Црна недеља за Србију

У прошлу суботу увече Србију је шокирала трагична вест: пад војног спасилачког

хеликоптера Ми-17 у близини београдског аеродрома није преживео нико од седморо

људи у њему – два пилота, два механичара, два лекара и беба стара пет дана, коју

су спасавали. Убрзо се испоставило да то није само трагедија сама по себи него и

симптом много ширег проблема. Неки медији и део јавности оптужили су министра

одбране Братислава Гашића и министра здравља Златибора Лончара да су наредили

хеликоптерској екипи да, у неповољним временским условима, спасава животно угрожену

бебу и пребаци је са југозапада Србије у удаљени Београд, мада је било лакше допремити

је у неку ближу болницу у централној Србији. Министри су, како део јавности подозрева,

чекали војни хеликоптер на цивилном београдском аеродрому јер су проценили да је то

идеална прилика за добар публицитет.

Одмах после несреће формирана је комисија ради испитивања околности и узрока

несреће, која је засад ускратила јавност о својим сазнањима, док се, како се чини,

намеће све више питања о околностима трагедије а премијер Александар Вучић

покушава да „испегла“ ствар и на сваки начин заштити своје министре додатно

контрадикторностима збуњујући јавност. Ако је ово заиста био покушај министара да

подигну сопствени рејтинг, претворио се у маркетиншки фијаско и страшну људску

трагедију и велики губитак за српске системе одбране и здравства.

Ова трагедија догодила се само четири дана пре 17. марта, једанаесте годишњице

тродневног погрома етничких Албанаца над Србима на Косову и Метохији. Погром

је 2004. године однео 28 живота, више од 950 људи је повређено, 930 српских кућа

спаљено је или порушено, протерано је око 4.000 Срба и 35 српских цркава и манастира

потпуно је уништено или оштећено, од којих и неке богомоље из 13. века. НАТО

трупе у окупираној српској покрајини нису учиниле много да спасу Србе (уз мање

изузетке), али су војници пуцали сваки пут кад год их је угрозила албанска руља.

Само дан после годишњице погрома, поменути министар Гашић и министар спољних

послова Ивица Дачић потписали су 18. марта у седишту НАТО-а у Бриселу споразум

ИПАП, највиши ниво сарадње који држава нечланица може да има са тим војним

савезом. Споразумом је директно прекршена неутралност земље коју је 2007. године

прокламовао српски парламент. Чак и пре склапања тог споразума Србија је ишла

према „модернизацији“ и „професионализацији“ својих оружаних снага према НАТО

стандардима. Резултат тог процеса је деградација војске, њено смањивање, уништавање

огромних количина „вишкова“ оружја и војне опреме и структурисање оружаних снага

тако да буду усклађене са НАТО-ом. НАТО интеграција свих источноевропских држава

донела је један прави постмодерни изум: то је први војни савез у историји унутар кога се

државе разоружавају уместо да се наоружавају. ИПАП за Србе може значити да ће они

постати „топовско месо“ које ће се у разним деловима света борити за америчке интересе.

Чини се да талас протеста у Србији хвата залет. Дуготрајни штрајк просветара

кулминирао је масовним протестом 17. марта када је њих око 10.000 демонстрирало

против Министарства образовања због смањивања њихових већ ниских плата и

отпуштања која ће уследити као резулатат договора српске владе и ММФ-а. Покрет Двери

организовао је протест 21. марта испред зграде владе због низа владиних политика –

ИПАП-а, договора са ММФ-ом и Владе Тонија Блера, како они називају српску владу

због тога што је за саветника унајмила бившег британског премијера. Овај потез кабинета

премијера Вучића више је него контроверзан јер је Блер био један од најгласнијих ратних

хушкача током НАТО агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године. Протести

опозиције, и патриотске и прозападне, наставиће се. Двери су објавиле да ће у најскоријој

будућности наставити протесте, са амбицијом да око себе окупе сву патриотску

опозицију, синдикате и све незадовољне. Демократска странка Србије организоваће

митинг у Косовској Митровици 23. марта, а Српска радикална странка у Београду 24.

марта, на 16. годишњицу почетка НАТО агресије. Прозападна Демократска странка такође

најављује окупљање својих присталица на антивладиним протестима.

Од осталих постјугословенских земаља догађаји у Македонији привлаче велику

пажњу још од краја јануара. Премијер Никола Груевски је 31. јануара на прес

конференцији представио снимак на коме његов главни политички ривал Зоран Заев

из Социјалдемократског савеза Македоније покушава да га уцени тврдњом да поседује

много компромитућег материјала против њега и његових најближих сарадника који је

добио од неименоване стране тајне службе. Груевски је то окарактерисао као покушај

државног удара а Заеву је забрањено да напушта земљу. Одмах потом скоро све западне

амбасаде снажно су оптужиле Груевског да сузбија демократију. Руска амбасада, међутим,

имала је дијаметрално супротан поглед. Заев је почео кампању „Истина за Македонију“

у оквиру које данима пушта многе тајно снимљене телефонске разговоре Груевског и

његових партијских колега на различитим нивоима власти. Заев покушава да спинује

случај тако да, уместо да буде политички уништен пошто га дискредитује чињеница да је

колаборант страних обавештајних служби, скреће пажњу јавности на садржину материјала

које је добио од тих служби. Осим западних амбасада Заев има подршку и низа локалних

и регионалних медија. Тако је катарска ТВ Ал Џазира Балканс 18. марта емитовала

сторију која премијера Груевског представља у екстремно негативном светлу и преноси

само оцене опозиционо оријентисаних Македонаца. Позадина целог случаја изгледа има

геполитички корен. САД свакако нису пресрећне што ће Македонија радо учествовати у

пројекту „Гаспрома“, колоквијално названим „Турски ток“, а замена је за „Јужни ток“ који

је пропао због отворене опструкције ЕУ и владе у Софији чију спољну политику не води

интерес Бугарске већ слепо извршавање директива САД.