На данашњи дан рођен је Алекса Шантић

27. маја 1868. рођен је Алекса Шантић, српски песник и академик. Већину живота провео је у Мостару, одакле је родом. И ако је потицао из трговачке породице па самим тим укућани нису имали разумевања за његов таленат, током живота успео је да се истакне у ономе што најбоље ради.

Читајући оно до чега је могао доћи у Мостару, почиње да ствара своју прву поезију крајем 19. и почетком 20. века. Песме су му обиловале болом, родољубљем, забринутошћу, што се може повезати са периодом у ком настају. Периодом веома важним за ослобођење целокупног српског народа.

1902. године одлази у Женеву али се после кратког периода враћа. У својој песми „Ја не могу овде“ објашњава како је живети у туђини. У годинама и ратовима који надолазе, тешким за српски народ, Алекса Шантић је остао веран родољуб и искрен борац за ослобођење од окова. Чак је, због својих песама, био оптуживан и затваран као талац током Првог светског рата.

Неке од песама Алексе Шантића су: Емина, Ми знамо судбу, Остајте овде, Претпразнично вече, Вече на Шкољу, Моја отаџбина, Што те нема , Под крстом ...

Шантић је био добро познат и цењен гост, и у Невесињу. Тамо је налазио инспирацију за своја дела и тамо је настао велики део његовог укупног стваралаштва. Преносимо писмо Алексе Шантића Марку Цару (књижевни критичар, путописац, есејиста) у Херцег Нови 1904.  године у ком су исказана његова осећања према Невесињу као и његова родољубива осећања:

„Твоје ме писмо затекло, ево, у Невесињу где се бавим има већ три седмице. У овом лепом српском крају, где су ми увек почивале жеље, угодно се осећам. Народ је красан, разборит и поштен, пун светих идеала, пун вере у будућност, пун истрајности покрај свих невоља и злих година које га глађу море. Од како сам боље упознао овај поштени, искрени, српски народ у Невесињу, ја сам се утешио и верујем још у васкрс домовине.“