Путовође

У корену незадовољства српског народа животом у овој земљи стоје два изговора уместо преузимања одговорности, а она се сматрају језгрима неуспеха. У питању су крађа и интелектуална елита.

Што се крађе тиче, она је одувек постојала међу Србима, нажалост увек су људи на власти или богати крали од оних њима подређених или сиромашних, јер се богаташи међусобно „уважавају“ на нивоу цифара на банковним рачунима. Да народ ове земље није био вичан подвалама и крађи, али и части и поштењу (све је ово примењивано у зависности од тога шта нам је историја донела на врата) никада не би преживео све оне, будимо безразложно политички коректни, незгоде.

Што се тиче интелектуалне елите, сасвим сигурно се може тврдити да она у Србији не постоји у свом формализованом облику, закриљена неком национално значајном институцијом. Прво што би људи рекли јесте да постоји САНУ. Уз изузетак неколико национално освешћених академика, САНУ се свела на зграду из које председник те институције, која би требало да буде најважнија и најнационалнија, поручује да се „Косова морамо одрећи са елементима достојанства“, што ће рећи да он мисли да Косово треба признати као независну државу, противно свим могућим законима и осећањима, као и то да смо ми остали без достојанства, већ можемо само награбити неке његове „елементе“. Други би рекли да је у Србији основано толико института, одбора, разних установа где се слила „интелектуална елита“, али и ово би било погрешно с аспекта кровне институције српске интелектуалне елите.

Институти се међу собом свађају у вези с истим темама у оквиру којих су добили различите резултате научних радова, наравно, условљене скоро па искључиво предубеђењима и изворима финансирања која их терају у идеолошке торове из којих се блеји на све стране на домаћим ливадама где брсте стране валуте. Можемо рећи да је таква „елита“ успела да начини нови модел научног рада, а можемо га назвати „научни рад с предумишљајем“. Више се ништа не истражује због истраживања, већ да би се дошло до тражених резултата или њихових крњатака који ће поткрепити идеолошку слику којој треба служити.

Највећа трагедија националне интелектуалне елите која не постоји већ се самопроглашава јесте то што је она анационална, уз то најчешће и не превише интелигентна.

Ово је време људи који се појављују на популарним телевизијама у сумњивим емисијама, у којима све што кажу неки добро увежбани водитељ обесмисли својим, за народ лако запаљивим коментарима, тако да и уколико се у тим емисијама нађе неки интелектуалац, он ће бити апсолутно обесмишљен и сведен на учесника у шоуу где је главна звезда водитељ.

У старој Грчкој у тренуцима када почињу велики ратови, Грци су своје највеће интелектуалце склањали на острва како би имао ко да подиже земљу након ратова и показује пут. Наши интелектуалци, којих има, делују искључиво у оквирима својих џепова и често у границама страних интереса, све док се поклапају с њиховим личним, а о народу и држави уопште се не брине. Народ није обезглављен без председника, премијера и осталих политичара већ је обезглављен ако нема мозак којим ће управљати главом и читавим телом.

Мора се рећи да постоје и национално освешћени људи који се науком баве најчешће о свом трошку и који свећом свог ума и резултатима у науци показују овом народу пут кроз ноћ, али промаја која настаје дувањем ветра кроз празне главе псеудоинтелектуалаца гаси те свеће, па онда ноћ велича оне који се у њу уклапају и који је сјајем не раздањују, јер у мраку је лакше варати људе, народе и историју.

Извор: Печат