Макрон иде у пакао

Гледајући насилничко понашање љутих Француза на улицама, поготово када то видите по први пут, одмах помислите: ето, револуција! Влада неће издржати! Француска је готова. Влада ће пасти. Није битно да ли су арапски или афрички тинејџери из предграђа, популистички жути прслуци, незадовољни сељаци, присталице сексуалних мањина или, напротив, присталице породице и традиционалних вредности, националисти, антифашисти, анархисти, студенти, бициклисти, заштитници животиња, синдикалци, еколози или пензионери. Много их је: хиљаде, десетине и стотине хиљада, понекад и милиони, пуне улице француских градова, блокирају саобраћај, железничке станице и аеродроме, проглашавају аутономију појединих институција и школа, пале бензин, преврћу аутомобиле, дивљачки вичу, машу транспарентима и нападају полицију. А онда... смире се, дођу себи, попију таблете и врате се на посао, разговарају о ценама, животу, комшијама и политици за време ручка у ресторанчићима, где опет вичу, али много тише и оду кући.

После 1968. године, чак ни највећи масовни протести више милиона људи, нису били учинковити. Резултат је нула, увек и у било којим околностима. Ако боље упознате Француску, схватите да је то једноставно нација психопата, а не мигранти. Француске власти баш боли уво за мигранте, као што их исто толико боли уво за обичне Французе, а због те потпуне равнодушности, мигранти и сâми постају психопате. Ово је нови облик друштвене интеграције: дођете у цивилизацију психопата и такви и постајете.

Жан Бодријар је сматрао да су Французи нација комплетних идиота. Према његовим речима, они нису у стању ништа да разумеју о уметности и трпају се у хиљадама у музеју Бобур, да би се он једног дана срушио под теретом ових идиота. Унутрашње залеђивање и редовна хистерија Французима замењују културу и политику. Да је Генерал Дегол боље познавао свој народ, он 1968. не би обраћао пажњу на дивљање левичара по улицама, јер би после неког времена једноставно отишли, али он их је схватио озбиљно. После њега, ниједан председник више није направио исту грешку. Без обзира на то, шта се догађа на улици, али и у економији, политици, друштву и финансијама, француска влада је увек остајала мирна и у потпуности контролисала штампу. Режи Дебре, Митеранов саветник, признао је да, током Митерановог номинално левичарског председниковања, он и његов шеф нису могли ништа да постигну, јер су њихове иницијативе сваки пут наилазиле на невидљиви отпор. Иако су били у врху власти, Дебре и Митеран нису разумели одакле долази ова опозиција. Тек касније је Дебре схватио да је у питању штампа. Штампа је Француској све, а психопате на улици, односно становништво, су ништа.

Када је Макрон први пут изабран, а десничарска – и много рационалнија – Марин Ле Пен имала добре изгледе, утицајни лист Либерасион је имао наслов «Ради шта хоћеш, али гласај за Макрона!». Врло француски. Десничари, левичари, за имиграцију, против имиграције, за повећање пореза, против повећања пореза: није важно. Само гласајте за Макрона, то је наредба која се не доводи у питање и гласач нема никакву одговорност после чина гласања, а нема је ни Макрон, зашто би имао.

Макрон је већ у првом мандату био омражен. Не сећам се зашто, ваљда због свега, али су га опет сâми Французи изабрали. За разлику од Руса, који су обично непредвидиви, Французи су предвидиви и то је сулудо. По други пут изабрати тоталног губитника.... Ко би при здравој памети то урадио? Међутим, они су га поново изабрали и онда поново почели да протестују, преврћући аутомобиле и разбијајући излоге. Неко би могао да се сети Бодријара: Французи су идиоти, али Макрон је такође Француз. Дакле, равнотежа је постигнута.

Размере тренутних нереда, затим, огорченост хорди тинејџера-имиграната (Макрон је сугерисао да само играју превише компјутерских игрица), колапс економије, пораст стопа државних обвезница, рецесија, прекид празничне сезоне, огромни губици због вандализма, не би требало да нас заварају: Французи имају своју парохију.

Макрон неће учинити ништа, али опет, никада ништа и није учинио. Он ће говорити у корист животне средине, састајаће се са Гретом Тунберг за сваки случај, послаће Украјини наоружање за једну или две дивизије, платиће огромну суму новца познатој, али потпуно неучинковитој америчкој пиар групи повезаној са ЦИА, разговараће телефоном са Шолцом, отићи ће у ноћни геј клуб и гледаће у огледало. Онда  ће поново гледати у огледало, а онда се све смири, увек је тако, није никаква апокалипса, није смак света, то је само Француска.

Остаје само једна претпоставка: апокалипса у овој, некада веома привлачној и елегантној земљи се већ догодила, њене улице напада ко-зна-шта и указује на масовну халуцинацију.

Има ли неког ко жели или је у стању да промени ову ситуацију? Ако се пажљиво испита француска култура 19. и 20. века, закључак је недвосмислен: француски дух, попут Орфеја (са Коктоом или Бланшоом, на пример), желео је само једно: да се спусти у пакао, што је ниже могуће. Па, успео је и то је неповратно. Колико дуго то може трајати? Нико не зна. Прелепа Француска, најстарија ћерка Цркве, како су је католици звали у блиставом Средњем веку, неповратно се претворила у сметлиште – од душе до улица и предграђа. Нотрдам је изгорео. Из Лувра су уклоњене све слике и скулптуре које би могле да сметају имигрантима и феминисткињама.

Остао је само Макрон и његово огледало, попут Коктоовог Орфеја са сценографијама Жана Игоа и костимима Коко Шанел.