Шта кажу добре вести?

Добре вести никад не гледам појединачно. Одмакнем се и погледам читаву слику, а оно што видим је охрабрујуће.

Шта видим? Видим атмосферу новог оптимизма у Сједињеним државама због избора Трампа за председника. Можда није био мој идеални кандидат, али је барем победио, вероватно најгоре што су Американци до сада имали да бирају. Чини се да има неко поштовање за руско руководство, а то нам је заједничко. Видим тог Обаму који очајнички покушава да спаси оно што се не може спасити. Видим Клинтонову, која је потпуно прецртана и послата на ђубриште историје, и која би требало да буде захвална јер је неће процесуирати за многобројне злочине. Видим да спољна политика Сједињених држава на Блиском истоку више нема, нити прву, нити последњу реч. Видим да се Русија враћа и да заузима место које јој припада, као контра-тежа западном глобализму. Видим Кину, која потврђује свој положај тихог џина, и на економским и на војним фронтовима.

Охрабрујуће је и то што, нити Русија, нити Кина нису заинтересоване за војне чарке, али исто тако неће оклевати да свако осети њихово присуство, ако буде потребно. Видим да се Европска унија под немачком влашћу растура, део по део. Видим да НАТО више није привлачан и више личи на очајно, размажено дериште које жуди за пажњом. Видим бивше савезнике који више то нису и свако иде својим путем.

Видим неке промене у ваздуху и, иако не могу да гарантујем да ће бити спектакуларно, биће барем другачије; ваљда боље.