Пропаст Запада - Шпенглер у данашњем свету

Ванвременост мишљења и визије у светској политици је реткост. Шпенглерова књига,  Пропаст Запада, написана пре једног века заслужује тај комплимент, јер као да је јуче написана.

Немачки философ-историчар је 1922. године написао да је вековима стара западноевропско-америчка цивилизација у непрекидном и вбесповратном опадањау, у свим облицима живота, укључујући веру, уметност, политику, друштвени живот, економију у науку. Према Шпенглеру, политичка, друштвена и идеолошка димензија су очевидно пропадале, јер су политичке класе са обе стране Атлантика правиле пропусте. Политичаре, углавном смештене у великим градовима, видео је као оптерећене идеологијом и презиром према тихој већини и описао их као «нову врсту номада, нестабилно наслоњених  на крећуће масе, као градске паразите, у ствари, потпуно одвојени од традиције и вере, паметни, неплодни и дубоко презриви према сународницима.» Данашње руководство Европске уније (ЕУ), са седиштем у Бриселу, због свог непрестаног презира према суверенитету нација, у потпуности одговара овој дефиницији.

Шпенглер је сматрао да декаденција у политици значи превагу идеологије над деловањем. «Теоретичари чине огромну грешку верујући да је њихово место на челу, а не у низу великих догађаја», написао је он, несвестан колико је то данас истина - јер смо управо видели пад британског премијера Трас, која је жртвовала економију на олтару идеологије. Догма, која уништава друштвени склад и просперитет, присутна је и у рушењу европске производне конкурентности, јер политичари под принудом одбијају јефтине руске енергенте, а  лилипутанска Литванија одлучи да се сукоби са Кином у одбрани тајванског «суверенитета». Имајући у виду све ове догађаје, немачки мислилац би поновио своју тврдњу да «политички доктринар... увек зна шта треба да се уради, а ипак је његово деловање, када престане да буде само на папиру, најнеупсешније и стога најневредније у историји.»

Када слушамо немачког министра економије, Хабека, или његовог колегу, министра спољних послова, Аналену Бербок, како соле памет о зеленој агенди или о потреби да се Украјина и даље војно помогне, без обзира шта кажу њихови гласачи, не можемо, а да се не присетимо Шпенглеровог осуђујућег упита: «[имају ли] било какву идеју о актуелностима светске политике, проблемима мегалополиса, капитализму, будућности државе, односу технике према току цивилизације, о Русији, науци?»

Тај западни аксиом, «међународни поредак заснован на правилима», који је настао из постхладноратовске еуфорије и користи се за оправдавање хегемоније на чијем су челу Сједињене државе, подсећа на Шпенглеров афоризам да «ништа није једноставније, него осиромашити идеје стварањем система». 

«Чак и добра идеја бива безвредна, када је најављује свечана задњица» - пада на памет када чујемо председника Европске комисије, фон дер Лајен или шефа ЕУ за спољне послове Бореља, како понављају исту мантру. «У политици, само њена потреба да преживи одлучује о значају било које доктрине» је нешто што се заборавља, док Европа слепо прати Сједињене државе у економском рату, који уништава континент.

О сукобу Исток-Запад, имајући у виду Кину, Шпенглер је истакао да западним политичарима традиционално недостатаје  разумевање главних покретача кинеског мишљења, повезаног са 4000 година дугим погледом на историју и на његово место у свету, у поређењу са кратким западним временским оквиром и догађајима, негде од 1500. године. Шпенглер каже да засебно западно посматрање историје негира светску историју и додаје да светска историја како је види Запад, наша слика света, а не целог човечанства.

Америчка изузетност - опасна представа коју истичу Сједињене државе, одређује политички систем и историју ове државе, која би да игра водећу улогу у свету – доведена је у питање када је Шпенглер истакао да моралних светоназора има онолико колико има култура, ни више ни мање и да свака култура поседује сопствени стандард, чија вредност почиње и завршава се са том културом. Овим ставом се може објаснити и потреба за многополарним светом. Колико год да је постало политички коректно критиковати Ничеове идеје након што га је присвојила нацистичка идеологија, Шпенглер је потврдио да је Ничеов основни концепт воље за моћ од суштинског значаја за Западну цивилизацију и да је у складу са западним уверењем о супериорности његових вредности и потребом да се наметну другим културама. «Људи су на Западу под утицајем неизмерне оптичке илузије. Свако тамо тражи нешто од осталих. Кажемо ‘ти ћеш‘ – уверени да ће то-и-то заправо да буде, да може и да мора бити промењено или обликовано или уређено у складу са нашом наредбом и нашим уверењем како у учинковитост, тако и у нашу овлашћеност да издајемо наређења и да је све то неупитно.»

Новац, политика и штампа су присни са западном цивилизацијом, објављује Шпенглер. У политици, новац ‘негује‘ демократски процес, посебно током избора, као у Сједињеним државама, где је то стално случај. Штампа служи онима који су власници и није ту да шири ‘слободно‘ мишљење – она га ствара. «Шта је истина? За већину, оно што непрестано чита и чује.» Што се тиче слободе штампе, подсећају нас да је свакоме дозвољено да каже шта хоће, али штампа је слободна да обрати пажњу на оно што неко каже или не. Штампа може осудити било коју ‘истину‘ на смрт, једноставно је не представљајући свету – «ужасна цензура и ћутање су утолико снажнији, уколико масе читалаца апсолутно нису свесне да постоје».

Постоје фрапантне паралеле између данашњег сиромаштва у америчким градовима и Шпенглерових увида о Риму у доба Краса, који је био шпекулант некретнинама и подсећа на Доналда Трампа. Приказан је живот Римљана «у ужасној беди, у вишеспратним преноћиштима мрачних предграђа», што је била несрећа непосредно повезана са последицама римског војног експанзионизма и што указује на тренутне услове у Детроиту, Кливленду или Њуарку.

Пропаст Запада је прво сагледавана као епилог Првог светског рата - рата који је окончао све ратове. Надајмо се да се у данашњем свету неће читати као увод у нову несрећу.

Извор