Терор као политички инструмент – чији?

Престаните да расправљате о узроцима тероризма, престаните да расправљате о нашој политици на Блиском истоку (или у Трећем свету, мада о њему дуго није било речи), престаните да протестујете због смањивања грађанских слобода или због неконтролисаних делатности тајних служби. Престаните са сваком врстом самокритике на Западу.

Ратно стање је. Већ смо у рату. У рату против исламиста, ако не и против сâмог Ислама. Рат морамо да добијемо. Није тренутак за расправе о слободама и принципима. Време је за борбу. Хоћете да се буните, као у Паризу недавно, против политике која је довела до климатских промена? Не може, забрањено је. Да, наравно да имате право. Ипак би било боље да владама препустите да се баве опстанком планете. Али, ако сте баш навалили, добро, буните се. Али, молимо вас, сачекајте да се рат против терора заврши!
Наравно да се рат против терора никада неће завршити, нити је предвиђено да се заврши. Осим ако се не позабавимо уништавањем његових корена.

Ово је политичка атмосфера у Европи, након терористичких напада, који су натерали Брисел да један дан живи онако како Блиски исток живи скоро све време и то никог не доводи до неких претераних осећања. Али, друго је то када су јадне жртве Западни Европљани!

Европски 11. септембар?

Оно што се тренутно дешава на европској политичкој сцени умногоме подсећа на све оно што се у Сједињеним државама догађало после напада 11. септембра. Можемо само да се надамо да резултати неће бити исти.

Избеглице, кажете? Њих су неки већ прогласили за првокласне непрејатеље, који чак и нису избеглице. Заборавите велике међународне банке и званичне институције које су главне у Европској унији, заборавите европске владе и све структуре “глобализације”. Заборавите НАТО, Сједињене државе, Неоконзервативце, који, као никада до сада, контролишу Европу и, који Русији, а посредно и Кини, поново прете ратом.
Ипак је боље и сигурније европским политичарима да уложе у “рат против Ислама”, него да скупе храброст и супротставе се правим Шефовима глобализације!

Што се избеглица тиче, чак и пре напада у Бриселу, била је очигледна нека промена. Речено је да је све то све страшно, али да то, ипак, није наша ствар. Наше је да се бранимо. Посланик у парламенту једне централноевропске државе је ишао дотле да избеглице опише као “Неандерталце”. Он је убеђен да је Homo Sapiens, што ми мислимо да јесмо, бољи од Неандерталца. Лично, дубоко сумњам у то, посебно увече када гледам вести.

Многи европски политичари и медији су, са закашњењем од 15 година, усвојили политички дискурс из Сједињених држава, после 11. септембра. Истовремено су заборавили на непосредну, узрочну везу између политичког дискурса Сједињених држава после 11. септембра и терористичких напада у Бриселу! Они знају да су Европљани дубоко незадовољни. Њихови умови се сада бомбардују хаотичним, збуњујућим сигналима о избеглицама и тероризму, вероватно желећи да искористе и конфузију коју стварају пре и дубоке емотивне шокове који следе после напада.

Брисање најзначајнијих арапских земаља

Буш и неоконзервативци иза његове владе (а и они у влади)  су после 11. септембра започели “рат против терора”. Оружане снаге Сједињених држава и Британије, касније и НАТО, а у време Саркозија и Француске, или њихови блискоисточни пријатељи или локални подизвођачи радова, успели су да униште Ирак, Либију, Сирију, Јемен. После 15 година у Авганистану, ситуација је и даље апсолутно катастрофална. Да не помињемо Бахреин, Египат и дестабилизацију већег дела Субсахарске Африке, што је резултат напада на Либију, којим је руководио Саркози.

Само због оштрог противљања председника Обаме и Путина (као и делова америчких и израелских система одбране и служби, свесних размера опасности неоконског пројекта), избегнут је рат са Ираном. Такав рат је могао да доведе до првог коришћења “тактичких” нуклеарних бомби после Хирошиме и Нагасакија. Било је јасно од почетка да западне конвенционалне силе не могу да униште ирански одбрамбени систем, нити подземне бункере.

У историји империјализма и колонијализма, није било сличних кампања, као што је ова  “кампања против терора” и “осовина зла”. То није био рат за освајање и успостављање контроле, какве знамо. То је био рат и намерно уништавање у складу са Стратегијом хаоса. Није ништа чудно што је дошло до терора у Паризу, Бриселу, било где. Много је чудније што се терор и даље није ширио, а то даље оправдава многе “теорије завере”. Ништа се није учинило како би се зауставио развој тероризма и екстремног Ислама. Али им је зато пружена огромна помоћ.

Више од тероризма

Али, постоји нешто што се догађа и много више запањује. Ако се чињенице осмотре из близине, може се открити да су иза свега отисци истих сила – и иза терора и иза борбе против терора, и иза избеглица и иза реакција против избеглица.

Даеш, на пример. Има много показатеља, чак и доказа да су Даеш заједно направили и заједно их помажу западне, израелске тајне службе и службе сунитских муслимана из прозападних држава на Блиском истоку. Изгледа да су чак и ирачки Курди учествовали у овом пројекту, барем на почетку (они то поричу, а према неким написима, они су “преузели” потпуну контролу над Киркуком, у замену за Мосул). Сада једино можемо да расправљамо о томе да ли је ико од њих на почетку могао да претпостави куда ће ово да иде? Оно што свакако можемо искључити је да државе и структуре, које су направиле, финансирају и помажу Даеш, не могу баш да не знају ништа о њиховим оперативним плановима. И, да ли су  учинили нешто да смање размере тероризма?

А једним од највећих тријумфа колонијализма се може сматрати чињеница да су се Сунити прво храбро супротстављали агресији Сједињених држава на Ирак, да би касније постали “вођство” Даеша. Једине сличне ситуације су се догодиле у Совјетском савезу где је вођа “комунистичког света” постао симпатизер Регана и Тачерове и поверовао да би му они помогли да реформише своју државу (!) и у Грчкој, где партија, наводно “радикалне левице” прихвата и покушава да спроведе реформе у економској политици, које би чак и озбиљни неолиберали сматрале ненормалним. Нема веће победе него управљати и својим противницима!

Припрема за постлиберални поредак

Сада се многи европски политичари и коментатори понашају као новорођенчад, која су очи отворила прошлог понедељка и око себе виде људе који се бомбама разносе и милионе оних који лутају около. Они појма немају шта се догађало на Блиском истоку, али су спремни да ратују са Исламом (или са Русијом и Кином, ако им се нареди). Такође су спремни да подрже све ауторитарне европске мере зарад борбе против тероризма. Већ дуго се зна да те мере уопште не служе борби против тероризма, већ изгледа нечему потпуно другом, као што је успостављање још драконскијих економских и социјалних политика у Западној Европи и Сједињеним државама или дизање рата против Русије или Кине. Али, за такве мере, потребан им је нови изговор и нова идеологија.

Ова тоталитарна “Империја глобализације” никла након распада Совјетског савеза, из Мастрихтског споразума, Вашингтонског консензуса, итд., и даље брани (нео)либералну поставку – хладноратовски Нови поредак. Али, овде нема идеолошке мотивације. Они немају идеологију, а циљ им је да сачувају и увећају моћ. Знају да би морали да припреме и своје постлибералне опције, ако либерали сâми не изврше “мисију”.

Као Черчил и Потпредседник Сједињених држава током Другог светског рата. Ратовали су против Немачке, блиско су сарађивали са Совјетским савезом, али истовремено, њихова борба је била таква да истовремено учине могућим следећи рат и то против досадашњег савезника. Тако су, због немогућности да против дојучерашњег савезника, Москве, започну “топли”, онои су започели “хладни” рат.
Чињеница да неко зарађује од злочина не значи да га је тај неко и починио или да је некоме помогао да га учини, деловањем или неделовањем. Ипак, озбиљан полицајац увек мора да започне истрагу са питањем: “коме је у интересу?”

Званичницима који се баве противтероризмом и политичарима би било боље да се позабаве “међународним односима” група као што је Даеш. Нисам сигуран да би им се свидело шта тамо могу да нађу. Али, ако то не ураде, вероватно нисмо далеко од хемијског или другог неконвенционалног напада у неком од европских градова.