Напуштање Аристотела

Псеудонаука модерног доба је почела искључивањем три од четири узрока по Аристотелу. Само један,  causa efficiens (узрок кретања) је задржан. Резултат тога је био да објекат изгуби своје три димензије — еидетску, хилистичку и, пре свега, ентелехијску. Објекат се више није одређивао на основу његовог духовног значења, престао да буде одређен својим духовним значењем, својом гипком везом са елементима и изгубио је циљ кретања, које су синтетизовала претходна три узрока. Објекат је постао безначајан (непознат) покретни објекат. То значи да постоји само док се креће — одвојен од вечног идентитета (causa formalis), од хаотичне савитљивости/гипкости (causa materialis), и, што је најважније, одвојен од циља (causa finalis). Такво кретање нема коначан циљ; суштински је бесциљно. „Ово су Демокритови атоми и вртлози и основа Епикуровог учења“, рећи ће неко ко познаје грчку филозофију. И биће у праву.

Уклањањем циља (causa finalis), уклања се оса око које се свет креће као и време према коме се свет усмерава. У суштини, физика Ренесансе је, од сâмог почетка (Галилеј, Њутн) поставила темеље постмодернизма – рециклирање, пост-историја, цитирање, разводњавање смисла, нихилистичка иронија.

Најлажнији аспект културе модерног доба није филозофија, већ наука. То је извор пропадања цивилизације. Добитник Нобелове награде, Вернер Карл Хајзенберг, уистину генијални физичар, који је радио на квантној теорији, једном је приметио: древна наука је склопила свет, учинила га целином, док га ми, научници модерности, растављамо на бесмислене фрагменте; у тежњи да га освојимо, ми га уништавамо. Савремена наука је деструктивна. Она је најопаснија деструктивна идеологија. Све чега се ухвати, лишава смисла, настојећи да префињену онтологију света подвргне својим илузорним прорачунима.

Ако уклонимо causa finalis, стварност постаје изоморфна — нико и ништа није на исправном путу. Једна метода није боља од друге. Истовремено, свеукупност бесмисла је посебно подложна бесповратном механичком фатализму. Овде се ради о тоталитарном универзуму, у коме су сви узрочно-последични ланци тврђи од челика. Права тиранија. Њутн је управо тако и коментарисао Апокалипсу: знајући узроке, доносимо чврсте закључуке о последицама. То је калвинизам, примењен на науку. Али, шта су тачно узроци? Causa efficiens.

Оваква логика је у основи две најтоталитарније западне идологије – либерализма (који је, несумњиво, шампион менталне дегенерације) и комунизма. Они, гвозденом нужношћу, воде до апсолутне планетарне ноћне море. Међутим, ни нацизам није ништа бољи. Само мање догматски и мање „научан“. Али, следи исту ову логику, само што је не примењује на појединца или на класу (два лажна мега-концепта либерала и комуниста), већ на расу.

Потребно је започети преиспитивање појма узрочности и вратити се истинском, аутентичном тумачењу Аристотелових идеја.