Руско културно наслеђе у Србији: Људи (12)

У складу са договором са Центром Руског географског друштва у Србији, преносимо делове из лексикона «Руско културно наслеђе у Србији».

Моргуњенко Николај
(29.11.1895., Васиљевкa, РИ – 1985., Ниш, СФРЈ)
Сценограф, сликар, педагог

Детињство проводи у Двинску, где завршава реалку. У Санкт Петербургу уписује Технолошки факултет и учи сликарство. Након грађанског рата, 1920., долази у КСХС. Прву годину проводи у Осјеку, а затим живи на релацији Београд–Загреб. Школује се у Београду код Бете Вукановић, а у Загребу код Томислава Кризмана и Максимилијана Ванке. Као студент и сарадник Павела Фромана и Василија Уљамишчева, почиње да се интересује за сценографију. Током 1936. прелази у Београд и ради у руском театру на Мањежу. Након рушења атељеа у бомбардовању 1941., на наговор глумца и редитеља Александра Черепова, сели се у Ниш. Дугогодишњи је сценограф Народног позоришта у Нишу. До пензије (1961.), успешно ради више од 220 сценографија и костимографија, а паралелно се бави сликарством и педагошким радом. Сликарско стваралаштво остаје у домену руске реалистичке традиције, а у области сценографије под утицајем је Владимира Жедринског и Владимира Загородњука. Тематика сачуваних сликарских дела је разноврсна (од портрета, преко мртве природе до пејзажа и сцене у ентеријеру). Дела рађена у другој половини педесетих су најзрелија остварења. Учествује на колективним изложбама 1931. и 1933. у Салону Улрих у Загребу и 1937. у Београду. Као члан Друштва ликовних уметника Ниша, редовно излаже на годишњим изложбама Друштва. Учесник је Ликовне колоније Сићево (1969.). Има две самосталне изложбе 1967. и 1974. у Нишу. Више од 50 његових дела чува се у нишком Народном музеју, а преко 100 слика, цртежа, акварела и темпера налази се у власништву породице Чолић из Београда, као и у приватним колекцијама у Нишу, Пећи, Призрену и Приштини. Добитник је Ордена рада са сребрним венцем, награде Ослобођење Ниша, као и многобројних награда за сценографију и костимографију.

Мошин, Владимир Алексијевич
(9.10.1894., Санкт Петербург, РИ – 3.2.1987., Скопље, СФРЈ)
Византолог, палеограф, свештеник РПЦ

Школовање започиње у Санкт Петербургу, на Историјско-филолошком факултету. Због ратних дешавања исто наставља у Кијеву, али га не завршава због почетка грађанског рата. У КСХС стиже 1920. Дипломира у Београду 1922., а докторира у Загребу 1928. са тезом «Норманска колонизација у Источној Европи». Током овог периода ради као професор гимназије у Копривници. У периоду 1931–42. предаје византологију на БУ и Филозофском факултету у Скопљу, где постаје доцент за ову научну област. Члан је Одбора СКА за проучавање грчких историјских извора, па често борави на Светој гори. Почетак Другог светског рата омета његов избор у ванредног професора византологије на Универзитету у Скопљу. Враћа се у Београд, где је јула 1942. пензионисан. До краја рата остаје у граду, служи у руској цркви Свете Тројице и предаје историју у Руско-српској гимназији. Од 1947. сарадник је Историјског института САН. Истовремено, у Загребу постаје директор Архива ЈАЗУ, а потом вршилац дужности управника Хисторијског института, у чији је састав архив био укључен. Члан је Археографске комисије при Министарству културе СР Србије (1959–61.), а након тога руководи Археографским одељењем Народне библиотеке у Београду. Главна интересовања су му славистика и византологија и у овим областима даје велики допринос, како у српским и југословенским, тако и у светским оквирима. Изучава византијске изворе значајне за српску средњовековну историју, а резултат тог рада је дело «Грчке повеље српских владара», које са Александром Соловјевим објављује 1936. Издаје Душанов законик и Летопис попа Дукљанина. Описује документа из готово свих рукописних збирки СФРЈ (манастир Грачаница, Пећка патријаршија, Никољац код Бијелог Поља, збирка Повијесног музеја Хрватске, Копитарева збирка словенских рукописа у Љубљани). Носилац је одликовања: орден Свете Ане IV степена, орден Светог Станислава III степена, орден Рада с црвеном звездом, итд.

Мусатов, Николај П.
(s. a, s. l, РИ – 1940., Зајечар, КЈ)
Професор веронауке и оснивач Археолошког музеја

Професор Гимназије у Зајечару 1919–40., где предаје веронауку, историју Цркве и историју Српске цркве. Заинтересован је и за општу историју, археологију и истраживања нових простора. Када је школске 1926-27. у Гимназији формиран Археолошки музеј, постаје његов први управник и о њему се стара до смрти. У гимназији дуго обавља и функцију надзорника Подмлатка Јадранске страже. На Савиндан 1940. oдликован је орденом Светог Саве IV степена, a само два месеца касније је преминуо. Подмладак поседује библиотеку коју чине монографије о појединим градовима на Јадрану и дела о животу људи у приморским крајевима. Током Другог светског рата уништена је целокупна имовина овог Подмладка. Неколико година касније уништена је и имовина Археолошког музеја.

Навојев, Николај Павлович
(8.12.1913., Санкт Петербург, РИ – 9.11.1940., Фрушка гора / Београд, КЈ)
Стрип цртач

Отац Павел Ефимович Навојев, капетан у војсци РИ. Током 1920. са родитељима емигрира у КСХС. У Београду 1933. завршава Руско-српску гимназију. Са 22 године објављује прве радове у београдском листу Стрип, а затим и у Мики мишу и Робинзону. Најчешће илуструје текстове Бранка Видића, са којим 1939. ствара стип јунака Зигомара. Стрип «Мали морепловац» (1938–39.) постаје најпопуларнији код читаоца часописа Мика миш. Највећи број стрипова настаје током 1939-40. за часопис Микијево царство. Неколико цртаних прича посвећује познатим књижевним делима као што су: Велики комбинатор Бендер (1935–36.), Тарас Буљба (1939–40.), Витез Буридан (1940.), Женидба Максима Црнојевића (1940.), Смрт Смаил-агe Ченгића (1940.) итд. Радове потписује различитим псеудонимима, најчешће као Ник Вудли. Умире од туберкулозе у санаторијуму на Фрушкој гори, а сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Остао је упамћен као један од оснивача и познатих стрип цртача код нас.

Никитин, Виктор Михајлович
(2.5.1893., Лозановки, Кијев, РИ – 12.9.1933., Љубљана, КЈ)
Пилот

Рођен у породици агронома Михаила и мајке Хенријете, као једно од деветоро деце. Основно и средње образовање стиче у родном месту, а 1914. ступа у Јевсинградску коњичку академију. Са породицом 1921. долази у КСХС. Досељава се у Нови Сад, због средишта ваздухопловства новонастале државе, а затим се сели у Земун, где налази погодне услове за трајни боравак. У Новом Саду почиње да ради као физички радник на аеродрому. У то време Југословенском војном ваздухопловству су били потребни стручњаци свих струка и профила, па због доброг познавања мотористике и авиомеханике добија посао као авио-механичар. После неколико година прелази у француско-румунску авио-компанију и у њој ради као авио-механичар. Све време покушава да поново почне да лети, и то му коначно полази за руком. Ангажован је као пилот и наставник летења (под уговором) у Војном ваздухопловству. Један је од тројице пилота у првој југословенској авио-компанији А. Д. Аеропут. Постаје резервни официр Jугословенског краљевског ратног ваздухопловства. И поред летачких обавеза, одржава тренажу и на ратним авионима до краја живота. Авионска несрећа путничког авиона Аеропута, типа Фарман Ф.306 под називом Подгорицa догодила се на редовној линији Љубљана–Сушак у уторак, 12.9.1933. у 6 часова ујутру непосредно по узлетању авиона са аеродрома у Љубљани. У авиону је било осам лица (два члана посаде и шест путника). Сви су погинули. Посаду авиона сачињавали су пилот Виктор Никитин и механичар Шпиро Тркуља. Ово је била прва авионска несрећа Аеропута, која се догодила након шест година од оснивања авио-компаније. Пилот Виктор Никитин је сахрањен на земунском православном гробљу 15.9.1933. уз све почасти.

Олењина, Марина Петровна
(1901., Москва, РИ – 1963., Београд, СФРЈ)
Балерина, кореограф, педагог

Потиче из угледне уметничке породице. Отац јој је био један од зачетника оперске режије у Русији, а ујак Станиславски. Завршава осам разреда Позоришне и кореографске школе у Москви, где започиње студије балета, а наставља у Балетској школи Јелене Пољакове у Београду. Усавршава се у Прагу и Паризу радећи са Матилдом Кшесинском, Олгом   Преображенском и Леонидом Мјасиним. Солиста је Балета Народног позоришта (од 1923.) као примабалерина. Активни је учесник НОБ-а. Део Другог светског рата проводи у окупаторском затвору, а потом ради као партизанска болничарка у Црној Гори. После Другог светског рата ради као уметнички руководилац и кореограф Уметничког ансамбла ЈНА. У Новом Саду оснива Балет при Српском народном позоришту (1949.) и ради као кореограф у великом броју балетских представа. У своје кореографије уноси снагу свог темперамента и бујну машту, те су уз њу као кореографа и педагога стасавали балетски играчи и солисти Балета Српског народног позоришта. На Позоришном тргу у Новом Саду постављена је скулптура посвећена Олењиној, аутора Ласла Силађија.

Орлов, Константин Павлович
(31.12.190.7, Уфа, РИ – 17.11.1985., Београд, СФРЈ)
Професор универзитета

Гимназију похађа у Вршцу, а затим у Нишу, где 1927. матурира. Исте године уписује Филозофски факултет БУ на Групи за теоријску математику. Дипломира 1931., а докторира 1934. код Михаила Петровића. Од 1934. до 1942. предаје математику у Петој мушкој гимназији у Београду. Из државне службе је отпуштен 1942. После ослобођења (1945.) враћен је у службу и ради у Петој и Трећој мушкој гимназији до 1947., када је изабран за асистента Филозофског факултета (математика). За доцента је изабран 1949, за ванредног професора 1957., а 1964. за редовног. Пензионисан је 1978. Предаје и на другим универзитетима, као експерт УНЕСКО у Бомбају и Калкути, затим у Бејруту. Гостује на универзитетима у Атини, Паризу, Бриселу и Москви. Обавља низ функција на факултету и у Друштву математичара, физичара и астронома. Утемељио је наставу нумеричке математике код нас, а био је и један од првих предавача програмирања.

Орурк, Јосиф Корнилович
(1772., Дорпат, РИ – 1849., Минск, РИ)
Генерал-пуковник

Породица Орурк пореклом је из ирског племства. После битке код Бојна (1691.), њен мањи део се сели у Русију. Јосиф је рођен у грофовској породици у данашњем граду Тарту у Естонији. После завршеног војног образовања, први пут у акцији учествује као младић у борби против Француске револуционарне војске (Цирих). Под командом генерала Кутузова суделује у бици код Аустерлица (1805.), где за заслуге добија орден Светог Ђорђа. Након Наполеонове агресије, учествује у одбрани Русије и поразу Француза код Лајпцига, где је награђен орденом Александра Невског. Оснива и опрема приватни пук са којим одлази у Србију у борбу против Турака. Борбе су вођене у Прахову, Белој Паланци, Сокобањи и Јасици, пре преломне и најпознатије у Варварину 1810., где је лично предводио комбиновану руско-српску војску. Као командант је током битке био тик уз борце храбрећи их на грудобрану. Под његовом командом, Срби и Руси током четири дана борбе одбијају нападе три пута бројнијих Турака. Не само да добија битку, већ нападаче гони преко Мораве. Војну каријеру завршава као генерал-пуковник на имању близу Минска. Споменик му је подигнут у Варварину 1910., на стогодишњици битке. Његов портрет налази се у музеју Ермитаж у Санкт Петербургу.