Прогласити или не прогласити окупацију (Бити, или не бити)

Атлантисти (Ватикан-London City-Washington D.C.) воде лукаву и злочиначку агресију против српског народа, континуитет можемо пратити од разбијања СФРЈ деведесетих, али и од бомбардовања 1944. или од убиства Карађорђа организованог од стране енглеске тајне службе, па и много раније. Ограничимо се на садашњи тренутак и питање свете српске земље Косова и Метохије.

НАТО прокси војска

Године 1998. почела је оружана побуна на Космету. План муџахедина и шиптарских терористичких војних јединица (претече ИСИСа), које су обучавале и наоружавале НАТО службе, био је да изазову нереде и започну општи рат. У томе су их тада, веома успешно, спречиле југословенска/српска Војска и Полиција.

Casus belli - обмана јавности

Како им тај план није успео, НАТО је морао да се директно умеша. Casus belli, тј. разлог за отпочињање рата је био наводни масакр цивила у Рачку. Сада, после скоро две деценије од тог догађаја, постоје јасни докази да је цео случај исценирао амерички генерал Вокер, тадашњи шеф посматрачке мисије ОЕБС на Космету.  Сама мисија ОЕБС-а је злоупотребљена за припрему терористичке ОВК.

Сведочење финске форензичарке Хелене Ранте, која је саставила извештај, у документарном филму „Крај – осуђени на прогонство“, говори о томе да је прави извештај замењен.

Сведочење немачког посматрача Хенинга Хеша, чије је фотографије искористио, као лажни доказ, немачки министар одбране Рудолф Шарпинг.

После тога, почео је директни напад, до тада "одбрамбене" војне алијансе, заоставштине из Хладног рата. По међународном праву, ниједна резолуција УН није могла да оправда овај напад НАТО војске. НАТО војска је сâмим чином агресије на суверену земљу извршила злочин!

Power politics - Политика са позиција силе

Убеђени у своју супериорност и сатанизовањем непријатеља (Срба), надмоћнија НАТО војска у односу 600:1, није презала од вршења ратних злочина. Херојском одбраном српска Војска није дозволила да копнене снаге уђу на нашу територију. У овоме су се посебно истакли припадници Треће армије ВЈ под командом Генерала Небојше Павковића и команданта Приштинског корпуса Генерала Владимира Лазаревића који су бранили Југоисточно војиште бившег Југословенског ратишта од напада из Албаније и Македоније. Изнервирани својим војним неуспехом који је претио да постане и политички проблем, НАТО је кренуо са одмаздама над  цивилима за своје губитке на ратишту, цинично то оправдавајући у својој пропаганди као колатералну штету!? У тежњи да сломи морал народа почео је и са уништавањем инфраструктуре (путева,мостова,фабрика...) као и са коришћењем, по Женевској конвенцији, забрањених касетних бомби и загађивањем воде и земљишта радиоактивним материјалом.

Примирје у Куманову и ратни злочини

После 79 дана потписано је примирје у Куманову. Део споразума о примирју је да ће се сматрати неважећим уколико једна од страна субверзивним деловањем учини непријатељске акције према другој страни.

У међувремену  21.септембра 2000.године, Окружни Суд у Београду, због кривичних дела:

• подстицање на агресивни рат из чл. 1 52 у вези чл. 22 КЗ СРЈ
• повреде територијалног суверенитета из чл. 135 у вези чл. 22 КЗ СРЈ
• убиства представника највиших државних органа, у покушају, из чл. 122 у вези чл. 19 и 22 КЗ СРЈ
• ратних злочина против цивилног становништва из чл. 1 42 ст. 1 и 2 у вези чл. 22 КЗ СРЈ
• употребе недозвољених средстава борбе из чл. 1 48 ст. 2 у вези ст. 1 а у вези чл. 22 КЗ СРЈ

осудио је на јединствене  казне затвора у трајању од по 20 (двадесет) година одговорне представнике САД, Велике Британије, Немачке, Француске и НАТО пакта и то:

1. Вилијема Клинтона, рођеног 19. августа 1946. године у месту Хоуп, држава Арканзас, САД - као председника САД
2. Медлин Олбрајт, рођену 15. маја 1937. године у Прагу, Чехословачка - као државног секретара САД
3. Вилијема Коена, рођеног августа 1940. године у месту Бангор, држава Меин, САД - као секретара за одбрану САД
4. Ентони Блера, рођеног 6. маја 1953. године у Единбургу, Велика Британија - као премијера Велике Британије
5. Робина Кука, рођеног 28. фебруара 1946. године - као министра иностраних послова Велике Британије
6. Џорџа Робертсона, рођеног 1946. године у месту Порт Елен, Шкотска - као министра одбране Велике Британије
7. Жака Ширака, рођеног 29. новембра 1932. године у Паризу, Француска - као председника Републике Француске
8. Ибера Ведрина, рођеног 31. јула 1947. године у месту Сен-Силван Белегарде, Француска - као министра иностраних послова Републике Француске
9. Алена Ришара, рођеног 29. августа 1945. године у Паризу, Француска - као министра одбране Републике Француске
10. Герхарда Шредера, рођеног 7. априла 1944. године у месту Мозенберг, Немачка - као канцелара Савезне Републике Немачке
11. Јозефа Фишера, рођеног 12. априла 1948. године у Гераброну, Немачка - као министра иностраних послова Савезне Републике Немачке
12. Рудолфа Шарпинга, рођеног 2. децембра 1947. године у месту Нидерелберт, Немачка - као министра одбране Савезне Републике Немачке
13. Хавијера Солане, рођеног 14. јула 1 942. године у Мадриду, Шпанија - као генералног секретара Северноатлантског пакта
14. Веслија Кларка, рођеног 23. децембра 1944. године у месту Литл Рок, држава Арканзас, САД - као команданта оружаних снага Северноатлантског пакта за Европу

Regime change - "Milosevic must go!"

Петог октобра 2000. извршена је прва обојена револуција у свету. Ово је између осталог за последицу имало слабљење српске Војске и одустајање од повратка на Космет. Војска је имала спремне планове и средства да се врати, покојни председник тадашње Владе - Зоран Ђинђић, заједно са војним врхом спремао је повратак војске и народа. Постоје индиције и да се тражећи међународне савезнике за ову акцију, на првом месту РФ, са њима састао у Бања Луци непосредно пре атентата.

Реформа војске - гашење српских Армија

Резултат Натовских реформи / рекреирања војски у региону је да су данас војске Србије и ЦГ заједно малобројније и слабије од нелегалне војске Косова која као подршку има Албанију и нелегално изграђену највећу војну базу САД у Европи - Бондстил.

Закључак - ОКУПАЦИЈА

Ако смо до 2004. године и имали шансе да војно заштитимо територију и становништво на Космету, данас то није случај. Србија нема суверенитет над Косметом и то је кључно питање о коме треба да расправљају представници народа у Скупштини! Кроз призму овог питања треба посматрати све остале проблеме.

Пуковник Горан Јевтовић је написао је одличан текст о томе шта значи и зашто треба прогласити окупацију дела територије - Косова и Метохије.

Проглашавањем окупације дела своје територије Скупштина и Влада Србије би осигурале права држављанима који живе на окупираној територији, по међународном праву. Са друге стране сваки покушај отцепљена територије би био правно ништаван.
Сличан пример је окупација дела Кипра од стране Турске. Република Кипар је одмах након инвазије прогласила окупацију дела територије.