Размишљања о «Метафизици разграничења» Дарје Платонове

У спомен Дарји Дугиној, коју су непријатељи Русије убили 20. августа.
 

«О границама мисли вазал, о њиховој растегљивости – господар.»
Дарја Дугина
 

Даша је на Евроазијској школи, 13. августа, одржала предавање «Метафизика граничних линија». Неки Евроазијци или млади људи, који желе да постану Евроазијци, видели су је и чули први пут и, на велику несрећу, последњи пут. Даша је наступила ведро, енергично, елоквентно, што није могло, а да не импресионира младе, који се по годинама нису много разликовали од Даше. Њено јасно мишљење, способност да јасно образложи и лако пренесе своју поруку јавности, с обзиром на то да таква енергија и невероватна убедљивост потичу од младе девојке, позитивно су утицали на динамику Школе, а такође су, надамо се, подстакли многе учеснике да јуре снагу и вољу усмере у корист нашег заједничког циља.

Дашина трагична је оставила неизбрисиву рану у души сваког од нас – ко је блиско познавао, ко је стално био са њом, ко је слушао и инспирисао се њеном храброшћу и енергијом. И, свако од нас, који смо дубоко рањени њеном неочекиваном смрћу, задржао је део те храбрости, те енергије да радимо заједно, у знак сећања на нашег анђела, Дарју, и да носимо њену заставу у борби до сâме Победе.

Овај приказ Дашиног предавања сам хтео да напишем одмах по повратку из Школе - толико ме је импресионирао и дао повода за размишљање. Тада сам претпостављао да ћемо сви ми често сарађивати са Дашом, унутар Евроазијског савеза младих. Желео сам одмах да напишем овај текст и пошаљем јој, да разговарам са њом о томе и добијем неке савете, али онда сам се, као и увек, ослонио на чињеницу да времена увек има, да имамо довољно времена…

Сада сматрам исправним и важним да напишем своја размишљања о једном од њених последњих говора, који ме је пребацио у нову фазу проучавања геополитике и међународних односа. "Метафизика граничних линија" је потпуно јединствен поглед на сукоб Русије са западним земљама, нешто што није из терминологије Александра Гељевича Дугина, што може и треба да добије наставак у геополитичкој мисли. Осмишљавање и наставак Дашиних научних истраживања сада је задатак и мисија њених следбеника, њених сарадника, њеног Евроазијског Савеза младих. И то ће бити најбољи начин да одамо почаст Дарји, која заувек живи у нашим срцима.

«О границама мисли вазал, о њиховој растегљивости – господар.» Ову Дашину мисао сам одмах запамтио. Да би се читаоцима појаснила, може се парафразирати на следећи начин: «данас о државним границама размишља обичан човек, а о њиховој растегљивости мисли политички човек». Границе у смислу у којем су означене на физичкој мапи у уџбеницима географије, избрисане су након Другог светског рата. Данас се бавимо наддржавним ентитетима који проширују своје присуство и утицај широм света. Линија у којој се завршавају њихове могућности и интереси (или која је привремена препрека за ширење) је  растегљива линија. Нисмо увек у стању да физички оцртамо ову линију, она често постоји само метафизички.

Највећи наддржавни ентитет, који угрожава интересе Русије и руског света је НАТО. Док зоне Европске уније или АСЕАН-а имају сасвим јасне границе пуних линија (њихов статус, највероватније, више не спада под дефиницију растегљивости граница), условна линија НАТО пакта може се означити испрекидано. Северноатлантски савез је 1990. године обећао да се неће ширити на Исток, али је након распада СССР одлучио да занемари договоре и интересе Русије у земљама бившег Варшавског пакта. У садашњој геополитичкој ситуацији, оно са чим имамо посла у Донбасу и Украјини, резултат је померања те растегљиве линије НАТО пакта на терену, где се тај пакт нити историјски, нити геополитички више не може укоренити.

Рат у Донбасу и СВО у Украјини је борба око те растегљиве границе. Иако нам је кретање НАТО пакта на Истоку јасно, ширење присуства америчког бизниса, потпуна контрола економског и војног активизма, геополитички притисак на Русију и, на крају, потпуна идеолошка победа либерализма и капитализма на оним територијама у којима доминирају антилибералне и традиционалне идеје – како онда одредити растегљивост руске граничне линије? Где се завршавају интереси Русије и до којих граница треба да стигне «руска идеја»?

Овде је згодно подсетити се чувене реченице Владимира Путина (изговорене у шали): «Русија се нигде не завршава». То, наравно, не значи да Русија треба да напредује ка Европи, након свргавања злочиначког кијевског режима – европске територије нам нису потребне. Ми немамо и никада нисмо ни намеравали да их освајамо -  то је сасвим другачија култура, другачија људска природа, другачија цивилизација. Али морамо радити са Европом на другом нивоу. Тај ниво се не може назвати идеолошким, јер Европи идеје руске саборности или руског социјализма (како их разуме Берђајев, на пример) уопште нису блиске.

У књизи «Велика Источна Европа» Александра Бовдунова, стручњака за геополитику и члана  Међународног евроазијског покрета Александра Бовдунова наводи се да је регион Источне Европе сада стекао фронтовски карактер између Русије и Запада – обе стране покушавају да утичу на политичке одлуке у том региону. На жалост, до сада је тас претегао у корист наших противника (осим ситуације у неколико земаља, на пример, у Србији). Али, задатак Русије у Источној Европи је да успостави сарадњу у региону засновану на заједничким вредностима: Православљу, филозофији, језику, словенским коренима (случај Пољске, Словеније, Словачке, Србије).

Нас, наравно, много тога зближава са земљама Источне Европе; успостављање пријатељских и обострано корисних односа са њима је много лакше, него са остатком Европе. Иако је много тога могуће и управо за ту могућност опстанка наше цивилизације, безбедног бивања раме уз раме са другим цивилизацијама и за успостављање многополарног света се сада боре руски војници у Украјини. Границе Русије ће се успоставити тамо где ће се СВО завршити, али ће се борба око линије растегљивости границе наставити. У сукобу око линије растегљивости граница стоји много темељније питање од уласка Украјине у састав Русије. Ту се ради о питању опстанка цивилизација.

Погубна америчка либерална политика подрива културу, економску и геополитичку независност Европе. У свом предавању, Даша је управо говорила о томе да што даље буде постављена руска растегљива гранична линија, то ће странке и организације у Европи бити много независније од америчког утицаја. Даша је веровала да је будућност Француске у онима попут Марин Ле Пен, будућност Мађарске у онима попут Виктора Орбана, па чак и у Сједињеним државама, трампизам је идеолошки јачи од Бајденове рђајуће неолибералне политике (тачније, политике оних, чија је Бајден само фигура).

Што је  Европа рањивија економски и политички – а, најнепосредније зависи од америчких центара за доношење одлука, то је растегљивија линије руске границе. И, где се завршава та линија? Док је НАТО линија транспарентна и испрекидана, руска гранична линија се ни не може видети. Зато и говоримо о «метафизици», а не о «физици» растегљивости те линије. Ширење НАТО пакта представља ширење надмоћи америчког капитализма над свим структурама других земаља и цивилизација, представља потпуну војну и економску потчињеност великом америчком бизнису и његовим разним идеолозима, који и данас долазе од Фордових, Крупових, Ротшилдових, Рокфелерових и Сорошевих.

Растегљивост руске граничне линије – то је сарадња у областима општих интереса, на општим принципима руске и европске цивилизације. Ако је то могуће извести са народима Источне Европе, онда је могуће то извести и са свима осталима. А, ти принципи су једноставни – независне културе, економска безбедност, политички интегритет и узајамно поштовање народа.

Та, нова геополитика растегљивости граничних линија се сада успоставља у Донбасу, где су се судариле две велике цивилизације. Једна цивилизација се бори за глобалну хегемонију, друга за светско спасење и слободу. Руски филозоф, Јевгениј Николајевич Трубецкој је у једном свом чланку изјавио:"Позив Русије је да буде ослободилац народа". Трубецкој је имао историјске разлоге да у то верује, јер је Руско царство ослободило народе који су ушли у његов састав и тако их спасило ништавила и заборава. Затим је Руско царство у рату против Наполеона заиста извело историјску мисију ослобађања народа, на новом наддржавном нивоу. Своје право на остваривање ове мисије, руски народ је доказао током Другог светског рата, а сада то доказује у Донбасу.

Зашто Русија? Протојере Андреј Ткачов је недавно, прилоком једног од својих наступа изрекао једну занимљиву мисао. Укратко, то иде овако: «Руски човек је незавршен.» Завршен је Немац, Француз, завршен је Енглез, али «руски човек је отворен за будућност». Шта то значи? Руски човек је сложен, вишеструк, широк (сетимо се Достојевског), дубок (сетимо се предавања Александра Дугина на истој Евроазијској школи). Руски човек се не може разумети до краја. Рус разуме и Немца и Францу, «и поносни унук Словена и Фин, и ... Тунгуз и пријатељ степе, Калмик.» Сложеност и свестраност руског човека може да обухвати значења и дух других народа. Овде подсећам и на стихове Александра Блока:

Ми волимо све - и жар хладних бројева,
И дар божанских визија,
Ми смо све - и резки галски смисао,
И суморни германски геније…

Ето, толико о питању растегљивости граничне линије. Та линија – то је нешто што постоји и нешто што се не може разумети искључиво у појмовима физичког простора. Растегњива линија америчке границе се у многоме поклапа са границама НАТО пакта. Задатак наше идеолошке борбе је да се та линија врати на цивилизацијске границе Америке. Географија проучава пределе унутар националних граница, геополитика - унутар граница цивилизација; то се може наћи у књигама Дугина, Хантингтона, Макиндера. Али карта растегљивих граничних линија не постоји.

Па, докле, онда, сеже растегљива руска гранична линија? Ово питање је идентично другом онтолошком питању: «Где се завршава руски човек?». Да парафразирамо Владимира Владимировича: «Руски човек се нигде не завршава.» Русија - да, наравно. Она има границе, а историјски, те су се границе сужавале и шириле до границе коју је цивилизација дозволила. Руска гранична линија је, ипак, метафизичка величина. Полако се шири кроз простор и постепено се спушта у бесконачност, планинску светлост, у свет платонских идеја.

Хвала Даши на увођењу овог проблема у наш општи филозофски и политички дискурс. Биће нам тешко без њеног бистрог ума, без њеног расуђивања. Нико неће моћи да заузме њено место – она је сада у нашим срцима. Заувек ће нам остати пријатељ, учитељ, сестра и сјајна звезда на нашем евроазијском небеском своду, осветљавајући пут младим филозофима у овом суморном свету сенки.