Српски парламент: шта спаја Мају Гојковић и Хилари Клинтон?

Парламентарни и локални избори, расписани за 24. април, већ сада доносе све чари усијане предизборне кампање. Политичко-естрадном муљу српског медијског циркуса се придружују нови, наметљивији и упорнији играчи и глумци, док улице српских градова и вароши испуњавају групе страначких активиста, делилаца летака, постављача плаката, цепача плаката и батинаша задужених за регулисање свих претходних. Исти образац се преноси и на виртуелно небо Србије, активношћу, наизглед, небројених Интернет "ботова", људи чије понашање једва да надмашује прости алгоритам каквог рекламног програма (отуд им и у почетку подругљиво, а сада општеприхваћено име).

Но, све ове ствари су не само уобичајене, него и природне, рекло би се чак - нормалне. Ипак су избори за Народну скупштину, највише политичко и законодавно тело Србије најзначајнији јавни догађај свих ванредних и редовних избора. У процесу који одлучује не само персоналну, већ и политичку и идеолошку композицију парламента, а тако и спољне и унутрашње политике, скоро свако (законско) средство јесте и треба да буде дозвољено и примерено. Или би тако требало да буде, када би Народна скуштина била онаква каквом се представља или како је предвиђено највишим правним актима ове државе. Међутим, ово тело је сведено на формалноправи минимум својих надлежности и друштвене улоге, па усијање у јавности, до ког избори доводи, не може, а да не изазове барем благи цинични подсмех. У мору примера срозавања српског парламента и његовог свођења на ниво гласачке машине, кратак аналитички прилог није довољан. Зато, уместо писања о селидби процеса политичког одлучивања из Народне скупштине у страначке кулоаре, па из њих у стране амбасаде и њихове овдашће отуђене центре моћи, ево једног сликовитог примера.

Народна скуштина Републике Србије је потписала уговор са "Националним демокраским институтом" (скраћено: НДИ), приватном невладином организацијом која представља једну од испостава америчке Демократске странке. Како стоји у тексту објављеном на веб презентацији српског парламента: "Народна скупштина Републике Србије и Национални демократски институт (NDI), реализацијом низа различитих активности, већ годинама остварују успешну сарадњу. NDI је непрофитна организација која, уз подршку Америчке агенције за међународни развој (USAID), пружа практичну помоћ широм света у унапређењу рада демократских институција, кроз промовисање учешћа грађана у политичком процесу. Подршка NDI-а Народној скупштини, као највишем законодавном телу, у испуњавању законодавне, контролне и представничке функције, интензивирана је последњих година, што је и потврђено 18. децембра 2009. године потписивањем Меморандума о сарадњи. Овим документом дефинишу се партнерски односи и активности Народне скупштине кроз програме приближавања парламента грађанима. Народна скупштина и NDI покренули су 2009. године пилот пројекат отварања канцеларија за комуникацију посланика са грађанима на локалном нивоу." (http://www.parlament.gov.rs/gradjani/poslanicke-kancelarije.2457.html)

Дакле, невладина организација повезана са политичком партијом стране земље "помаже" Народној скупштини друге, суверене државе, а ова ту помоћ с радошћу прихвата. Да ли је Србија уистину толико сиромашна и толико заостала, да јој је потребна оваква помоћ једне невладине организације, односно да ли је заиста та организација толико богата и напредна, да је кадра да помогне највишем законодавном телу једне старе европске државе? Или су у питању друге, скривеније и подмуклије намере?

НДИ је невладина организација тесно повезана са Демократском странком Сједињених америчких држава. Он се, упоредо с државним УСАИД-ом, користи као један од инструмената америчке меке моћи у свету. Док овом другом организацијом управљају државне структуре из обе партије тамошњег двопартијског система, НДИ је невладино тело везано за приватни интерес једне јасно омеђане политичке групације. Њоме тренутно руководи лоби председничког кандидата Хилари Клинтон, супруге бившег председника САД, Била Клинтона, у време чијег мандата и због чије одлуке је Србија 78 дана бомбардована. И Хилари, као и њен супруг Бил својевремено, упркос прогресивистичкој левој реторици код куће, важи за спољнополитичког јастреба, загриженог интервенционисту и ратног хушкача. Да ли је ово особа која треба да има озваничен утицај на српски парламент (и пре него што, не дај Боже, заузме неку званичну функцију у политичком систему своје државе)? Да ли је тај утицај нешто чиме Народна скупштина Републике Србије треба отворено да се хвали? Шта је ту за похвалу? Уколико српски Устав брани страно финансирање домаћих политичких странака, зашто се та његова одредница не би протегла и на финансирање тих странака у оквиру њиховог скупштинског ангажмана? Односно, уколико ова забрана пре свега важи за владе страних држава, зар не важи и за њихове много незваничније, приватне интересе? На крају, да ли је српски парламент толико сиромашан, а посланици толико неспособни и отуђени од свог гласачког тела, да су им Американци неопходни у отварању телефонске линије преко које ће комуницирати са сопственим народом?

Уместо одговора на сва ова, као и она много важнија питања везана за стварне оквире политичког одлучивања, Србију у наредним недељама очекује политички ријалити шоу који ће по гледаности свакако надмашити онај изворни садржај тог имена и типа, који је ова држава од пре десетак година почела да увози од Западног Великог Брата.