Криза левице у Француској

Јуче су у Француској били масовни протести против реформе закона о раду. Штрајкови и масовни протести трају већ два месеца. Усред највећих протеста, према различитим изворима, негде између 400 000 и пола милиона људи је било на улицама. Најважније индустрије су тренутно у блокади.

Социјалисти против радника

Раније ове године, Социјалистичка пратија је предложила да се закон о раду учини још либералнијим, укључујући и поједностављивање процедуре за отпуштање радника и присилу да раде више за мање плате. Послодавци ће моћи да повећају радно време запослених и смање доплате за продужење рада. Значење закона своди на смањење трошкова пословања у условима економске кризе, на штету радника.

Пан-европски проблем

Протест против анти-радничког закона који промовишу Социјалисти указује на кризу левих снага у Европи. Француски председник Франсоа Оланд представља либералну верзију “левице”. У том смислу, фокус његове политике није борба за права радничке класе и за социјлану правду, него за глобализавију и “прогрес”, укључујући и деструкцију традиционалних вредности (улога коју левица често игра у политици). Умерсто подршке француској радничкој класи, француски социјалисти, као и већина њихових колега у Европи, подржава мигранте, содомите и велике бизнисе. 

Под Оландом, незапосленост у Француској је достигла невиђене размере и дошла је до више од 10% (много више него у време његовог претходника, десничара Николе Саркозија). У јануару, Оланд је био приморан да уведе хитне економске мере, због заустављања даљег раста незапослености.

Континенталистичка и глобалистичка алтернатива Оланду

Оланд и владајућа Социјалистичка партија убрзано губе популарност, чак и међу левичарима. Њихова неспособност да се суоче са критичним нивоом незапослености, да одбране права радничке класе и њихов пропуст да осигурају безбедност у земљи (на пример од напада 13. новембра прошле године у Паризу) су стварни фактори који утичу на легитмитет Социјалистичке партије. Популарност Франсоа Оланда је опала на критичних 14%. Вођа левичара Жан-Лик Меланшон активно учествује у протестима и стиче популарност. Он заступа одбрану интереса француске радничке класе и укидање санкција Русији. Те је тако против Оландове проамеричке политике.

Представници лево-либералних “нових левичара” и “зелених” снага су повезани са структурама Џорџа Сороша и покушавају да искористе протесте. Они су организовали покрет Nuit Debout (Ноћ на ногама) који идеолошки и организационо личи на покрет Occupy Wall Street.

Про-радничка десница

Истовремено, “померање у лево” у економском смислу, показао је Национални фронт (утицај Флоријана Филипоа, једног од главних саветника Марин Лепен).
Вођа партије, Марин Лепен је сада један од најполупарнијих политичара (са 30% подршке). Имајући у виду да је долазак на власт екстремних левичара и раније маргинализованог Жан-Лик Меланшона мало вероватан (њихова популарност је слична садашњој популарности Председника), једина политичка снага која можебранити раднике у Француској је Национални фронт.