Зашто нема споразума са Русијом?
Шаховским речником описујући: Србија-НАТО 0:1 и Срби-НАТО 1:0. То би били резултати дешавања последњих недеља. Новим споразумом „за подршку и набавку о сарадњи у области логистичке подршке“, НАТО је добио много. НАТО је ушао у Србију, иако Србија још увек није формално приступила НАТО. Када се овоме дода и Споразум ИПАП (Individual Partnership Action Plan) потписан 18. марта 2015. године, стиче се комплетна слика о томе куда се ствари крећу. Зато је НАТО у овом одмеравању снага са државом Србијом победио са 1:0.
Међутим, са друге стране, Срби су победили НАТО са 1:0. Зашто? Власт је покушала да се брани са тезом како ово представља континуитет са политиком њихових претходника. По опробаном рецепту, сакривени иза пароле „одговорност је на онима пре нас“ покушали су да лоптицу пребаце на другу страну. Захваљујући жестокој медијској кампањи више није било јасно нити ко је шта потписао, нити када је која одредба важила, нити шта се дешавало 2005., а шта данас. Тенденциозно, од стране три најважнија човека у држави, навођени су само делови споразума које су они интерпретирали како су хтели. Али, то им није прошло. Прво, ђаво је у детаљима, а када би се сада тумачио параграф по прагараф видело би се да нису тачне многе тврдње изнете претходних дана. Једно је када страни војници имају право да пређу преко територије Србије са имунитетом припадника снага ОУН, а нешто сасвим друго када то право имају према међународним конвенцијама којима се регулише питање дипломатског имунитета. Друго, показало се да јавно мњење мало интересује шта је раније било. Ново је време, нови су и људи, долазе неке млађе генерације на политичку сцену које се и не сећају 2005. Србија је устала и то се видело на сваком кораку. Срби су данас уједињени против НАТО. Иако је рејтинг НАТО-а у српском јавном мњењу увек био низак, оно што се дешавало претходних недеља није само на дужи рок запечатило виђење Срба према овој организацији. Оно је показало да се народ лако окупља око анти-НАТО акција, да НАТО представља фактор хомогенизације и да је преко овог питања опет могуће правити широко окупљање.
То су, очигледно, препознали и у власти, па је Томислав Николић брже-боље дао изјаву како ће Србија потписати споразум са Русијом, којим се регулише рад Руско-српског хуманитарног центра у Нишу и припадницима дају посебне повластице, привилегије и имунитети. Како је пожурио да ово изјави, тако је пожурио и да сам себе демантује. Неколико дана касније председник Николић се вадио на причу да не може „техничка влада“ потписати међудржавни споразум.
Наравно, сасвим су тачне опаске и руског амбасадора и српских аналитичара како се војни споразуми са НАТО и овај о Руско-српском хуманитарном центру не могу поредити. У Нишу су руски хуманитарци, а не војници, а разлике у свим осталим погледима су огромне. Успут да буде речено, последњим потписаним споразумом са НАТО, теоретски је могуће да војници из, на пример Албаније, пролазе преко Србије на путу ка Украјини (шта би радили у Украјини ваљда је свима јасно) и не плаћају дажбине, а истовремено се од руских хуманитараца тражи да „на технику коју купује Русија, а која се шаље као хуманитарна помоћ, као и на активност Центра, у Србији плаћају царинске и пореске дажбине.“ Техника која се шаље из Русије су „хуманитарна помоћ у испоруци ватрогасних возила, робота, опреме“ и тд. Уколико би се тежило остваривању потпуног баланса у односима са НАТО и Русијом, било би неопходно идентичне споразуме потписивати са обе стране (односно, у случају Русије, споразуми би се вероватно потписивали са ОДКБ). То би, према данашњим мерилима и после свега значило одржавање у статусу „војне неутралности“ о којој прича и новоизабрани министар војни.
Али, владајућа већина не само да није спремна на вођење „политике баланса“, већ није спремна ни да потпише споразум о Руско-српском хуманитарном центру у Нишу, иако је то у најбољем интересу Србије.
Наиме, потписивање споразума са Русијом се пролонгира због притисака ЕУ и кључне НАТО државе-САД! Било какво продубљивање сарадње са Русијом, а они ће ово управо тако схватити, за њих је проблематично. Толико проблематично да су из Брисела у Београд већ стигле „неформалне поруке да би Србија овим прекршила оно на шта се обавезала ССП-ом, а посебно би угрозила споразум о учешћу у цивилној заштити Уније, потписан прошле године. Брисел би могао да оде и корак даље и Београду пошаље и званичну „пацку“: да за отварање поглавља 31, које се односи на спољну политику и безбедност, тврдо услови Србију да не даје дипломатски имунитет руским хуманитарцима. /.../ Европски комесар за хуманитарну помоћ и управљање ванредним ситуацијама Христос Стилијанидес у неколико наврата је упозорио да би РСХЦ у Нишу могао да угрози рад европског механизма цивилне заштите, којем је приступила и Србија и поручио да свако дуплирање или преклапање треба да буде избегнуто.“
Дакле, не ради се о „капацитету техничке владе“, већ о непостојању политичке спремности да се са Русијом сарађује на исти начин као са НАТО и ЕУ. Са НАТО и ЕУ Србија ће потписивати споразуме и чинити им невероватне уступке (у Србији се ћути да је, рецимо, једна од одредби ИПАП споразума и та да званичници Републике Србије морају учествовати у промоцији НАТО пакта и активности Алијансе!?), а за Русе смо спремили саопштења за јавност и меморандуме о разумевању. Због тога нема споразума са Русијом!