Геополитика Свете Горе

Прва ствар коју повезујемо са речју Света Гора је свето место. У свакој религији постоје посебна Света места која су у вези са култом предака, снагом моћи и милости, Богојављењем (инкарнацијом божанства), као и посебном духовном организацијом простора. За разлику од античких политеистичких и монотеистичких места, полуострво Света Гора се од давнина везује за духовну компоненту. Али то није само простор, то је и време. Овде вековима протиче византијско време у буквалном и фигуративном смислу. На Светој Гори се користи само јулијански календар (као што се користи у литургијском циклусу руских и српских православних цркава).

Легенде које су претходиле епохи Хришћанства

Током грчко-персијских ратова, које је започео Ксеркс, полуострво Света Гора је од 492. постало зависно од Персије. Према легенди, када је дошло до даљег ширења Персије, један од Ксерксових команданата, Мардониус, се није усудио да поведе војску јужније од рта Свете Горе. После тога је одлучено да се прокопа превлака у делу Аканфа. То је омогућило Персијанцима да касније поделе своје снаге – део војске се пребацио у Егејску Македонију, а други део је отишао морем на Халкидики. Тако су се Персијанци проширили у Тесалију, а затим ушли у Атику, одакле им је био отворен пут до Атине.

Када је касније, Александар Велики, инспирисан персијским примером, изградио своју империју, његов архитекта Динократ му је предложио да на Светој Гори подигне статуу. Наводно, то је требало да буде лик Александра. У једној руци, статуа је требало да држи град, а у другој пехар из кога се у море изливала вода, прикупљена из планинских извора. Александру се свидела сама идеја, али је он одбио да је спроведе. Динократ је реализовао  један други пројекат – на обали Средоземног мора изградио је град Александрију, који је постао престоница краткотрајне империје Александра Великог.

Тако је Света Гора постала симболична веза између хеленске културе и филозофије, с једне стране, и традиције империје Персије, са друге.

Успостављање Хришћанства и монаштва на Светој Гори

Света Гора је мали насељени део Халкидикија. Године 49. услед олује, брод којим су пловили Богородица и Свети Јован Крститељ насукао се на полуострво, на месту где се сада налази Иверски манастир. Богородица је тражила од Бога ово место за себе и добила следећи одговор: "Да буде ово место твоја судбина и твој врт и рај и лука спасења оних који  желе да се спасу."
Године 676., цар Константин Погонат је предао читаво полуострво у вечно власништво монасима који су се тамо населили. Међутим, Света Гора је постала монашка република након Трулског Сабора, одржаног у Цариграду 692. На Сабору су утврђена правила за пустињаке, и обзиром да је тада било много скита, делом због најезде муслимана, они су масовно кренули на Свету Гору.

Цар Василије Македонски је 883. године одобрио да Света Гора буде место на коме искључиво  живе монаси. Од тада је полуострво  постало држава мушкараца (то је важило и за животиње - женке животиња нису смеле да се налазе на Светој Гори). То је било место где се само умрире, али не и рађа. Овај важан симболизам соларне вертикале је и даље слоган Свете Горе, који се не изриче, али се подразумева - "Православље и смрт" (што не треба мешати са познатим слоганом "Православље или смрт"). Обзиром да је сам Христ "Смрћу ишао на смрт", светогорски монаси су својим духовним делањем личили на анђеле и они су превазилазили Другу смрт.

Манастирске идеје са Свете Горе су продрле у друге земље и регионе, мада су познате и друге струје - египатско монаштво скита и сиријска традиција пустињака. Оснивач  Кијевско-пепечерског манастира Антоније примио је завете на Светој Гори. Тамо је добио благовест од Бога да се врати на руску земљу. Он се 1028. године вратио у Кијев, где је живео као пустињак у пећини. Када су се појавили његови ученици они су сви  заједно ископали нову пећину у којој су организовали ћелије и храм. Тако је основан Кијевско-Печерски манастир -Лавра.

Цар Алексије Комнин је 1144. године дао посебне привилегије Светој Гори, и у повељи манастиру Велика Лавра он каже " Света Гора ће се од сада заувек називати Света Гора."

Трећа институција

Од првих векова Хришћанства монаси су били озбиљна политичка снага, о чему сведоче бројни инциденти који су се догађали у време одржавања првих сабора. Монаси су са батинама у руци у великом броју могли да се појаве у кући неког бискупа или на скупу, на коме се расправљало о деликатним метафизичким темама, а све у намери да бране своју тачку гледишта.
Такође је важно напоменути да су монаси - трећа институција Цркве. Свештеници су институција свештенства, а политичари (некада цареви, а сада - шефови држава) световњаци. Међутим, сви они заједно  су  симфонија власти која је постојала још у време  Византије. Монаси су испали из ове хијерархије, али јединственост Свете Горе као државе лежи у чињеници да су они синтеза две власти.

Међутим, за разлику од Ватикана, у који сваки туриста може да уђе, укључујући и туристе женског пола, Света Гора остаје мушка, иако је отворена према спољашњем свету за ходочаснике свих вера.

Монашка традиција на Светој Гори се практично није прекидала од самог почетка њеног постојања. Чак и када су Турци у 15. веку окупирали Византију, Света Гора је и тада  уживала велике привилегије. Током репресија које су уследиле након устанка Грка 1821. године, монаси су били принуђени да се на одређено време населе на острвима. Али, руска империја је имала одлучујућу улогу у окончању турске окупације и враћању манастирских имања - то је било дефинисано Једренским мировним споразумом из 1829. године.

Политички статус

Режим самоуправе Свете Горе је основан за време владавине цара Јована Цимискија 927 године, који је тим поводом издао Хрисовул (Златну булу). Одјеци прве Повеље су касније били потврђени и у уговору из Лозане 1923. године, којим је над полуострвом успостављен грчки суверенитет.

Садашњи Статут Свете Горе - Законска повеља Свете Горе Атонске из 1924. године је ратификована 10. септембра 1926. и има снагу државних закона  Грчке. Посебан статус Свете Горе је садржан у члану 105 важећег Устава Грчке.
Током балканских ратова статус Свете Горе су оспоравале различите стране.

На Лондонској конференцији у децембру 1912. - јануару 1913. године, Русија је предложила да се Светој Гори додели статус "аутономне монашке републике" под протекторатом шест православних сила: Русије, Грчке, Румуније, Бугарске, Србије и Црне Горе. Пројекат су одбили грчки монаси.

Света Гора има своју законодавну и судску власт. Посебна Скупштина се састаје два пута годишње. Извршну власт врши Свети синод у чијем су саставу представници 20 манастира.

Духовна власт

Иако географски Света Гора припада Републици Грчкој, црквене надлежности су другачије, јер се она налази под Цариградском патријаршијом (од 1312.), која се налази у садашњем Истамбулу. Међутим, на полуострву постоје различити манастири и скити. Огромна већина су грчки, али постоје и руски, српски, бугарски и грузијски. И поред тога, они не треба да се третирају у етничким и националним оквирима, већ као припадници Васељенске православне цркве. Етнотцентрум обичног грађанина се брише чим се добије држављанство државе Свете Горе.

Занимљив детаљ у вези са духовном хијерархијом - Иверски манастир нема надређеног, јер се сматра да је то Богородица лично.

Као што и приличи држави, Света Гора има своје "амбасаде". У овом случају то су градске цркве које припадају манастирима који се налазе у Грчкој, Русији, Украјини, Турској и Француској. Француска је  посебно интересантна, будући да се служба, у складу са Светогорским статутом одвија на француском језику.

Иако је број светогорских  монаха у 20. веку знатно смањен, утицај духовних и културних традиција Свете Горе остаје огроман. То није само ствар византијског наслеђа, учења многих Светих Отаца (као што је свети Григорије Палама) и пророчанстава. Нове генерације монаха редовно долазе у земљу Свете Горе, а сталне посете ходочасника, међу којима су и  свештена лица и световњаци (цивили), су живи доказ светогорске побожности  у свим деловима света.