Мисли о добру и злу (3)

ВИЗИЈА БОГА
У непосредној близини Божијој и при интензивној визији Бога, као све у свему, овај свет ишчезава као непостојећи. Ово су осетили и неколики моћни духови и у другим религијама, као: Патанџали и Шанкара у Индији, муслимански Суфи у Персији, Плотин међу Римљанима и други. У хришћанству је број оваквих душа у трансу огроман. У Западној цркви карактеристични су примери ове врсте Свети Фрања, Света Тереза и Мадам Гијон. Како би се могла описати ова визија Бога, ово виђење Бога кроз све предмете у васиони? Као гледање Сунца кроз стакло, при чему стакло остаје невиђено. При интензивној визији Бога устрашени – најпре устрашени – један човек пита Бога: Куда бих отишао од духа Твојега, и од лица Твојега куда бих утекао? (Псалам, 139).
 
БИТИ МИРАН КАО ДУБИНА МОРСКА
Нека се таласа живот око тебе као узбуркано море, ти се старај бити миран душом као дубина морска. Један војсковођа посматрао је хладно своју војску у борби, како се нија час напред час назад. Када су му преплашени ађутанти саопштили потпун пораз, он се ни најмање није променио. „Како то?“ питали су га доцније. А он одговори: „Када ме је мајка родила, ја нисам знао ни за пораз ни за победу. Зашто као зрео човек не би могао имати држање које сам имао као младенац?“ Или, она слична реч праведног Јова: „Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити“ (Јов, 1, 21). Једна мајка корела сина, што је три године путовао по свету. „Оставио си свој дом, па си отишао да луташ!“ – „Вараш се мајко, одговори син, моје ноге и очи су лутале по свету, но ја сам све три године провео с тобом под овим кровом.“ Може ветар колебати један храст колико хоће, корен храста остаће миран. Храст је дубоко урастао у корен у земљу, и то је што га спасава од свих ветрова. Тако и ти мораш душом, кореном своје душе, дубоко урасти у Бога и то те једино може спасти од свих опасних таласања и колебања.
 
КО МОЖЕ ОСВЕТЛИТИ ГРОБ?
Сва светлост у васиони да се слије у једно Сунце, не би могла осветлити тајну једног гроба. Напротив, што више светлости око нас, што више раскоши природне и културне, што више смеха и цвећа, то нам се гроб чини мрачнијим. Највећи песимизам у свету појавио се, не у сиромашној Палестини или у Грчкој, него у Индији, у земљи највеће природне раскоши. Све оно, што овај живот чини угоднијим, светлијим и слађим, све то пооштрава жалац смрти. Кроз прозор лије се на нас светлост Сунца, а кроз врата шиба нас хладан ветар. Такав је овај живот у коме се кроз један отвор излива на нас запрепашћујући блесак природе, а кроз други шиба нас хладан ветар смрти. Иде весела дружина друмом и сва накићена насмејана васиона, рекао би, учествује у њеном весељу. Наједанпут појављује се пред веселом дружином – свеж гроб украј друма! Слади се човек најслађом рибом и чини му се да његова сласт преображава слашћу све људе и ствари унаоколо. Наједанпут кост у грлу! Да ли је био и да ли постоји неко, ко може ући с лампом у гроб, а не изгубити осмех живота? Неко, ко може оно што сва ова смртна васиона не може? Сва друга питања сустижу се у овом чвору. Обзири се колико хоћеш на мудре људе, и на оне који су били и оне који сада јесу, нико ти од њих не може помоћи да завириш у гроб и сачуваш животни осмех осим – Христа.
 
МУЧЕНИШТВО ХРИСТОВО
Троструко је било мучеништво Христово за живота његова на земљи, троструко је мучеништво његово и кроз сву историју. Једно је мучеништво његове личности, друго је мучеништво његових дела, треће је мучеништво његове науке. Он је убијен као „варалица“ и „безбожник“ – и стотине хиљада његових следбеника мучени су и убијани као такви кроз векове и историју. Кроз ове је Христос поново мучен и убијан. Његова дела су или одрицана као непостојећа или осуђивана као мађионичарска. Тако је било за његова живота на земљи, тако се ево, до у сами двадесети век његова дела од разних људи и разних група као таква квалификују и осуђују.
Његова наука је осуђена у Јерусалиму или као занесењачка, или као излишна јер већ садржана у старој мудрости и старим законима или пак као штетна. И све је то било и бива „како је писано“. „Нека се не уплаше срца ваша“. „Христос не би био Христос, када не би мирно и сигурно могао ходити по бурноме мору, него дете, које се вози у карлици по мирној води“. Тако је морало бити, но тешко онима кроз које је то бивало. Они су скакали у огањ, да га угасе, но огањ их је гутао и све се већма разгоревао. Да ће се то све десити – „тако је писано“ унапред. Често се баца снег у ватру, да се ватра већма разгори.
 
БИТИ ЧОВЕК ТО ЈЕ МАЛО
Учини добро и закопај под камен, оно ће од камена начинити себи језик и објавити се.
Ако си у тамници због правде, све звезде ће сијати над твојом тамницом и радити за твоју слободу.
Ако си на вешалима због правде, сва небеса ускомешаће се и радиће да твоју смрт обрате у живот.
Буди човек, то је мало речено.
Будите богови, вели Свето Писмо.
Буди човек, то је кратак програм.
Будите богови, то је највиши програм.
Огладнели, ниједан вас програм неће наситити осим највишега.
Ожеднели, ниједан вас програм неће напојити осим највишега.
Они, који вам руморе у уши: Будите људи – уствари руморе вам: Будите то што јесте мало друкчије.
А Бог вам, с вером у вас шапће највишу и најмилију тајну: Будите богови!
И више од овога ништа се не може рећи. Изнад овога речи се губе и ћутање постаје речито.
 
ЈАКОВЉЕВО ХРВАЊЕ С БОГОМ
Ако си човек, мораш се у овоме животу хрвати с Богом као што се и Јаков хрвао. Благо теби, ако Бог однесе победу над тобом. Тешко теби, ако ти Бога победиш и останеш – сам на мегдану. Јер у том случају ниси ти победио него смрт.
 
ГРОМ И ГРОМОВНИК
Када вода испари и као пара постане невидљива, тада изгледа најнемоћнија. Но баш тада ствара громове. Тако и Христос. Када је био положен у гроб и уништен за очи људске изгледао је најнемоћнији. Но, баш тада је он постао гром и громовник за историју света.
 
МАЛА И ВЕЛИКА УТЕХА
Не постоји некрунисана глава на земљи. Звездано небо виси као драгоцена круна над сваком људском главом. Но, једна реч – Оченаш – доноси срцу више утехе него та круна. Гле, та иста круна крунише и главе магараца, но она реч не доноси срцу магараца никакву утеху.
 
ОДБЛЕСАК
Сунце расипа свој сунчани сјај подједнако обилно и по чистом и по миришљавом камењу, при чему само чисто камење одсјајује.
И Бог расипа свој божански сјај подједнако обилно и по чистим и по миришљавим душама, при чему само чисте душе одсјајују.
 
НЕЧИСТОЋА ДУШЕ
И најгнуснија нечистоћа тела је ситница према нечистоћи упрљане душе. Нешто воде и нешто сапуна и сва нечистоћа тела бива смивена: и блато и смрад и ваши и гад. Али нечистоћа душе не може се смити никаквим средством, докле се душа не обнови. Нечист патос се пере, но не мора увек да се замењује новим, да би био чист. Али нечист ваздух у соби не може се ничим опрати, ничим очистити – он се мора изгнати из собе и заменити чистим ваздухом. Тако је и са душом. Упрљана душа мора се обновити, препородити, да би постала чиста. Кад има прозор на соби, лако је нечист ваздух очистити и свежим га заменити. Но, како ће се нечист ваздух очистити у просторијама без прозора? Чија душа има прозор према Богу, лако ће се освежити, очистити, обновити, препородити. Но како ће се очистити нечиста душа у онога, ко нема никаква отвора према Богу, као извору душевне свежине и подмлађивања?
 
МЕГДАНЏИЈА НА ДРУМУ
Ко највише напада, најмање осваја. Ко најмање отпора даје, најмање бива нападан. Алчан и жедан славе и богатства највећма напада овај свет, зато и осваја најмање вредности овога света, а при том своју сопствену вредност губи. Смирен човек најмање отпора даје, зато најмање бива нападан. Природа не воли узбуне међу људима и кажњава их помором и глађу. Мегданџија на друму има за непријатеље не само људе но и природу. И ако га промаши стрела из жбуна, неће га промашити гром из неба.
 
НАЈДОСАДНИЈИ ДРУГ
Друговање духовна и телесна човека једва је што угодније и дуготрајније од друговања овце и шакала. Ако си духован човек, нико ти не може бити досаднији друг од човека, који највише воли да говори о стицању богатства и телесним уживањима. Ако си богаташ и највише волиш да говориш о богатству и телесним уживањима, нико ти не може бити досаднији друг од човека духовна, који говори о Богу и души. Духовни човек никада, ни у животу ни на самрти, неће пожелети друштво телесног човека, нити ће се икад покајати што није следовао саветима овога. А телесан човек пожелеће, ако не пре, а оно на самрти друштво духовног човека и покајаће се што није следовао саветима овога.
 
БОГАТАШ И БОГАТСТВО
Велико богатство само по себи није ни зло ни добро. Велико знање само по себи није ни зло ни добро. Но у рукама зла човека богатство постаје зло, а у рукама добра човека богатство постаје добро. Исто тако, у глави покварена човека знање постаје отров, а у глави добра човека знање постаје лек.
 
ПРИЈАТЕЉСТВО И НЕПРИЈАТЕЉСТВО
Човек никада не може мрзети непријатеља незналицу, колико непријатеља развратника. Непријатељ из незнања никад није толико одвратан колико непријатељ из покварености. Ми постајемо непријатељи једноме човеку, када познамо његове зле особине, а не познамо његове добре особине. И ми постајемо пријатељи једноме човеку, када уочимо његове добре особине, а превидимо његове зле особине. Јачина нашег пријатељства и непријатељства према људима, дакле, не зависи од тих људи него од нас самих – од нашег познања и наше уочљивости.
 
ДУХ ПРОТИВЉЕЊА
Ко год се противи Божијем закону, тај ће се убрзо почети противити природном и друштвеном закону. Ко год се противи вољи Божијој, тај ће се ускоро почети противити свачијој вољи. Ко год се противи власти Божијој, тај ће се ускоро почети противити свакој власти. Ко год се противи љубави Божијој, тај ће се ускоро почети противити и љубави мајке, жене, деце и пријатеља. Љубав таквог створења претвориће се у самољубље, самољубље у очајање, а очајање је најкраћи пут ка самоубиству.
 
САМОУБИСТВО
Самоубиство није скраћење мука, но продужење. Пчела, која пребегне из једне кошнице у другу, постаје немила на две стране: немила у кошници из које је одбегла, и немила у кошници у коју је добегла. Самоубиство је покушај бекства из овог царства живота. Но бегунаца ни једно царство не прима радо. Убиство је индиректан атентат на живот, самоубиство је директан атентат на живот. Убиство је израз делимичног презрења живота, самоубиство је израз крајњег и потпуног презрења живота. Убиство је већ само собом једна врста самоубиства, пошто је живот твој и твога суседа један живот. Али убиством ти хоћеш да убијеш део живота, који се може бранити од тебе, док самоубиством ти хоћеш да убијеш део живота који се од тебе не може бранити. Гле, живот у твоме суседу може се бранити од тебе, но живот у теби савршено је без одбране према теби. А убиство онога што се не брани повлачи собом казну и мучење у свим царствима живота.
 
ВЕЗАНОСТ ЗА ЗЕМЉУ
Што мајка дуже љуљушка дете, то доцније дете прохода. Што дуже мајка доји дете, то се доцније дете научи на тврђу храну.
И човек, кога земља дуго притеже у свој загрљај, доцкан се усправи попут неба. И онај, кога земља дуго храни својим сладуњавим соковима, доцкан сe прилагоди духовној храни.
 
НЕМАТЕРИЈАЛНИ СВЕТОВИ
Отвори своју душу за светове нематеријалне. Један од тих светова тиска се око тебе, тражећи твоју помоћ. Други од тих светова нуди ти своју помоћ. Не одбијај ни један ни други. Не одбијај ни један ни други, јер и ти ћеш данас сутра бити у једном од тих светова. Не одбијај ни један ни други, да би се удостојио бити чланом бољег света.
 
ЖИВОТ ПОСЛЕ СМРТИ
Као што човек надживљује своју острижену косу, или одсечене нокте, руке или ноге, тако ће надживети цело тело своје. И као што се бео облак разликује од залеђене воде, и усијан челик од хладна челика, тако се разликује човек у бесмртном свету од себе самог у смртном свету.
 
КАДА ЋЕМО БИТИ СРЕЋНИ?
Срећом ће наградити Бог верне своје (то јест сличне Себи) и то не срећом животиње, но срећом Бога. Неће Бог одоцнити са наградом, али неће ни похитати. Да ли тежак очекује плод од пшенице чим посеје пшеницу? И тркач у кочији – да ли очекује награду усред трке? И морепловац – да ли очекује видети пристаниште усред океана? И домаћин њиве – да ли исплаћује посленике у њиви за време посла? Зашто ти онда очекујеш награду усред трке, насред океана и усред посла? У овај живот си послат не да имаш срећу, него да је заслужиш.
 
СТРАХ ОД СМРТИ
Није свагда и свугде исти страх од смрти нити исто јунаштво при умирању. Најтеже је човеку умрети усред веселе гомиле, када се ова весели његовој смрти. Ту се показује највеће јунаштво или највећи страх. У таквим околностима умирали су хришћански мученици у веселим римским амфитеатрима. Потом најтеже је човеку умрети када му се учини да он сам умире, а да цео свет нетакнуто оставља у животу. Па још кад уз то пријатељи плачу око њега! Човек тада осећа страх од смрти помешан са стидом. Много је лакше човеку умрети у двобоју – теже у двобоју са звери него са човеком – када даје удар и прима удар. И то је страх велики, но мањи него у прва два случаја. А најмањи је страх од смрти у великим биткама, где човек скаче у смрт преко мртвих људи. И најмање је правих јунака у великим биткама, где се умире у множини. Једном речју, смрт је несравњено страшнија, када прстима чупа влат по влат на пространој њиви живота, него када косом коси откосе. Ако желиш умрети као јунаци из прва два случаја, онда ти се само може рећи: буди храбар, сваки дан је велика битка у васцелој васиони и ти умиреш са пола васионе. Јер као што ти удишеш и издишеш ваздух, тако сва васиона непрекидно удише и издише живот.
 
РАЗЛИКА У СХВАТАЊУ
Што је један предмет сиромашнији у карактеристикама, то је међу људима мања разлика у схватању тога предмета. Што је један предмет богатији у карактеристикама, то је међу људима већа разлика у схватању тога предмета. Па како је Бог несравњено већи и богатији од свих предмета на небу и на земљи, то постоји о њему највећа раскош у разноликости схватању међу људима.
Лако је свима људима на земљи имати истовремено мишљење о камену и ветриолу, али није им лако свима имати истоветно мишљење о Богу. Осим неисцрпног богатства духовних добара и карактеристика моћи, славе и величине Божије, разноликост у схватањима Бога код људи потиче и од разнолико сложених и разнолико наглашених способности душевних код сваког човека на земљи, као и код сваке расе људске. Но, нико није слеп према живом и преславном бићу Бога због способности, него због неспособности.
 
ДРАГИ КАМЕН
Дође монах из пустиње међу људе и донесе један завежљај. То беше грумен дијаманата завијен у лист смоквин увео. И држаше монах завежљај у руци, а својим дрхтавим гласом описиваше нађени грумен дијаманата, што беше у листу смокве увелом:
– Када се једна страна овог камена окрене ка створењима и стварима, сва створења и ствари на земљи заблистају се лепотом, која превазилази све њихове жудње и снове.
– Покажи нам га! – повикаше људи. Но монах као да не чу, продужаваше:
– Када се друга страна окрене ка гробовима, они се отварају и мртви се виде живи као и живи.
– Покажи нам га! – још јаче повикаше људи. Но, монах као да не чу, продужаваше:
– Када се трећа страна окрене ка духовном свету, толика светлост блесне од камена, да и Сунце и звезде и све ствари доле и горе ишчезну као у потопу од те светлости.
– Aх, покажи нам га! – јако и гневно повикаше људи. А монах рече:
– Не могу да вам га покажем. Јер не може да се извади из овог листа, док се он не подере.
Насмејаше се људи хохотом, и повикаше:
– Па тај лист је иначе увео, а и да није увео, не вреди ништа према вредности коју носи у себи.
Озбиљан беше монах и дрхтав беше глас његов, па одговори:
– Ви велите, да овај лист смоквин увели не вреди ништа, ја вам велим да он вреди таман онолико колико и ваше тело према драгом камену, који се крије у њему.
И наједанпут подера монах онај лист увели и показа драги камен. И сва уста замукоше задуго. И све очи видеше и уверише се да прича монахова беше истина. А када се разиђоше, свак осећаше, да у себи носи онај пречудни драги камен, што га монах беше нашао у пустињи. И беху радосни.
 
МОРАЛНИ ХЕРОЈ
Часовник је, јел да, једна предивна справа и свак се мора дивити првом изумевачу те справе. Но замисли, да будеш упитан: Кога би више волео видети: изумевача или Југовића Мајку? Да ли би се и за тренутак колебао с одговором? Радијум је један необичан елемент, необично користан, како за даљи научни рад, тако и за практичну примену у животу. Но кога би више волео видети: проналазача радијума или Јованку од Арка? Један твој земљак је највећи електричар у свету. Други твој земљак је био ђакон Авакум, који је ходећи на смрт с коцем на леђима певао: „Срб је Христов, радујте се смрти!“. Ког би дакле волео да видиш, оног првог или овог другог? Зашто питати? Све неразвраћени људи на земљи у којима још савест живи биће неподељени у избору.
Један научни проналазак цени се као што се цени свака вештина и добит. Али један морални херој изгледа као један отвор на звезданој васиони кроз који се гледа у вечност. Он је изнад сваке цене. Научник је као вешт ловац, који је ухватио траг и уловио улов. Али морални херој! Шта има заједничко са фактима и законима природе?
 
ДУША НЕ ЗНА ЗА УМОР
– Дај ми одмора телу!
У крајњој линији ово значи: дај ми сна!
– Дај ми одмора души!
У крајњој линији значи: дај ми Бога!
Смешно је и мислити да душа која позајмљује снагу телу, може се тако брзо уморити као тело и још да се мора тако дуго одмарати као тело. Ноћу душа ради као и дању; ноћу она резимира и сварује своју дневну лекцију. И ноћу душа изриче свој страшни суд над човеком за минули рад. Испосници светогорски, као уопште испосници источни, имају обичај подуже спавати дању док ноћ проводе у размишљању и молитви. Ово је од огромног значаја по њихову душу. У ноћној тишини и тами, када се активност чула заустави, душа ради несметано и стално. Непрестано општење душе једног духовника с невидљивим, нечулним светом, наравно, чини и његове снове различним од снова чулних људи. Велики молитвеници знају из искуства да је душа неуморна. Људи пак који нису научили или који су одлучили општити с Богом, кроз размишљање и молитву, говоре непрестано о „душевној заморености“. Но та њихова „душевна замореност“ није ништа друго до тиранија чулне хиперактивности над неактивном и спутаном душом.
 
ЛАГАНО, АЛИ ДОСТИЖНО
Природа је тако лежерна, као да ништа не ради, но уствари она је тако безодморно запослена, као да се вечерас за смрт спрема.
Лењив човек, чија лењост пада у очи, привидно личи на природу, али је у ствари сасвим различит од ње. Ужурбан човек, чија журба пада у очи, привидно личи на природу, али је у ствари различит од ње. „Жури се лагано!“ – рекли су стари, и тиме су свакако хтели поучити људе методу лагане журбе. Скривена је ужурбаност природе, а откривена њена тихост. Трава се не примећује да расте – и неука деца љуте се на немоћ природе – но природа и дан и ноћ ради, да трава узрасте већа. Не морају људи приметити сваки дан, да ти духовно растеш, не води бригу о томе, али ти треба да осећаш, да све већи изнутра растеш. Божија је мера финија и правија од људске мере. Када људи мере штапом, Бог мери свиленим влакном.
 
УЧИНИ, ПА ЗАБОРАВИ
Не бележи своја добра дела, јер ако их забележиш, брзо ће избледети, ако, пак заборавиш их, биће уписана у вечност. Не бележи зла дела суседа свог, јер ако их забележиш, пола терета њихових зала пашће на тебе. Ако их пак заборавиш и Бог ће твоја зла дела предати забораву.
 
ИСПОВЕСТ
Исповест је захтев цркве, да човек покаже своју скривену сенку. Исповест је захтев цркве, да човек покаже ране своје душе које прикрива привидним здрављем. Исповест је захтев цркве, да човек открије слабост своју, коју прикрива маском моћи. Исповест је захтев цркве, да човек отвори отрован гној душе своје, који он вештачки замазује спољашњим мирисима. Исповест је захтев цркве, да човек који игра улогу прекрасног витеза, покаже себе као грбоњу, какав се он интимно и показује себи сâмом. Нико не иде лекару да му се похвали својим здрављем, но да му покаже труло место на своме здрављу. Исто тако, нико не иде исповеднику, да му се похвали својом праведношћу, но да му саопшти неку опасну пукотину на својој праведности. Када човек прелази праг лекарев, он оставља сву охолост пред вратима, да би је поново узео при повратку међу људе. Када човек полази на исповест, он мора оставити сву охолост пред вратима цркве. Благо њему ако је ту и заборави при повратку међу људе. Дај Боже да при изласку из цркве промени штап, и да уместо охолости узме смиреност за поштапач у животу.
 
ЗАЛУДНЕ СЛУГЕ
Предаји забораву што брже своје добре трудове и заслуге. Срамота је да пчела и мрав те претекну у томе. Сматрај, као пчела и мрав, сваки нови труд као први труд и сваку нову заслугу као прву заслугу. Истицање својих трудова и препричавање својих заслуга доноси зао плод: злу вољу, раздор и свађу међу људима. И најзад, неизбежно осећање ненаграђености и очајања. Да ли си икада видео очајна мрава или очајну пчелу? Заиста, срамота је за човека да мрав и пчела боље од њега испуњавају славну заповест Христову: Када свршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо залудне слуге јер учинисмо што смо били дужни чинити (Лука, 17, 10).
 
МАГИЈА
Одрећи црну и белу магију значи одрећи посведневно искуство духовних људи. У моралном смислу ова се магија испољава у виду зле и добре воље, а у менталном смислу она се испољава у злонамерности и добронамерности. Зла воља једног човека малаксава другог човека, паралише га и буквално убија. Добра воља подиже, снажи и буквално оживотворава. Кад год се сретну два човека добре воље, у њима се повећава магија добра. Кад год се сретну два човека зле воље, у њима се повећава магија зла.
Кад год се сретну два човека, један добре воље и други зле воље, међу њиховим душама одиграва се невидљиви двобој, ма се они и руковали. И ретко бива да обојица не оду са ранама на души. Зато, кад год пођеш међу људе, прибери сву своју добру вољу и призови Бога у помоћ. Он ће заповедити ангелу Својему, да се не удаљава од тебе. Јер је неисказиво милостив према свима који га призивају. Када се детету приближава змија и дете викне мајку, не жури ли мајка у помоћ? А милост мајчина је бледа као сан према милости Божијој.
 
КАЗНА
Ко се огреши о свет физички, бива кажњен физички. Ко се огреши о свет морални, бива кажњен физички и морално. Ко се огреши о свет духовни, бива кажњен физички, морално и духовно. Тако: ко баци прашину унаточ ветра, прашина му се враћа у очи. Ко се криво закуне, трпеће тамницу и доживеће презрење од синова својих. А, ко се наруга Богу и Његовим светим ангелима, биће шибан најоштријим телесним и моралним бичевима и завршиће свој живот или злочином или помрачењем ума. Једино што човека може спасти од неминовних казни за грех, јесте покајање и самокажњавање.
 
ЧОВЕК И ПРИРОДА
Док човек није показао нокте, природа није знала да и она има нокте. Када је човек стао на ивицу Раја и показао нокте попут Бога, сва је природа на мах извукла своје нокте и почела грепсти човека. Када неко дигне руку на цара, бива шибан од многих слугу царевих и одводи се у таму најкрајњу.
 
НЕ НАВОДИ НА ГРЕХ
Чувај себе од греха, и не буди повод туђем греху. Нећеш се спасти, ако сам себе спасаваш док други због тебе падају у пропаст.
Прича се за цара Авенира, великог гонитеља хришћана, како је једном био пошао у лов у планину и како је у планини наишао на два хришћанска монаха. Монаси, видевши и познавши цара гонитеља, нагну бежати. Но војници цареви стигну их и доведу пред цара. После дужег разговора стави цар монасима овакво питање:
– Ако се као хришћани смрти не бојите, као што сами тврдите, онда зашто бежите?
– Не бежимо ми, одговоре они, зато што се бојимо своје смрти, но зато што се бојимо да будемо узрок твоје душевне смрти.
 
МАЛО И МНОГО
Ко се не задовољи малим добром, тај верује у веће добро, и тражи веће добро. Ко се не задовољи већим добром, тај верује у највеће добро и тражи га. Но, ко се не задовољи највећим добром, тај не верује ни у какво добро, и не тражи никакво добро.
Ко се не задовољи нижим моралом, тај верује у виши морал и тражи виши морал. Ко се не задовољи вишим моралом, тај верује у највиши морал и тражи највиши морал. Но, ко се не задовољи највишим моралом, тај не верује ни у какав морал, и не тражи никакав морал. Ко се не задовољи светлим лицем истине, тај верује у светлије лице истине и тражи светлије лице истине.
Ко се не задовољи светлијим лицем истине, тај верује у то светлије лице истине и тражи га. Но, ко се не задовољи најсветлијим лицем истине, тај не верује више ни у какву истину, и не тражи никакву истину. Овим се објашњава зашто међу онима који су примили хришћанску веру понекад има више неморалних и више безбожних него међу нехришћанима, који нису поседовали све и изгубили све.
 
ДВА МОРАЛА
Господарски морал и слугарски морал у ствари су једно исто. То су канџе једних и крволиптање других; или, бесомучност једних и очајање других. Но, кад огребани покаже нокте, онда се улоге у истом кругу, само обрћу: очајање се претвара у бесомучност, а бесомучност у очајање. А крај целе игре је лудило. Уствари, ни једно ни друго није морал, но само негативно оправдање морала.
Још једном, упамти: када проповедник онога морала гребања и крволиптања заврши у лудници, онда се то зове (негативно) оправдање морала.
 
МИКРОБ ДУШЕ
Грех је микроб душе. Од свих микроба у свету грех је најпостојанији и најплоднији. Један једини грех је довољан, да сруши најмоћнијег човека. Као када се један једини црв увуче под кору најмоћнијег храста. Ко ће кога лакше уништити: црв храст или храст црва? Јасно је да ће пре црв уништити храст него ли храст црва. Размисли и сам, да ли у твојој души има ишта тако перзистентно и тако свагда присутно као грех. И милошту мајчину памтићеш и заборавити. И помрле пријатеље помињаћеш и замукнућеш. И својих добрих дела сећаћеш се и оканити се. Али грех, који си учинио пре четрдесет година, свако јутро виче ти: Добро јутро и свако вече: Довиђења. Виче и викаће и неће замукнути за читаво столеће. Грех се множи брже него ишта у свету. Грех као да осећа своју моћ у множини и као да сазнаје да је његово име части – легион. Први плод греха јесте већи грех. Непослушност може да роди убиство. Првородни плод непослушне Еве био је Каин братоубица.
 
МНОГЕ ЕТИКЕ
Многобројне етике нису друго до етикете. Многобројне етике појављују се и појављивале су се у декадентним временима и неких старих народа, кад год нижа природа човекова пожели господарство над вишом и кад год разум човечији узурпира команду над царством моралним. Кад год земља покуша да ствара небо, она не створи небо него само многе шаторе налик небу. Кад год разум људски, слуга ума и један од агената душе предузме да ствара етику, он не створи етику него многобројне шаторе етике, које, истина, личе на етику – као шатор на небо – но које нису друго до етикете. Зато кад чујеш о некој новој етици разума, одмах питај, како та нова етика вади црва из храста? То јест, како та нова етика чупа грех из душе људске? На сва твоја питања, шта да чиниш са већ учињеним грехом, који је већ свио своје гнездо у души твојој, све те етикете одговараће ћутањем. И што ти будеш више инсистирао на том свом мучећем и страшном питању, то ће њихово ћутање бити све страшније и замишљеније. Јер ће увидети орачи да су почели сетву пре него што су утерали плуг у њиву. Јер, заиста ништа није поможено храсту, ако му се каже: Не пуштај више црви под своју кору! Може храст и не пустити ниједног више црва, али онај, који је већ у њему и не потребује више друштва споља. Он је сам у стању свршити своје разорно дело.
 
ПРИРОДА-КЊИГА
Цело царство природно није ништа друго до само књига о царству моралном. Посматрана само као таква књига природа је апсолутно савршена од највећих кругова васионе до последњих атома. И као књига природа је реална, а не као дух и истина.
Узмеш ли природу не као књигу, или причу реалности, него као саму реалност, као последњу и као дух и истину, онда можеш рећи о природи: Да је савршена или несавршена? Ако кажеш да је природа као реалност савршена, сваки дан ћеш бити угоњен у лаж и сваки дан ћеш се узалуд трудити да закрпиш рупе те савршености. Ако ли пак кажеш, да је природа несавршена, онда се мораш мучити питањем: Шта је савршено? Односно: Шта је реално? Шта је дух, шта ли истина? Да би извео самог себе из ове замке противречности, којом су се многи дивили, мораш се смирити и укротити и у смирењу и кротости мислити од Бога и кроз Бога.
И када тако будеш почео мислити биће ти јасно да је цело царство природе само књига о царству моралном. Отуда и не можеш наћи бољег израза – ван ћутања – за царство морално од природе. Отуда ми и не можемо никад јасно говорити о царству моралном док не позајмимо од природе факта, то јест најизразитије слике онога вишег, ћутљивога царства. Јер језик наш стоји у односу према природи као природа према једном вишем царству. Природа много јасније изражава царство морално него што то може човечији језик. Зато ми и позајмљујемо факта из природе (јер та факта за то и јесу) да помогну нашем језику изразити, поред осталог и ужас греха. И зато ми дакле, и питамо: Ко ће извадити црва из храста? Ко ће очистити коров из пшенице? Ко ће ишчупати грех из душе?
 
ЦРВ У ХРАСТУ
Храст никад сам не може извадити црва из себе. Неко други мора доћи да то учини. Пшеница никада сама не може очистити коров око себе. Неко други мора доћи да то учини.Када се болест храста и пшенице покаже, онда ће домаћин доћи да то учини. Када храст и пшеница својом увелошћу – својим сликовитим језиком завапију за помоћ, онда ће домаћин доћи да их ослободи од непријатеља. Нема ли и човек Домаћина? И неће ли Он доћи да ишчупа грех из душе човекове? Заиста, нема никог другог ко би могао помоћи. Сва природа да се претвори у хирурга не би ипак могла ишчупати један једини грех из душе човекове. Јер један једини грех садржи толику ужасну таму у себи, да је у стању бацити своју сенку и на Сунце и на Месец и звезде и на васцелу природу. Зато завапи са ужасом Домаћину, да што пре притекне у помоћ и спасе те од греха. Завапи јаче за помоћ него кад би у постељи својој сагледао змију. Гле, змија се увукла не у постељу твоју, но у душу твоју! Ово су дакле, прве две главе Етике:
Неисказани ужас греха и неисказана моћ спасиоца од греха. Ово је етика, остало су етикете. Јер ово је наука о спасењу, остало су науке о опхођењу.
 
НЕВИН ГРЕХ
Говорити о невином греху исто је што и говорити о новорођеном слепом вучету. Говорити о малом греху исто је што и говорити о малом семену кукоља. Али, невин грех и мали грех имају велику будућност. Ма колико да је прошлост једног греха незнатна и садашњост нештетна, будућност је сваког греха неизрачунљиво велика. Један кужан пацов узбуни многе градове, проузрокује строге карантине и мобилише против себе читаве војске. А гле, најневинији и најмањи грех је носилац и весник ужасније коби од кужног пацова. Устај и узбуни и ти цео град своје душе против тог ужасног весника коби. Створи челични карантин око њега и мобилиши све добре силе у себи.
 
ОГАЊ У ЏЕПУ
Ма како ти брижљиво скривао свој грех он ће се сам објавити. Душа души саопштава свој садржај кроз све засторе и завоје. Људи ће наслутити твој најскривенији грех и одмахивати главом, ма и да никаква јавна повода и доказа за то немају. Како то? То душа души саопштава свој садржај кроз све засторе и завоје материје. Ако хоћеш брижљиво скривај огањ у џепу, џеп ће прогорети и огањ ће се показати. Ништа нема скривено, што већ није откривено.