Како се Трећи рајх прерушио у Европску унију

Хитлер је једном рекао да њима, нацистима, не треба европска Немачка, него немачка Европа. Све оно што су нацисти радили, указивало је да се баве стварањем немачке Европе. Без обзира на пораз нациста у Другом светском рату, наставило се са планом стварања немачке Европе. Ти планови су били скицирани 1941., а објављени у Берлину, 1942. године.

Исход Другог светског рата, натерао је планере да мало измене начине деловања, како би спроводили све оно што је и ратом било предвиђено да освоји. Међутим, ратни планови су кренули по злу, па је сада требало некако другачије организовати и реорганизовати наци систем, како би се, ипак, наставило са стварањем супра-државе, под патронатом Немачке. Стратези, службеници и верни следбеници Трећег рајха су се повукли у други план, нису преузимали јавне функције, али су зато образовали и васпитавали оне који ће долазити на јавне функције; нису били политичари, одмах непосредно Другог светског рата, мада ће се и то променити доласком бивших нациста на чело међународних организација или на чело неких држава.

Уведен је нови, бирократски језик, који су (опет) правили нацисти у министарствима европских држава, у образовним институцијама и на другим местима, на којима се одлучивало о послератној политици – иза сваког лепо језички обликованог закона или норме, крила се понека репресивна мера. За педесетак година деловања, гласачи у земљама Европске уније готово да ништа не значе, осим као параван за политичко позориште и за лажне изборе. Тренутна ситуација, посебно у Западној Европи, показује колико су режими појединих држава одрођени од својих народа и грађана. Режими у Немачкој, Француској, земљама БЕНЕЛУКС, Британији и њени колонијама (Велика Британија је, у ствари, давала лажну независност својим бившим колонијама, само да би у разним међународним телима могла да има више од једног гласа; исто то је чинила Француска, јер се зна да и дан-данас земље Северне Африке Француској плаћају колонијалну таксу, која се само тако не зове – нашли су неке лепе речи).

Сваки покушај да се изгласа устав ЕУ падао је у воду. Без обзира на вишедеценијско прање мозга и пропаганду, европске народе није чинила срећнима идеја о супранационалној држави, која ће да заводи ред широм Европе. Међутим, бриселска бирократија, вешта у извртању чињеница, увођењу речи које ништа не значе, довела је и до тога да се, ипак, најзад, прихвати Лисабонски споразум – без обзира на многа противљења у западно-европским државама, такозваној првој Европи. Једноставно, бирократско-нацистичка машинерија Европске уније се није обазирала ни на један политички резултат, који није био у складу са њеним плановима и циљевима. Владе су застрашиване да им случајно на памет не пада да организују референдуме поводом Лисабонског споразума, којим су престале да важе разне слободе и суверена права народа у Европи.

Западна Европа је после Другог светског рата била само декларативно против нацизма, јер су у језгру новонастајућих инситутиција Европске уније били нацисти. Нацисти су ти који су писали разне нормативне, административне и друге акте Европске уније. Они су били (и јесу) задужени за стратегије, поставке образовних система, банака, културних и политичко-друштвених матрица које ће се Европом ширити.

Лисабонским споразумом је, полутајно, без учешћа европских народа и уз присуство европских квази-елита, створена супранационална држава, којој су сада све европске државе потчињене – тиме је створено плодно тле за даље промене Лисабонског споразума, и то без учешћа било каквих гласача, народа, влада. Лисабонским споразумом је, такође, уклоњена једна од градивних особина ЕУ, а то је слободна трговина међу европским државама. Смртна казна је укинута, па поново враћена, и то искључиво за учешће у нередима и побунама. Лисабонским споразумом ЕУ задржава право да крши туђа права, ако је то у интересу Уније, те онда није незаконито. Дозвољава се оружаним снагама из ЕУ да уђу у било коју државу, која је у неком споразумном односу са ЕУ (као члан, као кандидат, итд.)

Један од начина, који је ЕУ изабрала за даље утемељивање Лисабонског споразума, који би једног дана требало и Устав да постане, јесте уништавање државних економија – то се у Ирској, на пример, показало као добар начин да држава на крају прихвати све што се од ње тражи. Тај успешан пример уништавања државне економије, ЕУ успешно наставља да примењује и у другом државама.

Након Другог светског рата, ЕУ је градила и учвршћивала своје основе, а касније након пада Берлинског зида, распада СССР, Чехословачке и Југославије, ЕУ је почела да се шири на Исток Европе. Занимљиво је да су прве тачке у Источној Европи биле управо оне земље које су у Другом светском рату биле на страни нацистичке Немачке и свака од тих држава је обезбедила нацистима дивизије (Словачка, Хрватска, БиХ, Албанија – тамо су нацисти имали своје јединице, борце и владе). Добар пример је Хрватска, која је постала прва држава, након Другог светског рата, која је члан ЕУ, а у којој се отворено и уз амин ЕУ промовише усташтво, крије истина о првом дечијем конц-логору у Европи – нацисти јесу у Пољској и Немачкој имали такозване “Lebensborn” кампове, али, чак ни они нису имали конц-логоре за децу, који су осмишљени и током Другог светског рата постојали на територији НДХ – ти логори су служили пре свега за сатирање Срба и уклањања свих трагова вишевековног српског присуства на том подручју.

Бивши немачки неонациста, Инго Хаселбах, је написао књигу у којој говори о деведесетим годинама 20. века и улози коју је Немачка имала у поновном успостављању НДХ, само са други именом, једноставно, Република Хрватска. У својој књизи, ‘Führer-Ex’, Хаселбах пише о подршци и немачке војске и немачке владе Хрваатској, током процеса распада Југославије и грађења нових држава – тако је Хрватска уз помоћ званичних немачких институција наставила традицију из Другог светског рата и наставила са усташтвом, као градивним елементом државе. Немачка је прва признала нову усташку творевину. Нова хрватска држава је створена на територији авнојевске Хрватске и на територији отетој од Срба, који су ту вековима живели, а које је у акцијама етничког чишћења, деведесетих, изгнала хрватска усташка војска, уз помоћ америчке и немачке војске.

Европска унија је данас супранационална творевина, која нема устав, која нема изабрану владу, већ је воде анонимне бирократе, са прецизним упутствима, која везе немају са заштитом људских права, грађанских слобода, немају додирне тачке са такозваном ‘владавином права’, а грађани из држава чланова ЕУ, могу бити ухапшени у било којој држави ЕУ, без оптужбе, без поштовања претпоставке невиности, без ‘habeas corpus’.

Данас се у Европској унији користи орвеловски новоговор, а шефови потлачених држава ни не знају тачно шта потписују, али су условљени да потпишу све што им се стави на сто, а условљени су зато што су или уцењени или су добровољно пристали да буду слуге нацизму, сакривеном иза неолиберализма. Мађарска је пример како се кажњавају непослушни. Италијански министар унутрашњих послова је пример како се према изабраном државном функционеру односи неизабрани бирократа, метузалем ЕУ мешетарења, Луксембуржанин, Аселброт.

У Србију је стигао FRONTEX, још једна полумистична, али наоружана ЕУ творевина, која ће контролисати границе Србије – што је још један корак у појачавању ЕУ/НАТО/УСА/УК окупације Србије. Мало пре доласка Фронтекса у Србију, немачка влада је у јулу објавила документ ‘Masterplan Migration’, према коме ће у Србији (и на окупираној територоји Космета), Ираку, Гани, Тунису, Мароку, Сенегалу, Албанији бити смештене избеглице, мигранти, од којих су многи нејасног порекла и са нејасним намерама – мада њихово понашање у Западној Европи указује на могуће исходе њиховог присуства – многи од њих долазе у поптуно истој одећи и обући, као војска која је организовано добила цивилну гардеробу за излазак у град или за извођење неке, не-војне операције. У наведеним земљама, биће организовани центри за збирњавање, образовање и запошљавање миграната, а све то ће финансирати споменуте државе, сигурно неће новац давати Европска унија – она је ту да новац и сва природна богатства опљачка и отме, а не да било коме помогне – без обзира на бескрајне празне фразе и приче којима се њене анонимне и неизабране бирократе служе. 

Све ове бирократско-административне заврзламе Европске уније, у којима се губе и сâми они који треба да их спроводе, брижљиво су деценијама након Другог светског рата смишљали и у ЕУ норме претварали – нацисти – исти они нацисти од којих је Европу, спасила Русија и победила их у Другом светском рату – ти нацисти се сада враћају. Не са бакљама, одевени у црно, зигхајловањем. Овог пута се враћају преко шарениша, херметичког бирократског језика, који нико не разуме, па сви мисле да је то нешто много паметно, преко содомита, које су поткупили и сада им служе као корисни идиоти – несвесни да ће и они једног дана завршити каријеру у државним и другим службама, када унијате схвате да су их превише пустиле с ланца. Исто важи и за друге мањине, које су заваране неокомунистичким мантрама и шареном квази-слободом и баснословним средствима из фондова и од новца пореских обвезника у европским држвама.

На пример, Walter Hallstein – био је државни секретар за спољне послове у време Аденауерове власти после Другог светског рата. Познат је по ‘Халштајновој доктрини’ према којој се одбија дипломатско право оним земљама које су признале Источну Немачку. У време нациситчке власти у Немачкој, Халштајн је био у многим важним нацистичким институцијама, неке од њих су и Национал-социјалистичко удружење предавача и Национал-социјалистичка лига за заштиту закона - овакве организације су биле у језгру производње нацистичких идеја, стратегије и даље организације Рајха кроз партију, полицију, војску, образовне институције – у овакве институције регрутовани су само најпосвећенији нацисти. Генерал Шарл де Гол је о Халштајнеру рекао: “Ако је доктор Халштајн убеђени Европљанин, то је зато што је он прво и пре свега амбициозни Немац.” Де Гол је имао право – једна од најважнијих Халштајнових мисија је да се нацистичка доктрина очува на универзитетима, као и да се нацизам промовише кроз немачке законе. Валтер Халштајн је 1958. године постао први Председник Комисије ЕЕЗ (Европске економске заједнице).

Друга истакнута нацистичка фигура, који је постао званичник ЕУ, тада ЕЕЗ, био је Белгијанац, Paul Henri Spaak. Он је 1936. године постао члан белгијске наци владе, као министар спољних послова. Његова преокупација је била развој белгијске Национал-социјалистичке партије. Једно од његових “достигнућа” било је да одбије да пружи помоћ тада легалној шпанској влади која је била у клинчу са Франковим фашистима – том приликом је изјавио да не може да се придружи политици подршке демократији, која је против фашистичких држава. Овај човек, Пол Анри Спак, један је од оснивача Европске уније и један од ранијих генералних секретара НАТО пакта.

Трећи истакнути нациста, који је после Другог светског рата наставио да ради исто што и пре рата, само не у нацистичкој Немачкој, него у Европској унији, био је Walter Funk. Још пре доласка нациста на власт, пре рата у Немачкој, био је лични Хитлеров економски саветник. Био је главни секретар за штампу у Гебелсовом министарству, а 1938. постао је министар економије Трећег рајха. Био је и главна веза између нацистичке партије и великих индустријалаца који су обезбеђивали политичку у финансијску подршку Хитлеровом режиму. Функ је пропагирао политику економског уништења оних који су били сметња напретку нацистичке владавине. Функ је био осуђен током Нирнбершког процеса, а након одслужења казне, 1957. године, запослио се у министарству образовања Доње Саксоније, где је помагао да се ‘нова’ идеја европске економске уније промовише у немачким школама и на универзитетима. Функ је умро 1960. године, али су остали његови идљиви трагови у економској политици ЕУ, коју је Функ заједно са другим нацистима скицирао још 1941. године.

Четврти нациста, који је добио значајну улогу у новонастајућој Европској унији био је Hans Joseph Globke. Њега је Конрад Аденауер ангажовао као државног секретара. Аденауера је саветовао и кога да ангажује у влади или другим институцијама државног апарата. Глобке је раније, пре Другог светског рата радио на уобличавању нирнбершких расних закона на основу којих је било могуће одузети држављанство свима онима који нису задовољавали критеријуме расе. У време када су нацисти били на власти у Немачкој, Глобке је радио и на закону који је практично Хитлеру давао неограничени диктаторску моћ. После рата је постао шеф канцеларовог кабинета у Западној Немачкој и дуго је био један од главних канцеларових саветника – посебно у време планирања и постављања основа за данашњу Европску унију. Ипак, Глобкеова главна функција била је позиција саветника за националну безбедност у влади канцелара Конрада Аденауера. Глобкеова моћ је након Другог светског рата била толика да је могао да се обрати америчкој ЦИА и да тражи да се све референце на њега уклоне из америчких медија, који су промовисали Ајхманове мемоаре.

Још један нациста, Kurt Georg Kiesinger, који је био члан партије од раних дана, а већ 1934. године био члан ес-а дивизија (Sturm Abteilung). У априлу 1940. године је приступио уреду Рајха за спољне послове, а постао је шеф сектора за нацистичку радио пропаганду – био је задужен за пропаганду немачке политике и немачке војске на окупираним територијама – у Француској, Белгији и Грчкој. Године 1966. Ханс Георг Кисингер, био је на челу Хришћанско-демократске партије и постао немачки канцелар.

Theodor Heuss био је дизајнер концентрационих логора и задужен да обезбеди радну снагу за прјекат, познат под називом ‘V2’. Хојс је својим деловањем омогућио Хитлеру и нацистима да преузму оба дома у немачком Рајхстагу, што је у том тренутку био извор Хитлерове апсолутне моћи. Био је неуморан током нацистичке владавине и током Другог светског рата. После рата, постао је први председник Западне Немачке, а био је и лично укључен у стварње Европске уније. Међутим, Википедија каже да је Хојс био немачки либерални политичар, без обзира на његово јасно и отворено нацистичко опредељење, које се није променило ни након Другог светског рата.

Adolf Heusinger, шеф Operationsabteilug (1940-44.), који је радио на плану инвазије Пољске, Норвешке Данске и Француске, касније је постао председавајући Војног комитета НАТО пакта (1961-64.). Hans Spеidel, био је Хитлеров генерал у време Другог светског рата. Касније је постао командант у НАТО пакту (1957-63.). Kurt Waldheim је у Другом светском рату био официр Вермахта, који је служио у обавештајној јединици на Балкану, познатој по многим злочинима, посебно према Србима. Курт Валдхајм је касније постао генерални секретар Уједињених нација, као и председник Аустрије.

Поред нациста, било је и италијанских фашиста међу онима који су се бавили оснивањем Европске уније. Један од италијанских фашиста, близак Мусолинију, који је касније постао у ЕУ званичник, био је Alcide de Gasperi. У време ширења фашизма био је новинар и припадао је оној групи која је одржавала блиске везе са Ватиканом и тадашњим папом, Пијем Дванаестим. Када је Мусолини дошао на власт у Италији, кроз центар Рима су прошетале католичке опатице да поздраве новог вођу. Де Гаспари је тридесетих година 20. века радио у ватиканској библиотеци, један од првих је дао подршку нацистичком немачком режиму, а 1934. године, потписан је Конкордат Италије и Хитлерове Немачке. Једна од де Гаспаријевих улога је била да разбије католике левичаре и комунисте. Када су фашисти 1943. изгубили власт, де Гаспери је пробао да се представи мало другачије, па је основао италијанску Хришћанско-демократску партију. Када је постао председник Италије, крајем 1945. године, де Гаспери је тражио да престану сва гоњења Мусолинијевих фашиста и њихових следбеника.

Други Италијан, али послератни, био је Giuliani Amato, бивши италијански премијер, који је постао Потпредседник уставне конвенције Европске уније, која је надлежна за писање европског устава, који је морао да се повуче након референдума у Француској и Холандији, али је поново враћен у облику Лисабонског споразума и без могућности да се одбије његова примена. У јулу, 2000. године, Амато је за италијански лист, La Stampa, написао: “Суверенитет се изгубио на национаном нивоу, али није прешао на неког другог. Сада је поверен безличном ентитету, а они који управљају, нити могу бити идентификовати, нити бирани. У ствари, те метаморфозе су већ стигле. Све што нам је сада потребно је пар исправки на пар места уз много надмудривања. Суверенитет ће преузети различити ауторитети који ће имати моћ, а свако од њих ће бити шеф неке од интересних група.” Амато у тексту наставља да слави нестанак видљиве изабране администрације и преузимање моћи од невидљивих интересних група, које се намећу на разне начине. Амато пише да се у Бриселу све ради у маниру “као да” - државама се представља као да ће бити суверене, мада неће; представљају се правила којима као да ће се побољшати живот грађана европских држава, а неће; Европска комисија се понаша као да је европска влада, мада није. Али, мора да се понаша као да јесте, јер нема ниједан други механизам, који би такво понашање оправдавао – осим законодавног терора или претњом НАТО дејствима.

У предратној Британији, пре Другог светског рата, Diana Mosley и њен супруг Oswald, били су међу истакнутним нацистима, отворено су подржавали све оне британске политичаре, званичнике или такозвану ‘елиту’, који су били про-нацистички настројени. Дајана Мозли је била активна у уклањању свих утицајних у британском друштву, који су били антинацистички расположени. Освалд Мозли је у Енлеској основао Британску унију фашиста и пронацистички часопис који се звао “Европљанин”.

Послератни Енглез, који је учествовао у стварању ЕУ монструм-државе, био је оксфордски ђак, торијевац и секретар за унутрашње послове, Kenneth Clarke. Док је био студент на Оксфорду, Кларк је позвао Освалда Мозлија, предратног нацисту, да студентима одржи предавање.

Холандски принц, Bernhard, један од оснивача Билдерберг групе, пре Другог светског рата био је нацистички обавештајац. Био је један од чланова I.G. Farben и заступао је нацистичке интересе широм света. Потврду о ангажману принца Берхарда, дао је и шеф ИГ Фарбена, Макс Илгнер, током Нирнбершког процеса, а након краја рата, такође је објављено да је још једанаест чланова холандске краљевске породице било у нацистичкој партији. Након Другог светског рата је, због лоше репутације ИГ Фарбена, један од одељака Фарбена, BASF, истакнут је у први план – ова компанија се отворено залагала за стварање Европске уније. Али, за стварање Европске уније, много је важнија била Билдерберг група, чии је Бернхард суоснивач – ова група је постала важнија од самог Европског покрета, коме су додељивани неки ситнији задаци. Многи званичници су отворено признали да је Споразум из Рима (Roma Treaty), који је био правна основа за стварање Европске уније, веома детаљно разматран на састанцима Билдерберг групе.

И, не може ништа у 20. веку, посебно у другој половини 20. века, да прође без суманутих Американаца. Један од најактивнијих пропагатора нацизма у послератној Европи, био је Американац, George Kennan. Пре Другог светског рата, студирао је тридесетих на Хајделбергу у Немачкој, подржавао нацизам и тврдио да би уништење Немачке довело до уништавања две хиљаде дуге хришћанске традиције у Европи, критиковао је савезнике због односа према нацистичком режиму. Након Другог светског рата, посветио се стопирању програма денацификације, а био је и редовни посетилац састанака Билдерберг групе, која је у том време обликовала почетну идеју Европске уније, засновану на нацистичким документима из 1942. године. Све тоталитарне режиме је славио и тврдио да је њихова учинковитост боља од држава са парламентарном демократијом. Педестих година, Сједињене државе су због Кенановог утицаја промениле став према Франковом режиму у Шпанији – одлука је била повезана са осигуравањем америчког утицаја на Медитерану. У интервјуу за амерички часопис New York Books Review, 1999. године, Кенан је рекао: “Волео бих да видим да се наша влада постепено удаљава од свог јавног залагања за демократију и људска права” - Кенан је дочекао и да доживи управо то, након 11. септембра 2001. године. Преминуо је 2005. године.

Многи званичници европских држава, који су се залагали за укидање суверенитета и поробљавање европских држава, и име Европске уније, пројекта Трећег рајха, добитници су награде ‘Шарлемањ’. Награду ‘Шарлемањ’ су прво установили нацисти и била је повезана са империјалном идејом владавине Рајха. Шарлемањ се сматрао ујединитељем западних хришћана, али и пре свега немачких племена. Нацисти су поредили Шарлемања и Хитлера. Награда ‘Шарлемањ’ је поново оживљена 1949. године - један од оних који се за награду залагао био је трговац текстилом, Kurt Pffeifer, који се залагао и за идеју уједињене Европе, као једне од основних идеја Трећег рајха. и од тада се додељује свима онима који  раде на одузимању суверенитета европским државама, тј. Онима који раде на изградњи супранационалне Европске уније. Међу лауреатима су Едвард Хит, Рој Џенкинс, Алсид де Гаспери, Тони Блер, Ангела Меркел и многи други данашњи лобисти Трећег рајха, пресвученог у Европску унију.

Европска унија се јесте пресвукла из црног у плаво-жуто, али изјаве њених званичника или оних које је Европска унија здушно подржавала говоре о правој нацистичкој и фашистичкој природи Европске уније. Према Хелмуту Колу, немачком канцелару: “У политици и рату, моћни су увек у праву.” Немачки штићеник,Фрањо Туђман је изјавио: “Геноцид је природни феномен, њега Свемогући не само да препоручује, него и наређује о његовом извођењу.”

А, Јошка Фишер, бивши шеф спољних послова немачке владе каже: “Сада, када је постала мирна и разумна, Немачка би требало да преузме у Европи и у свету све што јој је било забрањено у претходна два велика светска рата - да успостави неку врсту фине хегемоније.”

Зато и није ништа чудно што су немачке војне трупе дочекане, након распада Југославије у Босни и Херцеговини дочекане уз поздрав “Sieg Heil” - имајући у виду старе савезнике из Другог светског рата, Ханџар дивизију. И, исто тако није чудно што су Шиптари на Космету поздрављали и радовали се нацистичкој војсци НАТО пакта – имајући шиптарску подршку нацистима у Другом светском рату.

Трећи рајх се вратио, прерушен у Европску унију. Ових дана, Србија је добила још један списак обавеза које ће морати да исуњава, јер је окупирана од стране истих као у Другом светском рату. Србија се сада приморава да најзад прихвати пораз, мада није поражена. Србија је Немачку два пута поразила – и у Првом и у Другом светском рату. А касније, када је Србију напало 19 земања, нацистичког НАТО пакта, Србија поново није поражена, како год орвелијанска пропаганда из Брисела покушавала све да представи. Европска унија је савез слабих, који без полуа моћи и оружја не могу ништа, који се плаше сопствених грађана, којима су пптребне хорде обезбеђења када негде крену, који су спремни да издају свеоје народе, своје државе и да прегазе сопствене законе и уставе, јер их је заслепио шарених пресвученог и мрачног Трећег рајха.

Извори: on line документи, предавања, фотографије, анализе.