Руски национализам и рат у Украјини

У метежу свеопште, најблаже речено неумерене, путинофилије код великог броја Срба, ширу јавност српских земаља готово да и не занима какав је став руских националиста по питању рата у Украјини. Ипак, за оне који се идеолошки сврставају у категорију националиста итекако је битно шта о овом трагичном братоубилачком сукобу мисле њихови руски еквиваленти. То је важно због тога што су се међу српским националистима појавиле бројне опречне информације и контроверзе у вези с питањем коме руски националисти дају подршку, проруској или украјинској страни?

Једни тврде да су руски националисти веома подељени по овом питању, други да их је огромна већина безрезервно стала на страну Новорусије, а трећи да их је већина неутрална или чак да огроман проценат подржава Украјину! Да би се коначно, колико-толико, стало на крај инсинуацијама и недоумицама, потребно је ширу јавност упознати са реалном ситуацијом и чињеницама до којих је могуће доћи пратећи рат у Украјини или разговарајући и информишући се код самих руских националиста.

Националисти против Путина

Велики број људи са стране, који површно или никако не познаје унутрашње односе унутар Руске Федерације, склон је да Путина перципира као изразито националистичког лидера. Он јесте конзервативан, традиционалан, па и националан, али само у односу на западне политичаре. На унутрашњем плану, Путин и власти Руске Федерације промовишу „росијанство“ као антипод „руском“ етничком идентитету, а „росијанство“ представља некакав њихов аутентични наднационални „грађански“ и „мултикултурални“ модел који полази од премисе да је Руска Федерација мултиетничка и мултиконфесионална држава и да, сходно томе, сви њени грађани (Руси, Татари, Чечени, Карелијци итд.) имају да се томе подреде или чак у поптупности усвоје нови „росијански“ идентитет. Ово нужно не значи брисање „руског“ и осталих партикуларних идентитета, али имплицира брисање руског и осталих национализама који морају прихватити патриотизам према заједничкој мултикултуралној држави, а који мора бити већи и од љубави према сопственом етносу.

Оваква политика води ка отвореном незадовољству и анти-путиновскикм позицијама готово свих чинилаца на „десничарско-националистичкој“ сцени, бар када се ради о унутрашњој политици Руске федерације. Такав став и незадовољство додатно појачавају чињенице да власт: прогони и затвара поједине руске националисте; толерише или чак стимулише имиграцију кавкаских и централноазијских народа у Русију (што дугорочно гледано мења демографску слику на штету етничких Руса - Словена, а у корист „азијата“); велича совјетску прошлост и бољшевизам који је директно одговоран за смрт царске породице и милиона Руса, као и скоро потпуно уништење православља као религије.

„Росијанство“ као модел јача државу, њену хомогеност и целовитост, али нажалост не решава демографски проблем етничких Руса - Словена, што је дугорочно гледано и погубно и трагично. „Адвокати“ и апологете „росијанства“ с друге стране тврде да држава ради и на овом проблему, те да Руска Федерација у последње 2-3 године бележи благо позитивну стопу наталитета. Ипак, и о овоме би се дало дискутовати, с обзиром да се појављују бројне опречне информације и контроверзе. Док једни тврде да позитивна стопа наталитета обухвата све народе Руске Федерације, самим тим и етничке Русе, критичари „росијанства“ тврде да позитиван природни прираштај једино имају азијски и кавкаски муслимански народи.

Но, да се не би било потпуно критично према Путину и његовој власти, морају се поменути и позитивне вредности његове владавине, а оне се огледају у: законској забрани хомосексуалне пропаганде; много конзервативнијем приступу организације државе и друштва него што је то случај у декадентним системима западне псеудодемократије; промовисању православља као државне религије; те значајно повећаном животном стандарду Руса у последњих 10-15 година. Поред тога данашња Руска Федерација је једина каква-таква озбиљнија брана НАТО-америчком империјализму, глобализму и осталим либералним идеологијама пројектованим на Западу.

Ипак, због наведених лоших ствари, поједини руски националисти склони су да оптуже Путина као главног кривца за рат у Украјини и да сходно томе заузму, не само „неутралну“, већ и отворено про-украјинску позицију, а неки су у сопственој ауто-шовинистичкој екстази отишли толико далеко па се су пријавили да добровољно ратују у саставу украјинског националистичког батаљона „Азов“ против сопственог народа у Новорусији.

Не улазећи у личне или колективне фрустрације оваквих умова, тврдње да су званичне руске власти те које су увеле Русе у рат са Украјинцима, нису ништа друго него класична замена теза, узрока и последица. Шта год мислили о њему, Путин није први повукао окидач, већ све што се десило (и анексија Крима и рат у Донбасу) директне су последице тзв. „Евромајдана“ и репресије над руско-језичким становништвом Украјине, као и одговор на претњу од доласка НАТО пакта на Крим (за који су Руси крварили у неколико ратова) и у источне делове Украијине.

Два марша руских националиста

Ситуација у Украјини довела је и до тога да су 4. новембра прошле године на „Дан националног јединства“ (датум ослобођења Москве од Пољака 1612.) у Москви, уместо традиционално једног „Руског марша“, организована два марша руских националиста.

„Руски марш“ одржан у југоисточном делу Москве окупио је тада између 2000-3000 углавном млађих људи, из идеолошки различитих националистичких групација, па смо у једној колони могли видети фудбалске навијаче, националисте које подржавају Новорусију, националисте који подржавају „руско-украјинско јединство“, националисте који подржавају Украјину, паганске националисте, православне националисте, неке мање политичке партије и субкултурне „нео-наци“ групе

.

Један од организатора и централних фигура „Руског марша“ је био Дмитри Демушкин, вођа организације „Руси“ (Русские), некада вођа „Словенског савеза“ којег су власти забраниле. Демушкин је, због честог појављивања у различитим тв емисијама, новинским чланцима и интервјуима, од стране масовних медија окарактерисан као најпознатији руски националиста и један од оних који заговарају руско-украјинско јединство. Путина отворено оптужује за рат, при томе потпуно занемарујући основне узроке који су довели до анексије Крима и сукоба на истоку Украјине. Тврди да русофобија у Украјини заправо не постоји, већ да је производ пропаганде и измишљања руских масовних медија.

Демушкин је чак тврдио да ће у Кијеву заједно са украјинским националистима (између осталог и са онима из „Азова“) организовати „Марш словенског јединства“, на шта су из „Азова“ одговорили да је Демушкин лажов и да би, уколико би се неко појавио на таквом маршу, био претучен или убијен. Иако би се Демушкинова позиција по питању Украјине могла окарактерисати као теза „ја сам против рата између Словена“, чињеница је да се неки бивши чланови његове бивше организације („Словенски савез“) боре на страни Новорусије.

Други марш руских националиста одржан тада, носио је назив „Руски марш за Новорусију“, окупио је такође око 2000-3000 људи, али по просјеку година нешто старијих од ових на првом, уз учешће националиста са империјално-монархистичким и православним предзнаком из организација као што су „Руски империјални покрет“ (Русское имперское движение) или партије „Велика Русија“ (Великая Россия). Поред наведених, овом Маршу су присуствовали и многи борци из Новорусије.

Националисти за Новорусију, дио „субкултурне сцене“ за Украјину

Пратећи руску националистичку сцену и из разговора са руским националистима, може се чути, да се пре избијања оружаних борби у Донбасу, већина руских родољуба солидарисала или чак сарађивала са појединим организацијама украјинских националиста, али да их је оваквим развојем ситуације већина снажно стала уз Новорусију (по грубим проценама око 70%), док је отприлике 20% оних који су против „братоубилачког рата“, а око 10% оних који су (и даље) за Украјину.

Када је реч о конкретним именима, на страни Новорусије су, поред већ поменутих „Велике Русије“ и „Руског империјалног покрета“, следеће организације, покрети, групе и политичке партије: „Битка за Донбас“, „Национално демократска партија“, „Светлаја Рус“, „Руско национално јединство“, „Црна стотина“, „РОНС“, „Партија националних бољшевика“, „Руски стјаг“ (легенде руске родољубиве музичке сцене), националистички сајт „Спутњик&Погром“. Сви наведени учествују на разне начине у помоћи руском народу у Донбасу, скупљају хуманитарну помоћ, подржавају Новорусију на пропагандно-информационом плану или шаљу добровољце на ратиште.

Просечан руски националиста (било да је он православно-реакционарно-монархистиче или национал-социјалистичке орјентације) је става да сви руски националисти подржавају Новорусију, јер она је у апсолутном интересу, не само руске државе, већ и руског народа у целини. По њиховом мишљењу, онај који је против интереса сопственог народа не може се ни у једном случају назвати руским националистом. Прави националиста је онај који воли своју нацију, чак и кад је она на најнижим гранама он се труди да јој помогне да буде боља, да је излечи, а не да ратује против ње.

Ако говоримо о руским подржаваоцима Украјине, углавном се ради о особама између 18-20 година из разних опскурних субкултурних група који се радије идентификују са симболиком украјинских националиста, „западном наци-субкултуром“ и „бијелим национализмом“ неголи са руским етничким национализмом као таквим. Када је реч о конкретним организацијама, ту се пре свега ради о „Вотан југенду“ и „Националистичком покрету“ (иако и међу овим групама наводно има подела по питању Украјине).

Очување етничког идентитета, мора бити интегрални део сваког аутентичног национализма (јер нема истинског очувања нације и идентитета без очувања етничких и расних елемената), али стављати се на непријатељску страну услед очигледног непознавања политике, идеологије и геополитике, а зарад учвршћивања некаквих лажних позиција унутар сопствених субкултурних кругова, равно је најпримитивнијем могућем облику аутошовинизма, поготово што се став просечног руског подржаваоца Украјине може поједноставити на начин: „Руска нација је тотално болесна и ми зато морамо подржати нашу здравију словенску браћу Украјинце“.

Шеста колона у Москви

Јасан закључак је да су руски симпатизери Украјине и непријатељи пројекта Новорусије, „корисни“ и мање „корисни идиоти“ Америке, НАТО-а и ционистичких олигарха, а то их чини класичном америчком шестом колоном у Москви. Намерно истичући шестом, јер под петом колоном се подразумевају отворени непријатељи државе и обожаваоци либералног Запада и Америке (разни либерали и Сорошеве марионета), док се под шестом колоном подразумевају сви они који су декларативно националисти, али су им активности не само државне, већ генерално анти-руске.

„Националисти“ против „комуниста“?

Неки су склони и да не симпатишу Новорусију зато што многи њени становници и даље грчевито бране Лењинове споменике у којима виде носталгију за некаквим „старим, добрим, совјетским временима“. Ти споменици свакако јесу ужасан реликт једног времена и, пре свега због менталног здравља руског човека, треба да буду уклоњени првом приликом, али они осим симболичног, данас немају никакво суштинско значење и не могу утицати на геополитичку, идеолошку и етничку (чак у неким моментима и религијску) позадину и суштину сукоба у Донбасу. Код обичног народа у тој области без сумње има доста совјетофилије и носталгије за старим временима (истина са одласком старијих генерација са „животне сцене“ совјетофилија полако изумире), али већина људи у војсци, па и политичком врху ДНР-а и ЛНР-а су руски националисти, монархисти, империјалисти, „евроазијанци и дугинисти“ уз можда нешто мало комунистичких примеса.

Када говоримо о идеолошкој позадини рата, свакако се не ради о сукобу између „украјинских националиста“ и „руских комуниста“ какву пропаганду украјински националисти желе пласирати европској „националистичкој интернационали“ (сетимо се само хрватске пропаганде о борби против „србо-комуниста“). Ово су препознале све озбиљније европске „десничарско-националистичке“ партије, које су стале снажно уз Новорусију. Сви су они, без изузетка, листом уз руску страну, било да се ради о оним „екстремнијим“ попут грчке „Златне Зоре“, њемачког „НПД-а“, италијанске „Форца Нуове“, британског „БНП-а“ или мађарског „Јобика“ или „умјеренијим“ попут Штрахеове „Слободарске партије Аустрије“, односно француског „Националног фронта“ и Марин Ле Пен.

С друге стране, украјински националисти су својом причом о „националној револуцији“, успели на своју страну придобити неке минорне и опскурне „наци-паганске“ субкултурне групице и наравно хрватске националисте, што и није неко изненађење (изненађење би било да није тако). Прича о „Евро-Мајдану“, односно украјинској „националној револуцији“ (како томе воле да „тепају“ украјински националисти), делује крајње инфантилно за свакога озбиљног, осим за скинхедсе-адолесценте са Запада или Истока, чије познавање геополитике и идеологије није отишло даље од навијачке трибине или неког концерта. Но, колико год опскурно звучало и изгледало, не треба потењивати значај и улогу украјинских националиста, како својевремено на Мајдану, тако и сада у рату. Они су „корисни идиоти“, „топовско месо“ и сјајна пешадија у рукама САД-а, НАТО пакта и махом ционистичких олигарха. Украјинска криза показала је да „ционисти“ и „нео-нацисти“ могу да раде заједно, ако су на истом циљу и задатку, у овом случају растурању Русије. Док се у Немачкој за обични „зиг хајл“ може добити и неколико година затвора, дотле је у Украјини јеврејски олигарх и губернатор Дњепропетровске области Игор Коломојски главни финансијер националистичког батаљона „Азов“ који се кити „нацистичким“ рунама и симболиком.

Имајући у виду све речено, јасно је да се конфликт у Украјини не може посматрати кроз некакву банализовану форму и симболику, а да се притом занемарује његова суштина, која се огледа у супротстављености два концепта: „евро-атлантског“ НАТО-англо-америчког концепта експанзионизма, глобализма и либералне псеудодемократије и руског који се супротставља том експанзионизму и таквим „вредностима“. Од сваке државе, политичке партије, или друштвено-политички ангажованог појединца зависи како ће се по сопственој савести и у складу са сопственим интересима позиционирати у односу на украјинску кризу, што не би требало да зависи од идеолошког усмерења које може бити десничарско, националистичко, анти-глобалистичко или неко друго.