Естрада и политика

Далеко је од тога да је за ово о чему пишем једини кривац Александар Вучић. Има та појава своју дугу историју у Србији. Још од времена када се пре избора делио леви опанак, а после јавног гласања и десни. На крају, тако је у целом свету. Власт користи позицију и ресурсе да диктира теме кампање и освоји који глас више. То што наш премијер отвара сваких 5 километара аутопута није велики прекршај у кампањи. То би сви радили. Међутим, за оно што наслућујем да ће се дешавати после ових, а пре неких нових, наредних избора, српски премијер ће бити најодговорнији. Где је проблем? Проблем је у томе што је процес банализације српске политике далеко одмакао. Ствари су се отргле контроли, па тек ако обећате плате од седамсто, а пензије од петсто евра, бирачи ће почети да вас слушају. Иако су расписани избори, толико потребних јавних дебата о стању у земљи и нашем непосредном окружењу уопште нема. Зато, уместо да избори буду „вентил“ за лабављење нагомиланих тензија у друштву, цео процес може послужити да се сви „попакујемо у експрес лонац“ који ће пре или касније експлодирати.

Кампања се у Србији свела на бесмислене пароле и још бесмисленија обећања.  Својевремено је, током једне предизборне кампање тридесетих година ХХ века,  један од наших водећих политичара (и интелектуалаца), председник Народне сељачке странке, Драгољуб Јовановић, писао како не може да препозна народ који је свега две деценије раније јуришао на Куманову и одбранио се на Церу и Колубари. Принципи и начела су се изгубили из тадашње политике, све се претворило у тражење и нуђење неких ситних услуга. Леви опанак пре, десни после избора. Александар Вучић се, због подршке коју има, уситњености опозиције и потпуне умртвљености свих оних кругова који би требало да представљају савест нације и критикују сваку власт, нашао у позицији у којој нико није био још од Слободана Милошевића крајем осамдесетих. Ту своју позицију је могао да искористи за шта год је хтео, да мобилише нацију за велика дела, било да се радило о тражењу новог економског модела, опсежних унутрашњих реформи (добар део нашег система је постављен седамдесетих или чак педесетих година, да погледамо само локалну самоуправу), или барем да, као комунисти који су се бавили електрификацијом, почне са, на пример, гасификацијом целе земље. Али, авај, уместо великих дела добили смо наставак политике „ЕУ нема алтернативу“ и последично, велика обећања. А када се једном у те ципеле уђе, из њих се тешко излази. Онда се мора приказивати да се обећања испуњавају, а то значи да се успесима морају проглашавати и ствари које то не могу да буду. И ту је одговорност водећег човека у нашој држави. Ту је разлика између сваке власти која покушава да стварност нашминка и представи је бољом него што јесте и легитимизације процеса који управо гледамо. У првом случају власт се хвали да је боље него што јесте, опозиција то критикује, медији прате, а бирачи суде. То је „изборни вентил“. У овом другом случају, када се остави (ни)мало простора за критику и када се расправе не отварају, да би остала конкурентна на политичком тржишту, опозиција се мора прилагођавати околностима па улазимо у стање које је још давно описао Драгољуб Јовановић. Ако је већ силина пропагандног удара Александра Вучића у овој кампањи донекле затекла друге учеснике, онда ће се они спремити за наредне изборе. И сви ће свашта обећавати, што више то боље. Наша политика ће се претворити у естраду (ако то већ није постала). А тамо где је естрада, ту није место свету који би да се озбиљно бави овим послом, већ певаљкама и старлетама. Маја Николић се већ пребацила у политичке воде и наговештава да може довести нове инвеститоре у Србију. Машала! За следеће изборе, живи били па видели, на листама очекујмо и Змаја од Шипова и Мими Оро. Уместо на „националним телевизијама“, тада ћемо „ријалити“ имати на изборима, па да видимо ко ће се у свему томе како снаћи. А док се странке са својим старлетама буду сналазиле, сигурно је само да, као и тридесетих година, држава може страдати.

Фото: ТАНЈУГ/Раде Прелић