Скицирање неких закључака након петогодишњег рата у Сирији

Ових пет година је било тешко за читав сиријски народ. И они који су били за власт и они за опозицију су искусили рат. То су једине две стране које воле своју земљу и раде за њу, наравно, у складу са оним како виде државу и руководство земље. Понашање сваке од страна зависи од дугорочних процеса, различитих фактора и формата који су утицали на поимање концепта државе. Иако заступају различити концепт државе, и даље заступају многе исте вредности, као што  је љубав према земљи и виђење своје земље као велике, из перспективе културе и историје. Чак се и њихова међусобна борба заснива на истој љубави према земљи.

Обе стране су дале много хероја, који су се жртвовали на олтару своје земље, на обе стране је много оних у сиријском народу који су поднели економски терет, до те границе, да је тешко поверовати да постоји још неки народ који би ово издржао. Или, у смислу психолошког терета, који је рат изазвао и променио миран и леп суживот. У душама и срцима, родиле су се сумње да је суживот стварно могућ.

И овде је сиријски народ показао велико разумевање ствари, анализирао ситуацију и знао шта значи суживот и шта је њихова међусобна повезаност. Сиријски народ је развио колективну свест која зна да оно шта се догађа у Сирији “није револуција, него завера”. Народ је знао да се оно што се догађа у Сирији догађа на основу воље других држава да униште Сирију. Једни се надају да ће моћи да опљачкају наша културна и историјска богатства. Други су у Сирији (Леванту) видели центар људских вредности, из перспективе историје и културе. Ови први немају склоност ка људским вредностима и мисле да се могу новцем надокнадити.

Две стране су на почетку кризе вероватно биле на блиским позицијама, посебно у смислу приговора на неке унутрашње појаве које су постојале у Сирији, и на које је Председник Башар ал-Асад указао. Можда би се две групе нашле на истој страни, да су се догађаји другачије развијали. Многи са обе стране су се повукли првих месеци кризе и било им је довољно да посматрају и покушају да разумеју шта се у Сирији догађа. Овај период повлачења и посматрања није дуго трајао ни за једну од страна; открили су да оно што се догађа, не може се описати као револуција, да они који носе оружје нису “револуционари”, јер “револуционари” не убијају сопствени народ, не ваде срца из груди, не уништавају сопствену земљу и не раде прљаве послове које ови “револуционари” раде.

После пет година рата у Сирији, Сиријци су открили да (ово су само неки од примера са много дуже листе):

• Већи део фракција које тврде да су опозиција су, или такфири или припадају кључним старим или новим колинијалним силама, које су направиле Даеш или ал-Нусру или су повезани са земљама из региона које их подржавају и финансијски и логистички.
• Већина опозиционих вођа припада генерацији државних службеника који су умешани у грабеж благодети ове земље и тачно се зна ко су они.
• Такозвана “револуција” је потпуна пропаст за читав сиријски народ, са обе стране, посебно за животну средину, али није пропаст за оне који производе кризе и ратове. 
• Као резултат, повећао се отпор међународној завери против Сирије. Упркос свему што се догодило, још увек постоји домовина, инфраструктура се може поново изградити, а душе су научиле да је суживот једини прави избор, бољи од борбе и непрекидног сукоба.
• Прави пријатељ је онај ко се борио и жртвовао да Сирија остане независна. Сиријски народ никада неће заборавити пријатеље из Русије, Хезболаха, Ирана и Кине.
• Главну улогу игра политика, а не религија, касте, вероисповест или раса. Све ове сужене идентитете користе наши непријатељи да растуре земљу.
• Сиријска држава је држава за све људе, а сиријско руководство ради у корист Сирије и за интересе Сирије и њених грађана.
• Русија је глобална држава која заступа људске вредности и ради за њих (наравно, поред користи) и стала је уз Сирију у прилично критичном тренутку. Морамо се присетити да би без руске интервенције Сирија била уништена држава као Либија или Сомалија. Сиријци, такође, никада неће заборавити да су Сједињене државе и њени савезници, посебно Саудијска Арабија, Катар и Турска, били главни катализатор за све лоше што се догодило у Сирији.