Шта је нама Босна и Херцеговина?

Слушам неке српске политичаре који кажу да Срби имају пола БиХ. При томе мислим на територију, а БиХ нема територију, земљу.
Када постоје недоумице које су од општег значаја, онда највише установе, академија, сенат, стручни људи, треба да разријеше такве  недоумице, дефинишу проблем, задатак, и ријеше га. Такву дефиницију, рјешење, треба да понуде јавности па и политичарима.

Као обичан човјек, износим своје скромно и кратко размишљање о Босни и Херцеговини. Дејтонска БиХ је конфедерација, односно државна заједница. Настала је међународним уговором у Дејтону (21. новембра 1995.), а потписаним у Паризу (14. децембра 1995.), и то тако што су тим уговором  Република Српска (проглашена 9. јануара 1992. године) и Бошњачко-хрватска федерација (Вашингтонски споразум, 18. март 1994.) пренијеле дио својих права и обавеза на заједничке институције. То су урадиле Анексом IV Дејтонског споразума, што је и својеврсни устав БиХ. Суверенитет, као највише право у одлучивању, остао је у ентитетима. Да је дејтонска БиХ конфедерација види се и по томе што постоје заједничке институције а не централне, што је  начин њиховог формирања принцип паритета – једнаке заступљености сва три народа и оба ентитета, без обзира на снагу, бројност, величину, а начин одлучивања је консензус. Једина заједничка институција, у којој се одлуке доносе већином јесте Уставни суд БиХ, али управо у том суду, поред  по двојице судија представника бошњачког, српског и хрватског народа, налазе се и тројица страних судија, који пресудно утичу на доношење одлука.

Дакле, по Дејтонском споразуму, конститутивни, односно равноправни, су сва три народа и оба ентитета у заједничким институцијама БиХ, тј. равноправност сва три народа се не налази у ентитетима. ФБиХ је политичко-правни ентитет Бошњака и Хрвата, а Република Српска политичко-правни ентитет српског народа. У оба ентитета остали имају право националних мањина по највишим свјетским стандардима. То дејтонско устројство суштински је пореметила одлука Уставног суда БиХ о конститутивности сва три народа – Бошњака, Срба и Хрвата, и у Федерацији БиХ и у Републици Српској. Она је правно проблематична, нелегитимна, иако се може сматрати да је легално донесена, извор је проблема и других штетних одлука.

Таква одлука Уставног суда БиХ може се квалификовати и као злочин против мира, јер руши Међународни мировни споразум и изазива политичку дестабилизацију, а може изазвати и сукобе. Тако размишљајући, може се говорити и о кривичној одговорности судија који су донијели такву одлуку, која у темељу руши један међународни мировни уговор иза којег стоје најважније силе свијета. Значи дејтонска БиХ је државна заједница и има заједничке институције (Предсједништво, Парламентарну скупштину БиХ, Савјет министара,  Уставни суд БиХ, а многе друге заједничке институције – агенције су накнадно наметнуте), али не и територију. Територију имају ентитети, Република Српска и Федерација БиХ.

БиХ никада није била самостална, суверена држава. Функционисала је у оквирима већих друштвено-политичких система, царствима.

Босна и Херцеговина је простор бола, муке и страдања. Најдубљег пораза и суштинске побједе. БиХ је „грдно судилиште“,  „висока пећ“ великих искушења и изазова у којој страдамо или из које излазимо прочишћени у вјечни живот. Не малаксајмо у таквој БиХ. Да ли смо кадри, да ли су позване наше генерације Срба и  Бошњака - муслимана, да савладају зло и мржњу која нас тјера једне против других. Оно зло и мржњу коју смо прихватили, примили, која је произашла из наших односа или која је убачена и подстицана од неке треће стране, свеједно.  Да ли нас пита свети Сава „Србине гдје ти је брат“, а брата „Зар је гордост важнија...“

Да ли можемо исправити грешке наших предака. Имамо ли љубави према животу, прецима, Богу, па да два сапатника, која су осјетила зло један од другога, да се Србин и Бошњак - муслиман загрле, исплачу и кроз сузе истина да изађе. Била би то и туга и срећа и знак да смо разумјели молитву за непријатеље наше. 

Да ли ћемо успјети, видјећемо. Вриједи покушати. Преци наши Богу се моле за нас.

Поново ћу указати на могућу опасност која може  доћи од савеза оних који желе да створе велику Хрватску и велику Албанију. У таквој ситуацији може доћи до нестанка Црне Горе, Македоније и било какве БиХ. Србима и муслиманима – Бошњацима не би било паметно да ни у каквим околностима, буду на супротстављеним странама.

И на крају, као што сваки текст завршавам: Побиједимо кризу радом, радујмо се и радимо.