Међу Србима и Русима постоји – љубав

„СРБИ су за нас више него православни братски словенски народ.

И односи међу братским народима нису баш увек равни. Тако је и међу људима: рођачка блискост није гаранција да ће међу људима владати увек љубав и разумевање. Свашта се догађа…

Али, међу Србима и Русима постоји – љубав.

Ми никада нисмо били нарочито блиски – ни културно ни политички. Али, нас са Србима повезује нешто веће од просто заједничке вере и крви. Они су – ми, ми сами. Они су – балкански Руси који су интензивно, трагично и крваво, али херојски, проживели страшну и прекрасну историју.

Срби су – наше ја.

То је малобројни православни народ који је за владавине Душана Силног створио огромну Балканску империју која је у свом срцу носила мисију Златне византије.

Они су, као и ми, хтели да буду Трећи Рим, али су пали пред вишеструко бројнијим хордама Турака, очајнички се борећи на Косову пољу – као ми под Москвом.

Косово је срце Србије. Оно је било и опет ће обавезно бити српско.

Ми Руси смо се одржали на ногама и одбранили смо своју веру, своју слободу и нашу словенску истину. Учинили смо то и за нашу српску браћу.

У најкритичнијим моментима судбине – ми и Срби смо увек били заједно. Они су на себе примали удар наших непријатеља, а ми смо жртвовали своје интересе да бисмо помогли Србима.

У томе има нешто ирационално. Тако поступају они који се воле.

Срби говоре: нас и Руса – двеста милиона. И, непријатељи се плаше, а Срби се на то смеју.

А када ствари крећу лоше – ти руски милиони се појављују на хоризонту. Наравно не иде ни међу нама увек све глатко.

Деведесетих година – када смо издавали све своје пријатеље, па и саме себе и свој руски идентитет, тада смо издали и Србе.

Нисмо се заузели за њих када их је бомбардовао НАТО. Нисмо им помогли да одбране Косово од проамеричких банди. Тада смо били у фаталној спирали падања и заборавили смо на нашу праву руско-српску љубав.

А ево: данас је у пријатељској посети Москви српски председник који је говорио у тужним тоновима.

Уморивши се од борбе – Срби су опустили руке. Јер, сва моћ Запада сручила се на мали словенски народ да га сломи.

Руски милиони су за то време гледали у неку другу страну.

Деценије крвавих жртава и невероватног самоодрицања, са покушајем спасавања Југославије, наше балканске империје, са покушајем очувања јединства са Црном Гором, па одбрана Косова и – све узалуд.

Руски брат је био негде нестао: није спасио, није се заузео. Није показао своја огромна рамена нити потегао оружје. И, Срби су се предали.

Изгледа да су спремни да признају диктат Европске уније, да дају Западу све што им је још преостало. И то: онима који су их изгазили, разбили и понизили.

У светлу свега овога дошло је до безмало очајничке посете Николића. Он је дошао у Москву – народу који је Србима најдражи. Дошао је не надајући се ничему, ни на шта не рачунајући.

Николић је последњи у српској политици који још како – тако своју судбину и судбину своје земље повезује са Русијом. Остали се прагматично окрећу Западу.

Ово је била веома тужна посета српског председника Томислава Николића. Али, ако се дубоко завири у нашу историју – и руску и српску – јасно је да још није крај.

Спасиће се само онај ко се буде држао до самог краја. Срби су се тако држали вековима.

Али, молити их да се држе још – док се ми коначно не пробудимо – више немамо никакво морално право.

Ово је била тужна Директива Дугина о Србији”.