Поглед из Србије: Шта је то "Руски свет" и где су његове границе?

Русија, као једна од три највеће светске силе данашњице можда и има привилегију да се двоуми и да промишља ШТА је и КОЛИКИ је Руски свет. Ми у Србији, као мали народ који је практично под окупацијом последњих 16 година, већином окружен непријатељским нацијама и скоро потпуно окружен НАТО пактом – ту привилегију немамо. За српски народ данас, припадност«Руском миру» је практично питање опстанка. Тамо где Русија постави и препозна границе свог мира – тамо ће и бити линија њене одбране. А ако Србија остане ван тих граница биће, најдаље за деценију-две, анационална, мулти-културализована и асимилована и одмах затим (а делимично и пре тога) избрисана са списка суверених држава.
Зато је за нас у Србији данас, иако то можда на први поглед не изгледа тако, питање дефинисања и омеђавања «Руског света» од стране Русије, у ствари питање од животне важности за Србију.
Историјски посматрано – Русија и Србија су део истог «света» већ више од хиљаду година. Ми данас чак немамо потребе да било шта о томе промишљамо. Ово питање су за нас одавно решили наши преци. Исти «православни свет» нас окупља већ вековима иако се тежиште и назив тог «света» мењао кроз векове у односу на тренутни геополитички однос снага. И када је то био «Византијски свет» и када је то називано «Источна шизма» и увек када су хорде са Истока и Запада нападале кроз историју – увек су Русија и Србија биле на истој страни.

Кроз векове je Русија помагала православни народ на Балкану. Недавно сам имао прилике да погледам историју свете Царске Лавре Хиландар на светој гори Атос: у библиотеци се налази књига из XVIII века под називом „Књига прошње у Русији“ – када је Србија била под влашћу Турака српски манастири су преживљавали тако што су калуђери ишли да «просјаче у Русију».

Русија је несебично помагала и ослобађање балканске браће од Турака. Први светски рат је почео када свети Царски мученик Николај II није желео да остави православну српску браћу на цедилу.
Увек када је, кроз историју, мајчица Русија била у ситуацији помагала је и бринула за своје «западне границе».

Са друге стране, када је део руског народа у «смутним револуционарним временима» морао да напусти Отаџбину – свој нови дом је нашао у Србији. Србија је једина држава која је после Октобарске револуције прихватила све руске избеглице и целу армију генерала Врангела. Једино у Србији су избегли руски официри царске армије аутоматски добијали исти чин и намештење у српској армији. Једино у Србији се догодио једниствен преседан у историји Православља да се унутар територије једне помесне Цркве – оснује друга национална «екс територијална» помесна Црква – када је у Сремским Карловцима конституисана Руска Загранична Православна Црква.

И у тренуцима када је Русија била у превирањима, «у редефинисању свог света» – Србија је осећала да смо део једног те истог «света» чак и када се он није моментално називао «руским». Тај период 1920-40-их година XX века је период када се слободно може рећи да је „(царско)-руски свет“ живео у Србији (или можда „и у Србији“ ако их је било два: један „царско-руски“ а други „совјетско-руски“).
На конференцији у Јалти – Србија је „припала“ „совјетско-руском“ свету и сфери утицаја. И та подела и тај договор је важио све до 90-тих година прошлог века. Уз одређене „варијације“ Србија је успела и у социјалистичкој Југославији да остане „проруска“ иако је за то плаћала цену својој комунистичкој врхушки.
У временима „нове смутње“ 90-тих, када је Русија била у периоду анархо-либералног безвлашћа и вршљања западних плаћеника, Србија је опет, као једина у том тренутку још непокорена представница „источног, руског света“, била предмет незапамћеног шиканирања од стране „победника у хладном рату“: економских санкција, политичких понижавања, изопштена из „светских политичких токова“, избачена из свих међународних организација и на крају бомбардована. Србија, Црна Гора и Република Српска су у том тренутку биле, може се слободно рећи, више на линији идеја „руског света“ него сама јелциновско-гајдарска Русија. Зато су и биле, прво Република Српска а затим и СР Југославија бомбардоване и војно уништене.

Како Божја Промисао не оставља свој православни словенски народ сиротим – одмах након октобарског преврата 2000. у Београду – када је и последњи отпор на „западној граници“ овог нашег „православног света“ сломљен – у Русији се дешава промена и Русија креће путем свог васкрсења из пепела.
И центар „руског света“ се враћа у Москву.

Наравно, дугогодишња либерална окупација и уништавање нису прошле без последица. Русији је било потребно одређено време да се опет подигне и да почне да дефинише свој „свет“.
Од „Минхенског говора“ председника В.В. Путина 2007. године, почиње велики повратак мајчице Русије на светску сцену али и што је за нас Србе још важније, поновно дефинисање „руског света“ и борба Русије за своје.

Где је Србија данас 2016. на карти „руског света“?

Ако је реч о некој политичкој карти Европе може се слободно рећи – дубоко ван руског утицаја. Квислиншке српске власти стреме придруживању ЕУ, укључивању српске економије у „европско тржиште“, придруживању НАТО пакту и неком утапању Србије у Европу. Али ако се погледају истраживања јавног мњења и расположење српског народа – Србија је и даље, као што је одувек и била – део „руског света“.

Погледајмо само неколико бројки званичних истраживања:
при избору између ЕУ и Русије – 70% грађана бира Русију;
за придруживање НАТО пакту би гласало мање од 10% грађана Србије;
за придруживање ЕУ би гласало 45% грађана док је 55% против;
руског председника В.В. Путина подржава 72% грађана Србије (далеко више неко било ког српског политичара или политичку партију).

Практично народ жели на једну страну, а властодршци и корумпирана „елита“ на супротну. И да суморна стварност буде гора: на више-мање легитимним изборима већ годинама побеђују такви еврофанатични властодршци!

У чему је тајна овакве „шизофрене демократије“?

Одговор је веома једноставан: свеопшти медијски мраку у коме данашња Србија пребива и координиране активности прозападних НВО. У годинама после октобарског преврата 2000. – једне од првих америчких „обојених револуција“, специјални рат против српског народа се наставио. Десетине НВО су стварале „установе цивилног друштва“ док су медији полако прелазили у власништво западних наручилаца и мењали свест просечног грађанина. Финале овог процеса је 2015. година када су по новом (европском) закону коначно сви медији били приватизовани. Сада више у Србији нема ниједне ТВ станице која није у власништву са Запада контролисаних особа.

Већ неколико година се говори о оснивању руске ТВ станице или барем кабловске или Интернет телевизије1. Али се искрено говорећи стиче утисак да су такве вести инспирисане од стране западних служби са жељом да се србима да лажна нада а после неког времена славодобитно саопшти да су „руски тајкуни опет остали кратких рукава“2. Просечан грађанин са свих медија стиче утисак да другог пута сем „европског пута“ и нема. Да је Русија троми, неактивни медвед који може да дејствује само ракетама и оружјем а да је за финије начине одбране својих интереса – недорасла. Једном речју плански и циљано се усађује у народ идеја да Русија нити има нити је способна за неку „меку силу“, а да може да реагује тек када, као у Украјини или Сирији ствар дође до бомбардовања.

Зато је данас могуће да већина народа мисли једно, али гласа потпуно другачије.

Неко ће рећи: „па постоји „Russia today“ која је направила велики информативни пробој на Западу!“
Да то је тачно што се тиче Запада. Али треба имати у виду да се Србија не може поредити са Западом. Као прво мало ко у Србији гледа ТВ на страном језику. А као друго и што је још важније Србија је као и пре 16 година – само полигон за  преемптивне3 технике. Оно што се у Украјини дешавало последњих годину-две – то се у Србији догодило пре 16 година а ово што се у Србији догађа данас – за неколико година ће се догађати у Украјини. (само се надамо да ће и за десетак година Украјина имати ове проценте подршке руској идеји какви су данас у Србији.)

„У ратовима новог типа фронтови се успостављају не по стрмим обалама река и не по утврђеним одбрамбеним фортификацијама, већ по културно-цивилизацијским пукотинама“ како потпуно правилно примећује Леонид Ивашов у споменутој књизи.

Како то да и поред проруских осећања у народу до сада није било ниједне проруске партије у Скупштини?

Патриотске, проруске, конзервативне партије постоје на српској политичкој сцени. И оне и делују у периодима међу изборима и имају подршку. Али услед потпуног медијског мрака – врло је лако дезавуисати појединог политичара или поједину партију непосредно пре избора. Омиљена западна техника стварања привида „спектра политичке понуде“ и проглашавања свих независних политичких субјеката „екстремистима“ и „ултра-националистима“.

Најочитији пример је волшебно стварање а потом и трансформација „патриотске“ Српске Напредне Странке у „модерну про-европску“ странку последњих година. Створена као „чедо“ проруске-патриотске Српске Радикалне Странке – повукла је велики део патриотског бирачког тела да би после избора полако почела да клизи улево према „модерној про-европској“ Србији.

Данас када се показује право лице ове политичке опције и када се већ отворено говори да више и нема разлике између „леве“ демократске опозиције и „патриотске“ власти – нагло почињу да се појављују патриотске странке, партије и покрети да би се „попунила“ десна, „патриотска“, „евроскептична“ половина политичке понуде. И потпуно је јасно да политичка сцена Србије, из године у годину, од избора до избора, као на некој огромној виртуелној, преемптивној покретној траци клизи сдесна на лево!
Западни „инжењери људских душа“ и стручњаци за специјални рат, као и крајем 90-тих година прошлог века приликом бробе против Милошевића: врло добро знају да нема смисла директно „ударати“ на српске патриотске и проруске тежње. Уместо тога стварају контролисане „патриотске, проруске политичке опције“ на патриотском крилу које након избора чине оно што је у интересу налогодаваца и финансијера са Запада.

Крајем 90-тих мала, скоро виртуелна, и са Запада финансирана и обучавана „политичка опција“ Отпор је својим деловањем задала последњи и одлучујући ударац приликом „октобарског преврата“ против Милошевића. Данас 16 година касније тих неколико људи имају НВО CANVAS и већ годинама финансирани од стране специјалних служби Запада, иду по свету и обучавају побуњенике по целом свету. Техника успешно примењена у Србији је постала „извозни производ“!
На исти начин ће највероватније ове данашње технике борбе са патриотским, проруским убеђењима бирачког тела, путем стварања „патриотских“ партија и њиховим лаганим померањем улево – вероватно (ако се ништа не учини) такође за неколико година постати „извозни know how“ неког новог CANVAS – а.
Како српски народ може да се овоме одупре? Одговор је врло једноставан: без помоћи Русије – никако!

Просечан српски гласач без објективних информација из медија и без независног невладиног сектора у данашњем политичком систему напросто нема информације ШТА уопште јесте „патриотско“. Ако су власт, невладин сектор и медији у рукама западних служби, свешћу бирача се манипулише тако да слобода избора и не постоји. Формално демократија и формално слободни избори постоје, али не постоји слободно формирање ставова. Тако да се сами појмови „демократија“ и „избори“ дезавуишу. Укратко: „данас више не постоји слобода воље – данас постоји једино слобода емитовања“.
А како Русија може помоћи и ојачати свој „српски део руског света“? Како бранити практично „југо-западну границу“ руске цивилизације?

Отварање својих медија у Србији и јачање патриотског, конзервативног и проруског невладиног сектора. Без стварања независног и објективног извора информација и стварања невладиног сектора који би промовисао и штитио породичне и конзервативне друштвене вредности, непрестано и континуирано а не само „у налетима“ – од већинског патриотског бирачког тела ће се мало-по-мало, од избора до избора, откидати највише млади. (Треба имати у виду особеност српског менталитета: инат. Много је лакше (и јефитиније) младе приволети да први пут гласају за неку странку него „старог гласача“ нагнати да промени политичку опцију. Пре неће гласати уопште, ако га је његова партија разочарала, него што ће гласати за оне који су му до јуче били одвратни. Тиме се делимично и објашњава висок степен апстиненције на изборима.)

Данашње технике и обичног и специјалног рата су невероватно напредовале.
И Русија иде у корак са стварањем нових ракета, оклопних возила и пешадијског наоружања.
Али у техникама специјалног рата из неког разлога касни. Шта може бити узрок ове тромости? Није на мени да судим али чини ми се – кадрови и организација у ове две области: медији и НВО.

Кренимо од медија.
Потписник ових редова је новембра прошле 2015. године, заједно са неколицином новинара из неколико независних патриотских медија покушао да нађе подршку у Русији за ширење ово неколико патриотских медија што је преостало у Србији. По логици ствари тражили смо пријем у „Русија данас“ као руском медијском лидеру. Идеја коју смо предложили била је до крајности једноставна, јефтина и делотворна: организовати преводилачки сервис који би снабдевао СВЕ (а не само патриотске) медије вестима из Русије, прилозима и играним програмима из руских медија. Ово би са једне стране била подршка патриотским медијима а са друге начин да се оствари лаган уплив у „обичне“ медије и ТВ станице којима је тек предстојала приватизација и који би вероватно почели да узимају оно што је бесплатно а интересантно. За режимске медије то би било „џаба и сирће слатко“ како каже српска изрека а идеје многополарности света, евроазијства, заштите породице и конзерватизма би нашле пут до обичног српског грађанина.

Али, авај,.. у Москви у МИА „Русија данас“, нас је сачекао млади „медија-јапи“, на састанку смо дали визит карте на руском док је он нама гордо уручио визит карту на енглеском, док смо ми говорили на руском – њему је свака друга реч била „стручни термин“ на енглеском,.... (на крају смо напола у шали предложили да потпуно пређемо на енглески ако ће му тако бити лакше.) Али најпоразније је било његово „објашњење“ неактивности руских медија у погледу Србије: „Russia today“ је постигла велики успех у свету јер је професионално направљена ТВ. Да би се добро и професионално направила ТВ станица – потребан је велики новац. А толики новац нема смисла улагати у тако мало „медија тржиште“ као што је Србија или чак и цео Балкан!

На све наше покушаје да му објаснимо да Србија није „медија тржиште“ и да није ни потребно такмичити се са Западом на тај начин већ да је потребно основати макар мали, макар алтернативни канал промоције породичних, традиционалних идеја, јефтин алтернативни извор информација о Русији и „остатку не-америчког света“,... он је само понављао фразе из неких западњачких медија-приручника о „исплативости медијског пространства“ и „визуелном доживљају таргет групе“.

Неки минимални ефекат код њега је постигла америчка изрека (ваљда лакше схвата на енглеском него на руском): „Not to do things right, but to do right things“ (не чинити ствари правилно већ чинити праве ствари), коју смо цитирали када смо пробали да објаснимо да не говоримо о „медија пројекту“ већ о „идеолошком средству“ што је велика разлика. На то је узвикнуо: „Па шта сте сви нагрнули да долазите овамо са таквим идејама? Ево буквално јуче су били неки Грци и говоре и предлажу исто што и ви!“
И заиста, како младом (вероватно на Западу) школованом, неожењеном, успешном московском „медиа-менаџеру“  објаснити да наше (и грчке) ћерке у основној школи уче да навлаче презерватив на краставац? Да српски министар образовања предлаже укидање веронауке у школама? Да се на нашим улицама организују „параде хомосексуалаца“ и да то наши синови гледају. За њега то нису проблеми. Он живи у слободној Русији.

Невероватно али истинито: да је на његовом месту био неки озбиљан, средовечан „официр у пензији“ (пожељно прекаљен на фронту) – вероватно би више разумео а и шире и дубље схватио проблем. Да будем искрен: после тог састанка сам схватио зашто се В.В. Путин ослања на кадрове из „безбедносних структура“ приликом обнове Русије.

До једне од најважнијих идеја нашег предлога нисмо ни стигли у разговору: не само да бојкот патриотских и проруских политичких партија од стране великих електронских медија њих маргинализује и одбацује у сферу „екстрема“, већ што је вероватно дугорочно много важније: у потпуности ове партије и покрете чини подложне манипулацијама од стране Западних служби. Ако ове политичке снаге немају могућност јавних наступа, лако се дешава да се од стране служби вештачки створена партија пред бирачима промовише у „патриотску и проруску“ као што је било са Српском Напредном Партијом у почетку њеног деловања. За последњих годину-две у Србији је створено најмање десетак „патриотских-проруских“ политичких организација! У том мноштву највероватније више од пола је од почетка „пројекат“ западних служби или њихових српских слуга. Неактивност Русије у стварању неких независних медија просто даје могућност да се манипулише проруским осећањима српских бирача.

Други проблем су НВО.

У „пост-Милошевићевској демократској“ Србији, САД и разни западни фондови већ деценијама издашно финансирају НВО-сектор. Ово чак више и није нека тајна5. Очито је да су током протеклих деценију и по, координиране из једног центра ове НВО заједно са медијима успеле да потпуно промене породични модел друштва, да у центар свог деловања ставе разбијање породице и патријархалног начина живота и да промовишу србима одувек потпуно стран систем вредности.

Примера је много (да не говоримо да је фамозни ЛГБТ сектор успео да од потпуне забране и игнорисања пре само десетак година стигне до „параде поноса“ коју је, у потпуно блокираном и пустом граду, обезбеђивало десетине хиљада полицајаца и на којој је било више амбасадора и запослених у западним амбасадама него лезбејки и хомосексуалаца) али да наведемо само један који лепо илуструје систем и начин деловања.

Крајњи југ и југо-исток Србије (Врање и Пчињски округ) су неразвијена област где је сиромаштво и одсуство могућности за запослење највећи проблем. То је вероватно најпатријархалнији део Србије. И у тој области где је народу најпотребније да се отворе фабрике, да се отворе радна места да би млади могли да заснивају породице, Европска команда америчке војске улаже 213.000 долара у отварање „сигурне куће“ за жене које беже од „породичног насиља“6! Да, добро сте прочитали: Европска команда америчке војске! Надзорни орган приликом изградње је био Инжињерски корпус америчке војске. „Сигурну кућу“ је свечано отворио и предао „пребијеним женама“ амерички амбасадор Мајкл Кирби лично. Занимљиво је да је „пројекат сигурна кућа Врање“ – заједнички пројекат „власти, невладиних организација и приватног сектора“ само што је цео пројекат коштао 217.000 долара а Европска команда америчке војске је донирала 213.000 док су сви остали „субјекти“ заједно донирали 4.000 долара!

Наравно, недуго по отварању ове „нове сигурне куће“ како се и очекивало у овој регији се догодила „експлозија породичног насиља“ и регистровано је много, много више случајева породичног насиља. Организован је „сос телефон“ на који су „жртве“ могле да пријаве насиље, случајеви насиља пријављени на овај начин су почели редовно да се појављују у СМИ, ... једном речју почела је координисана акција на разбијању породица кроз рекламирање „породичног насиља“.

И наравно ако се у свим медијима одједном говори о „злостављаним женама“ а нигде се не појављују жене које рађају и брину о својој породици – временом девојке и жене почињу да прихватају улогу жртве која је обесправљена и која „није за злоствљачки затвор“ какав су брак и породица.
Оваквих примера је хиљаде. И они нису тајна.

Тајна је како да се обичан грађанин заштити од оваквог специјалног рата без помоћи Русије?
Током протеклих година појавило се сијасет православних удружења и организација за заштиту породице, за промовисање рађања,.... али код свих су проблеми исти: недостатак финансирања и недостатак медијске подршке. За новац који је Команда америчке војске уложила у само један пројекат „сигурне куће“ могла би да се отвори руска интернет или кабловска ТВ! Али изузетно компликован начин аплицирања за подршку из Русије онемогућава да се било какав већи руски пројекат оствари у Србији а камоли да се оствари дугорочнији утицај и Србија „омеђи“ као део „руског света“.    

Текст је оригинално објављен на руском језику, на вебсајту Изборског клуба