који се не уклапа у територијални поредак националних држава савременог доба. За традиционална друштва, посебан самоуправни статус светих места, чије је главно обележје присуство светог је, пре свега, нормативне природе. Савремено доба се према овоме односи другачије. Оно владавину уједињује, али укида све што има везе са специјалним статусом религиозног. То се зове “секјуритизација”. Чак је и свето муслиманско место, Мека , у ултра-религиозној Саудијској Арабији, под Хашемитским кланом лишено аутономног статуса, који је уживало више од седамсто година. Атос је и даље држава у држави.

У периоду између Првог балканског рата, 1912-13. године и потписивања Мировног споразума у Лозани 1921. године, којим је признат суверенитет Грчке над полуострвом Атос, много се  разговарало и о преображају Горе Атонске у територију под контролом православних народа. Главни покретач ове идеје била је Русија. Чињеница да је Руска империја до 1917. године посебну пажњу посвећивала Светој Гори није случајност, као што није случајност да је интерес руских власти за Свету Гору порастао након што је Владимир Путин постао Председник.

Духовно царство

Законодавна посебност Атоса је јединствени феномен у савременом свету, који одражава духовну природу. Атос је важан центар Православне духовности и област под директном управом Бога. На овом месту се сједињују земаљаски и небески значај. Са тачке гледишта секуларне географије, то је само брдовито полуострво на северу Грчке, али за православне вернике из селог света, ради се о јединственом, васељенски значајном месту. Света Гора је јединствена православна монашка република. На њеној територији, могуће је срести представнике свих православних народа: Русе, Србе, Грке, Македонце, Румуне, Бугаре, Арапе, Албанце, као и православне представнике других народа и култура који су у посети руским, српским, бугарским и грузијским манастирима. Полуострво је под омофором Константинопољске патријаршије, али има своју аутономију и осуђује све екуменске новотарије које долазе из Патријаршије. Света Гора је монашка република, како је често зову, али је истовремено и јединствено православно духовно царство у минијатурном облику. У овом поређењу нема ничег парадоксалног, јер је Византија наследила Римску империју и Римску републику и, барем формално, задржала је неке одлике Рима као републике. Долазак на Свету Гору, да би се постало монах, манастирски радник, ходочасник или искушеник не значи да се губи претходно етничко и национални порекло, него значи да се стиче ново - византијско – јединствено и царско.  Света Гора је православно царство духа, у супротности са простором, малим полуоством, које је, у ствари, симбол и отеловљење јединственог православног духовног уједињења.

То објашњава и зашто су владари држава, које су хтеле да наставе традицију Византије (пале под ударом Турака 1453. године), толико пажње посвећивали Светој Гори. Молдавски и влашки кнежеви и владари у Москви су послали богате дарове. Али, само је последњи, на крају освојио право на византијски царски положај. Владимир Путин је 2005. године постао први руски владар који је посетио Свету Гору и тиме поново успоставио прекинуту везу, не само са руском царском прошлошћу, већ и са византијским наслеђем.  Заједничка посета Председника и Патијарха Светој Гори показује катехоничку природу као силу усмерену ка очувању Хришћанске вере и вредности, у безбожничком свету надолазећих отпадника. Да ли ико може да замисли било ког западног, номинално хришћанског вођу, који би могао ишта слично?

Света Гора и Катехон

Русија је од прихватања Хришћанства, одувек била блиско повезана са духовним животом Свете Горе. Антоније Кијевски (Печерскији), зачетник монаштва у Русији и оснивач првог манастира, Кијевске Печерске Лавре, дуго је живео на Светој Гори. Од тада се Русијом ширила традиција старешинства и тихе молитве. Њена веза са Светом Гором је била плодоносни извор духовног деловања у манастирима у Русији; о томе је писао Иван Концевич у познатом делу “Достизање Духа Светога у старој Русији”. Време када је овај однос био ослабљен (17. и 18. век) је и време верских раздора у сâмој Русији (што се није догађало без утицаја Грка и понеких афонита).

Када је у Русији постојао ризик од кастрирања унутрашње духовне суштине Православља, када је дошло до опасности да се Есихазам замени чисто спољном ритуалном страном црквеног живота и чак секуларизацијом Цркве, царске аскете, као Нил Сорски и касније Пајсије Величковски, који су били везани за Свету Гору, обновили су осетљиву равнотежу између унутрашње и спољне царске моћи државе, богатство Цркве и живуће искуство Православља, чије је оличење институција старешинства. Нити духовног наслеђа Св. Пајсија су већ привукле Оптинске старешине и Св. Серафима Саровског. Те, ако препознамо да је Русија била (и још увек је) Катехон, сила која чува свет од доласка антихриста, Света Гора има катехоничку улогу у очувању унутрашње молитве срца као језгра и суштине Православља у Русији.

Света Гора и Руски Логос

Процват руског монаштва на Светој Гори је почео у другој половини 19. века, а свој врхунац доживео у време последњег руског Цара. Значајно је да су у средишту пажње јавности у то време биле расправе о месту богослужења, па чак и о државној политици. “Дипломатија топовњаче” као решење сложених теолошких проблема можда није била најбољи начин, али је показала озбиљност проблема читавом руском друштву у то време – да је Русија живела у религизној филозофији, а да је у религиозној филозофији живела руска Света Гора. Та руска Света Гора нам је, између осталог, дала дивног Светог Силуана Атонског и друге посвећенике, као што су Архимандрит Софроније Сахаров, Старац Тихон (Голенков) или учитељ Свети Пајсије Атонски. Духовно деловање на руској Светој Гори се наставило и током бољшевичких прогона. Зато је Света Гора за савремену Русију веза између сопствене историје, културе и духовности. За разлику од нас, Света Гора није пост-совјетска, она је, наиме, руска.

Геополитички значај посете Светој Гори Председника Русије и Патријарха Руске православне цркве није у јачању руског присуства на Светој Гори, већ у преношењу отворено царског, православног и византијског значаја, пренетог на страну државу и црквену политику и прихватање атонске царске мисије и светогорске преданости вери, насупрот западњачком либерализму и равнодушном екуменизму. Заједничка византијска посета шефа руске државе и Патријарха симболично кормилари у правцу царске мисије и светогорске преданости вери.