Село као огледало српског друштва

Први део: Место села у нашој државотворној политици

Српска сељачка идеја данас не постоји, она је утопљена у партијашко-котеријашко коло, а сваки покушај њеног обнављања политички естаблишмент и пасивне елите од њега зависне гуше својим дефетизмом, пуком анализом пропасти без практичне борбе против исте, те проглашавањем сваке идеје о обнови принципа директне демократије за „фашизам“, односно „реликт комунистичког самоуправљања“

Од обнове српске државности, од Првог српског устанка па све до наших дана, село је било и остало огледало не само степена развоја српске државе, него и одличан показатељ њеног кретања у будућности.

Посматрамо из перспективе времена у којем живимо, српска држава била је јака искључиво онолико колико је била свесна себе, својих политичких и геополитичких константи које је  управљачка елита разумевала само у оној мери у којој је била способна да схвати село на којем је настајала, његове потребе и етику. У времену када су сеоска задруга, на њеним принципима заснован и уз гусле слепих сељана испеван етос васпитавали хајдуке, Србија је показивала вољу и снагу да се одупре вековним тлачитељима како онима са Истока, тако и бечкој господи са Запада која је настојала, најпре самостално, а потом преко својих тројанских коња (који су и данас на истом задатку) да у своју орбиту усиса српски етнички простор.

Своју политичку вољу, Турци су спроводили сурово и сирово, уништавајући српско село у крви и огњу. Беч је, како то и доликује престоници сплеткароша, своју стратегију усмерио на “цивилизовање” српског простора, односно, модерним речником речено “укључивање Србије у европску породицу народа” у коју се не може ући са опанцима на ногама. У оба случаја, крајња мета било је српско село, тачније одвајање српских политичких елита од сељачке етике, уништавање аутентичног српског израза и његово коначно претапање у безизражајни “европски” дискурс. Можда су управо отуда, да се макар за трен послужимо констатацијом Живојина Жујовића (изреченом у погледу католичке пропаганде у Херцеговини), Срби бољи отпор пружили Турцима који, за разлику од Беча и њихових коњушара своја дела нису умели да прикрију “лепим намерама” које српска елита, затрована жељом да “буде део Европе” најпре није могла, а касније ни хтела да препозна као опасност.

Два морала, две етике – два света

Савремена српска политичка историја најбоље потврђује ову истину. Током читавог деветнаестог века, идеолошка и након настанка првих организованих политичких партија, партијска борба, представљала је између осталог и сукоб два принципа грађанског и сељачког, при чему су и једна и друга страна, оличене у либералима и конзервативцима, односно социјалистима и касније радикалима, претендовале на истину о националној мисији Србије, с том разликом што су први своју отаџбину, још од Гарашанина и „Начертанија“ гледали окренуту ка Француској, Енглеској, па и Аустро-Угарској, док су други, иако не увек са истих позиција, размишљали о „Србији на Истоку“.

За разлику од Обреновића који су настојали да село преко чиновништва у потпуности потчине сопственом утицају[1], долазак на престо Петра Карађорђевића отворио је пут јачању јединства двеју сукобљених идеја. Српско село, његова етика, мудрост и воља, постали су почетком двадесетог века полазна основа за државну политику коју су спроводили на западу школовани ђаци.

„Златно доба српске демократије“ засновано управо на овом јединству прекинуто је балканским и Првим светским ратом у којем је српско село коначно савладало бечку аристократију. Омогућивши коначно уједнињење српског народа, село је тако учинило оно што му под Обреновићима, током устанка у Босни и Херцеговини 1875. године није пошло за руком.

Међутим, десетковано и истрошено у крвавим борбама, српско село смењено је не-српском грађанштином која је, идући чак и проитв интереса сопственог сељаштва направило Краљевину СХС, односно Краљевину Југославију.

Пораст утицаја радничке класе у Краљевини Југославији додатно је проширио јаз који је већ постојао. Између сељачке, патријархалне и српске етике са једне и југословенске грађанске, модерне и у суштини не-српске етике са друге стране, створио се непремостив јаз који је кулминирао у Другом светском рату.[2]

Пораз националних српских снага[3] и победа комуниста означили су крај присуства српског села у овдашњој државотворној идеји. Гурнуто на маргину, село је изгубило сваки значај, а да би се од могућег јачања његовог културног утицаја у потпуности заштитло, руководство „нове Југославије“ посебан акценат је стављало на представљање села као „затуцаног“, а сељаштва као „најназаднијег“, „реакционарног“, „неписменог“ дела становништва. Уместо истицања његових врлина, у први план стављена су мане села, па су тако сељаци представљани као прости, ситни лопови, пијанци и лупежи. Епитет „сељачки“ је од похвале коју је у српској литератури можда најлепше објаснио Јанко Веселиновић, прерастао у погрду иза које се заправо крила радничка запуштеност и малограђанство комунистичког „новог“ човека чије је исконске етичке принципе сменио инстант партијски морал.

Свој крајњи циљ – сламање српске сељачке идеје, југословенска идеја остварила је тек деведесетих година прошлог века кроз борбу у којој се поражено српско село показало недовољно јаким да изврши утицај на српску државотворну идеју која се лагано почела обнављати. Отуда сматрамо да Александар Дугин ипак греши када са усхићењем констатује да је тих година пробуђена „српска самосвест“ „на светлост дана“ поново изведела стару и свештену идеју Велике Србије. Уместо тога, на делу је била српска сељачка идеја, онаква каквом су је учиниле деценије комунистичке пропаганде чији заштитници нису били домаћини и светитељи, него шрафови бившег система, пре или касније испали из својих лежајева.

Споро се одвајајући од стране комуниста наметнутих јој оквира, српска национална, у суштини сељачка идеја, будила се уз доста мука. Немогућност правилног сагледавања сопствене суштине, српски народ платио је у Книну, Сарајеву, Скопљу, Приштини, све до Подгорице, а како ствари стоје, то чини (и наставиће да чини) и данас, када по четврти пут своју сељачку самобитност ставља у службу, како у свом делу „Имагинарни Балкан“ вели Марија Тодорова, „непотребном“ и додајемо самоубилачком срљању ка Западној и Средњој Европи.

Српска сељачка идеја данас не постоји, она је утопљена у партијашко-котеријашко коло, а сваки покушај њеног обнављања политички естаблишмент и пасивне елите од њега зависне гуше својим дефетизмом, пуком анализом пропасти без практичне борбе против исте, те проглашавањем сваке идеје о обнови принципа директне демократије за „фашизам“, односно „реликт комунистичког самоуправљања“. 

Заједница српског села и њен морал

За разлику од других, српска сељачка идеја никада није мењала своје основе. За разлику од већине других у суштини учених и преузетих, она или је била онаква каквом ју је стоврио живот или је није ни било. „Српски“ либерализам, конзервативизам, социјализам и из њега настао радикализам то су били само онолико колико су своје основне принципе проналазили у искуству и моралу српске сељачке заједнице.

Управо отуда, савремена српска политичка историја, као што смо напред већ навели, не представља ништа друго до различите интерпретације сељачке идеје, односно, према речима главних актера политичких борби у Србији, „уподобљавање“ различитих, учених и преузетих идеја овој, чију фундаменталност у домаћем политичком дискурсу нико до комуниста није оспаравао.

Насупрот другим идејама, комунизам који је српској сељачкој мисли био суштински стран[4], настојао је да се, позивајући се на исту представи као њен наследник, да би је, као што смо говорили, по окупирању српског идеолошког неба, на крају угушио.

Ипак, сталност принципа српске заједнице села, иако на маргинама савременог политичког живота у Србији, пружа одличну полазну основу за обнову идеје која би, постављањем села, самобитности и самовладања заједница Срба са свих страна нашег етничког и идентитетског простора, вратила нашу заједничку Отаџбину на заборављени, а унапред одређени историјски пут.

Принципи српског села могли би се у најкраћем дефинисати као: патријархалност - из које као крајња мета исходи оданост монархијском принципу власти (присутна код либерала, конзервативаца, делимично радикала и прећутно допуштена код дела социјалиста, али не и код комуниста), солидарност -одакле исходе различите форме социјалности, од мобе и спрега, све до колективног власништва над имовином (нема га код либерала и конзервативаца који су сматрали да је заједница јака колико су јаке индивидуе, али је и те како присутна код раних радикала и социјалиста који су, за разлику од комуниста сматрали да се заједничка имовима мора створити добровољним удруживањем, а не отимањем), љубав према земљи чија вредност није само у култивисању и рађању, него и у везаности за претке („наслеђено се не продаје“) - из које исходи позитиван и проактиван однос према националној идеји (присутна код свих политичких струја осим код комуниста). На крају, али ништа мање важна јесте и духовна повезаност – из које исходи свест о Богу као Творцу ствари и бића (присутно код либерала, конзервативаца и радикала, делимично, уз јак призвук анти-клерикалног код социјалиста, али не и код комуниста).

Зависно од правца којем су припадале, српске идеолошке школе (до комуниста и данас њихових наследника заоденутих у „либерално“ рухо) држале су се у већој или мањој мери ових начела. У томе је, сматрамо, главна тачка њиховог разликовања од комунизма, односно први разлог због којег је непријатељима српске националне идеје стало до ликвидације сељачке мисли, па самим тим и села које, сматрају наши властодршци, треба потчинити вољи управљача. Зато је важно говорити о српском селу и његовим проблемима.