Руско културно наслеђе у Србији: Људи (19)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Хартвиг, Николај Хенрикович
(15.12.1857., Гори, Грузија, РИ – 10.7.1914., Београд, КС)
Дипломата

Потомак руско-немачких племића. Окончавши студије на Царском универзитету у Санкт Петербургу, почиње службу у Азијском департману Министарства иностраних послова, у коме се тада налазило Балканско одељење. Аташе је на Цетињу, конзул у Бургасу, Бејруту, Персији и Србији (1909–14.). Као један од најспособнијих руских дипломата и заступника словенофилске идеје, ужива велику популарност међу Србима. Његово именовање за изасланика у Београду дочекано је са одушевљењем и захвалношћу, значајно је допринело приближавању руске званичне политике српским ослободилачким циљевима. Незванични је патрон формирања Балканског савеза. Након сарајевског атентата 1914., напори руског изасланика и целокупне руске дипломатије били су усмерени ка томе да се негативне последице сведу на минимум. По објављивању ултиматума Србији, инсистира да га аустроугарски посланик у Београду Владимир Гизл одмах прими, интересујући се шта ће Аустроугарска учинити са Србијом. Када је чуо одговор, преминуо је у Гизловом кабинету од срчаног удара и тако постао прва жртва Великог рата. На молбу српских власти, сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Погребној церемонији присуствовало је око 80.000 људи, на челу са премијером Пашићем. Средствима која је издвојила Влада КЈ и добровољним прилозима руских избеглица, 1939. му је по нацрту Г. П. Коваљевског, подигнут надгробни споменик.

Хлитчијев, Јаков Матвејевич
(1.12.1886., Нахичеван на Дону, РИ – 14.4.1963., Београд, СФРЈ)
Инжењер бродоградње, универзитетски професор, члан САНУ

Основну школу завршава у родном месту, а гимназију 1904. у Ростову на Дону. Дипломира на Одсеку за бродоградњу Политехничког института у Санкт Петербургу 1911. Исте године почиње да предаје на Политехничком институту и ступа у службу као конструктор бродова у Балтичком бродоградилишту морнарице. Почетком 1918. прелази у Херсон, где постаје директор бродоградилишта и професор Политехничког института. Фебруара 1920. емигрира у КСХС, а априла исте године добија место хонорарног наставника на Техничком факултету БУ. Изабран је за ванредног 1922., а за редовног професора 1937. Поред рада на факултету, бави се и привредним активностима и руковођењем у неколико предузећа. Ступа на чело управе Прве руске кредитне задруге у Земуну и држи предавања на Руском народном универзитету у Београду. Током Другог светског рата је уклоњен са факултета јер је, сматран неподобним. На факултет је враћен 1945. и постављен за шефа Катедре за техничку механику. После реорганизације Техничког факултета (1948.) ради на Грађевинском и Машинском факултету БУ, на којима предаје више предмета. Пензионисан је школске 1957-58., али наставља да држи предавања на Грађевинском факултету. Његовим личним залагањем, на Машинском факултету је основана Катедра за бродоградњу, а на ПМФ Група за механику. Са сарадницима оснива Југословенско друштво за механику, где је први председник, и учествује у организовању конгреса Друштва. Члан је Савеза инжењера и техничара Југославије, Машинског института САНУ «Владимир Фармаковски», Математичког института Србије и више редакција часописа и међународних организација. Бави се научним радом из више области (техничка механика, отпорност материјала, теорија еластичности, теорија осцилација, теорија бродских конструкција, итд). Објављује десет уџбеника, међу којима су и први из теорије еластичности и отпорности материјала у Србији; штампани су у више издања, а неки се и данас користе. Објављује и преко 40 научних радова у земљи и иностранству и неколико превода стручне литературе. Као добар стручњак и педагог, од младих сарадника формира посебну «Београдску школу механике». Изабран је за редовног члана САНУ 1955. и активно учествује у раду Одељења за техничке науке. Добитник је Седмојулске награде (1958.), Награде Савета за научни рад Србије (1959.), носилац је Ордена рада са црвеном заставом (1961.) и бројних плакета и захвалница.

Христић-Роговска, Kсенија Јефимовна
(7.4.1896., Варшава, РИ – 22.1.1961., Београд, СФРЈ)
Истакнута оперска певачица (сопран), првакиња Београдске опере

Кћи официра грофа Јевгенија Јефимовског. Детињство и прве уметничке кораке започиње у Иркутску, а потом завршава Милански конзерваторијум. Од 1916. је члан Московске опере Зимина и Бољшој оперe. У Миланској опери дебитује 1916. У КСХС емиргира 1920. На сцени Народног позоришта у Београду пева седам сезона. Потом одлази у Париз (Париска и Руска опера). У Београд се враћа 1929. и удаје се за талентованог композитора и диригента, касније директора Београдске филхармоније (1923–34.) и Београдске опере (1925–35.), Стевана Христића (1885–1958.). До 1943. активно наступа. Сахрањена је поред мужа, у Алеји великана у Београду. Kao изузетан сопран, оставила је значајан печат и била један од оснивача Београдске опере. Њен глас (арија из Тоске) означио је почетак радио-дифузије на Балкану, односно активности Радио-Београда (студио у Кнез-Михаиловој 42, одашиљачи у Раковици). Била је солиста концерта на свечаном отварању Велике дворане Коларчеве задужбине 4.2.1932., у уметничком програму посвећеном словенским композиторима.

Худовски Иван
(s. a, s. l – s. a, s. l)
Фармацеут

Први пут се спомиње у децембру 1929. на проспекту лека за плућне болести по називу «Худовсцин», који се производи у његовој апотеци. На проспекту пише да је на Првом општем великом вашару у Суботици апотека или лек добитник одликовања. Дворска апотека код Ивана Худовског, како се званично звала, налазила се на углу Вардарске и Југовићеве у Нишу (1939–40.). Радила је за време Другог светског рата. Када су немачке јединице 9.4.1941. ушле у град из ње су однели 40% залиха лекова. Ипак, достава лекова је и за време рата функционисала, додуше отежано. Након завршетка рата наставља са радом. Његова апотека национализацијом 1949., бива припојена Десетој народној апотеци у Нишкој Бањи. Ново-основана Градска апотека Ниш угасила је приватну делатност, а апотеку Худовског откупила августа 1949. Убрзо након тога он је преминуо, а надокнада је исплаћена његовој супрузи Марији. Поседовао је вилу Марија у Нишкој Бањи.

Челноков, Михаил Васиљевич
(5.1.1863., Москва, РИ – 13.8.1935., Панчево, КЈ)
Индустријалац, трговац и друштвени активиста

Чиновник у органима градске управе, иначе пословни човек, члан је Земског покрета, један од оснивача Кадетске странке (1905.), члан Централног комитета Кадетске странке, један од лидера десног крила странке (1907–14.), члан 2–4. Државне думе (1906–17.). У Првом светском рату је главни комесар Сверуске уније градова (1914–17.), градоначелник Москве од септембра 1914. до марта 1917. и комесар Привременог комитета Државне думе у Москви (2–6.3.1917.). Током 1914., у Москви обезбеђује пријем и смештај за више од 170.000 евакуисаних, помаже да се у граду отвори 1.075 болница, кроз које је прошло више од милион рањених и болесних. Као председник Московске општине дочекује Николу Пашића 28.4.1916., на свечаној седници поклања му икону Светог Ђорђа и 100.000 рубаља (помоћ српском народу). После октобра 1917., учествује у бројним антибољшевичким организацијама. Међу првима је емигрирао у КСХС, крајем јесени 1918. У Београду оснива Славенско друштво Реципроцитет. Члан је Комисије за помоћ руским избеглицама од оснивања. Један је од вођа Сверуског савеза градова, који су активно деловали на простору КСХС и КЈ и који су се залагали за образовање руске деце. Отворио је две гимназије (Љубљана и Загреб), две прогимназије (Панчево и Београд), три основне школе (Нови Сад, Земун и Херцег Нови), два обданишта (Књажевац и Загреб), као и две библиотеке (Сарајево и Београд). Умро је од туберкулозе костију и сахрањен је на градском гробљу у Панчеву.

Черњавски, Павле Иванович
(20.6.1892., Ростов на Дону, РИ – 1969., СССР)
Природњак, нaучни радник и професор универзитета

Након завршене средње школе, похађа студије на Универзитету у Харкову. У КСХС долази 1920., где је 30 година провео бавећи се научним и стручним радом. У Београду 1936. брани докторску дисертацију из палинологије, ментор му је професор Владимир Ласкарев са Одсека за геологију Филозофског факултета. Постаје асистент и руковалац Хербаријума на Катедри за ботанику у Ботаничкој башти БУ, потом прелази у Природњачки музеј, ради као кустос и управник Ботаничког одељења, обављајући и послове заменика директора. Предаје на Шумарском и Пољопривредном факултету. Након одласка у Бугарску 1950., ангажован је у Шумарском институту (истраживање шума и шумског дрвећа на простору Бугарске и Србије). Након 10 година проведених у Бугарској, одлази у СССР, у Стаљинград (Волгоград), где ради као научни сарадник Одељења за селекцију и семенарство. Током научно-истраживачког рада, био је посвећен теоријским питањима еволуције, историји биљног света, питањима живота биљака у спољашњој средини, ценотичког груписања биљних врста и односима између биљака у одређеним екосистемима, као и односима између јединки исте врсте у оквиру популација. Бави се систематиком и таксономијом, а посебно је заокупљен проблемима прекомерне експлоатације шумске вегетације и обнове и заштите фитоценоза. Сматра се зачетником неколико области у науци у Србији (систематика биљака, палеоботаника, палеопалинологија, геоботаника, фитогеографија, фитоекологија и фитоценологија).