Cordon Sanitaire

Последњи пут када је свет био на ивици нуклеарног рата, било је због острва  са седам милиона становника, у близини америчке обале, које је пожелело добродошлицу совјетским ракетама, како би прекинуле америчку агресију. Данас, постоји општа сагласност - и страх - да би Трећи светски рат могао, највероватније, да избије у региону три прибалтичке државе, које заједно имају мање становника него Њујорк. Како су историја и географија међу најзанемаренијим академским предметима, то је помогло доминантној (америчкој) култури да убеди остатак света да Балтику прети опасност од моћног суседа. Разлог? Они су вековима преци ових ентитета.

Недостатак историјске перспективе чини западну јавност отвореном за свакакве илузије о прошлости. У случају Балтика, они су присиљени да верују да је Совјетски Савез окупирао демократске земље које су увек биле слободне и независне, и тек им је растакање "Зле империје" омогућило да поново постану 'слободне'.

Чињеница је да, осим током кратког периода између Првог и Другог светског рата, и овог сада,  након распада Совјетског Савеза, три балтичке земље које се представљају као непосредне жртве митске руске претње, су увек биле део других, већих груписања, независно од Русије и не увек ни све заједно! Са укупним бројем од само шест милиона становника, те три земље чак и немају исти језик. Летонски и литвански су индоевропски језици, а естонски је део Уралске језичке групе којој припада и фински. Ове језичке породице су толико удаљене – као мађарски и француски – да директна комуникација није могућа.

Не изненађује да, иако су суседи, балтичке државе имају и прилично различите историје: током 16. и 17. века, Литванија и Пољска су се ујединиле како би постале највећи ентитет у Европи. На свом врхунцу, Пољско-литвански комонвелт се простирао на неких 1 200 000 квадратних километара, обухватао је данашњу Пољску, Литванију, Белорусију и Украјину, са мултиетничком популацијом од 11 милиона. Данас њихових потомака има у неколико држава Средње и Источне Европе: Пољска, Украјина, Молдавија (Придњестровље), Белорусија, Русија, Литванија, Летонија и Естонија.

У међувремену, Летонијом и Естонијом је више од 700 година владало моћније становништво балтичких Германа, пре него што су потпале под утицај поменутог Комонвелта, али и Шведске.

Супротно погрешном утиску који стварају западни медији, балтичке државе у својим садашњим границама заправо нису постале независне све до краја Првог светског рата, иако су постепено постајале део Руског царства уназад до 18. века. Од 1919. године, као независне државе, биле су део онога што је Клемансо сматрао неопходним стратешким санитарним кордоном, који штити Европу од Совјетске Русије.

Санитарни кордон обухвата читаву област, од Финске на северу ка Румунији на југу и налази се између Европе и Русије.

Касних двадесетих и раних тридесетих година, све три балтичке земље су потпале под домаће ауторитарне режиме након крвавих пучева. Када их је, као део Молотов-Рибентроп споразума, окупирао Совјетски Савез, њихови десничарски диктаторски режими су сарађивали са Хитлером у нади да ће повратити своју независност, слично сценарију који се одиграва у Украјини. И, као и Украјину, и њих је Трећи рајх окупирао 1941. године, као део напада на Совјетски савез. Ослободила их је Црвена армија 1944-45. године, и њихово поновно укључивање у СССР озваничено је на конференцији на Јалти и Потсдамским споразумом, којима је Европа подељена између Совјетског савеза и Запада под вођством Сједињених држава.

Може се наћи много разлога зашто мале земље, које велике земље окупирају, презиру свој статус и касније су одлучне у томе да избегну понављање тог стања. Што се тиче Балтика, неки од разлога се односе на чињеницу да су многи Руси били послати да помогну његову модернизацију. Након пада Совјетског Савеза, Естонија и Летонија су се нашле у међународним вестима јер су од Руса тражиле да науче њихове потпуно различите језике, како би се квалификовали за добијање држављанства.

Поред ових типичних националистичких тенденција, изгледа да се у широком луку, у овој напетој ситуацију између Русије и НАТО, превиђа да су балтичке државе, као и земље Источне Европе, правилно кроз историјску представљале путању преко које је Русија нападана, почев од Средњег века и Тевтонских витезова, онда Наполеон, онда Немачка, два пута. (како се налази у центру, Немачка је историјски имала доминантан утицај у региону источно од Алпа, који су, за Русе, отворена задња врата.) Као што је Запад веровао да је неопходно да  наметне ‘cordon sanitaire’  'између себе и младе совјетске државе, Русија је исто тако одлучна, као што је био Совјетски Савез, да се брани од будућих освајања. Ову одлуку Запад никада није прихватио, углавном због руске историје аутократске владавине која достиже драматичне филмске представе.

Балтик сe, очигледно, са задовољством укључио у кампању страха и хушкања против Русије, са циљем да се на крају стигне до њених минералних блага.

Русија се стално описује као умањени облик Зле империје и, када је руски морнарички брод кренуо на савршено легитимно путовање из Калињинграда – руске испоставе на Балтичком мору - до Медитерана - где је Русија стала у одбрану сиријског Председника Башара ал-Асад у бруталној кампањи терориста, које финансирају Сједињене државе и желе да свргну Асада  – тај број се није скидао са насловних страна читавим својим путем.

Наравно, историја је важна за Балтичку хистерију, све до данашњих дана, али то није ни близу  оправдавању немилосрдних ратничких бубњева које оличава присуство НАТО трупа и напредне војне опреме у Пољској и у балтичким земљама, који могу да служе само за легитимисање страха.

Непристрасна процена ситуације захтева од нас да признамо да би било која влада са нормалном бригом за финансије своје земље била спремнија да дочека снаге НАТО и њихову пропаганду, да је њихово присуство финансијска благодет. Рат је добар за економију, и претња ратом је добар извор.

На крају, ту је иста жудња за признавањем као дела "Запада" од које болују и државе Источне Европе, вековима: иако их Отоманска империја није окупирала, као источноевроппске државе све до бечких капија, у 16. веку, балтичке државе су чак и даље од Западне Европе, који је вековима представљеле светски друштвени крем кремова. На својим копненим границама, само је огроман, снегом покривен простор назадне, царске или бољшевичке Русије - са друге стране, хладно Балтичко море.

Иронично је да ове ултранационалистичке државе на европском Риму, нису заинтересоване да постану део Евроазијског уније, чији је оснивачки принцип да свака држава мора да заштити све оно што их чини јединственим. Они су изабрали да гаје најсофистицираније оружје Запада, како би се осигурало њихово укључивање у глобализовани хомогенизовани свет.