Путин има два лица

Др Дугин, протеклих година смо сведоци растуће напетости у односима између Сједињених држава, ЕУ и Русије. Неке подсећа на „доба Хладног рата“. Да ли се слажете са овим ставом или мислите да ту има још нечег?

— Хладни рат је био сукоб два идеолошка табора. Сада нема тако јасне разлике на пољу идеологије, већ се пре ради о две верзије исте либерално-демократске приче – напредне, у случају Сједињених држава и ЕУ и закаснеле, у случају Русије. Претпоставили бисмо да ће то значајно умањити тензије. Међутим, то није случај. Зато би требало да потражимо разлоге за то на неком другом пољу, ван идеолошког. Највероватнији узроци овог “новог Хладног рата“ су геополитички.

Али је легитимно постављати питања. Није то стварно био идеолошки хладни рат између капитализма и социјализма, већ се радило о много ширем историјском контексту, тренутку Великог рата међу континентима.

Овај Велики рат континената је основа разумевања историје – поморска сила против копнене. Евроазија против Атлантика. Ако се око тога сложимо, све остало чини се јасно и логично. Постоји вечита борба између две врсте цивилизација – динамичке (напредне, трговачке) поморске цивилизације и статичне (конзервативне, херојске) копнене цивилизације. Картагина против Рима, Атина против Спарте.

Ово ново погоршавање односа је резултат чињенице да се Русија опоравила од готово смртоносног ударца који је добила деведесетих. Повратак копнене силе и нови успон Евроазије је главни разлог који објашњава овај нови Хладни рат. Заправо се ради о оном старом, “вечитом“ Хладном рату. Деведестих смо имали привидно незаустављиву победу поморске силе – отуда глобализација и униполарност.

Али сада видимо да се радило само о тренутку, могућности која је могла да се реализује. Опоравак Русије као, отпор Кине и исламског света и растући популизам на Западу показују да прилика није искоришћена. Глобалистичке елите се сада бране. Аждаја је рањена, али је и даље ту. Покушава да узврати у борби, и то је главна ствар у вези са новим непријатељствима.

Како видите недавне догађаје на Блиском истоку? Да ли видите икакву шансу да се ствари доведу у ред или ћемо бити сведоци свеопштег сукоба између свих учесника тамо?

— Регион Блиског истока видим као главно поље где се одређује архитектура будућег света и успоставља нова равнотежа између сила. Не ради се ту о хаотичној игри “свих против свих“, већ о одлучујућој епизоди Великог рата континената. На једној страни су Русија, Иран и делимично Турска (која се све више удаљава од Сједињених Држава), уз тиху подршку Кине. То је мултиполарни блок – Евроазијски блок. Са друге стране имамо Сједињене Државе и њихове посреднике – НАТО земље, Израел и Саудијску Арабију. Они представљају глобалистичку страну, снаге униполарности.

То није оно што је Трамп обећао својим гласачима (обећао је да ће зауставити интервенције и повући трупе са Блиског истока), већ се ради о класичном неоконзервативном програму. Трамп је, у ствари, талац неоконзервативаца. Можда је то била цена коју је морао да плати за свој политички договор: да неоконзервативцима дâ спољну политику, како би добио некакву подршку за своје унутрашње реформе.

Међутим, Блиски исток је простор од највећег значаја. Ако Евроазија победи, успоставиће се мултиполарни светски поредак, а униполарни тренутак ће се завршити једном за свагда (барем за један дужи период). Ако атлантисти успеју да победе, купиће себи додатно време, сигурно одлагање њиховог незаустављивог пада. Рањена аждаја ће преживети барем још неко време. Али Блиски исток је од суштинског значаја. Тамо ће се одређивати судбина човечанства.

Протеклих месеци смо видели “промену става“ Русије према Турској, од од непосредног сучељавања до пуне подршке на свим нивоима. Које су по Вашем мишљењу главне одлике и посебности ове нове ситуације у односима двеју држава?

—Ово је кључни проблем многополарности. Униполарни систем је одбацио Турску и осудио је на распад државе. Тако да Турска може да преживи само у евроазијском блоку.

Турска је приступила НАТО пакту у оквиру посебних историјских околности, када је то био разуман корак пред могућим Стаљиновим нападом. Одлука је донета хладне главе. Деведесетих година прошлог века, а посебно током двехиљадитих, ситуација се драстично променила. Русија више није егзистенцијална претња Турској, већ су Сједињене Државе и НАТО постале изазов. Уз америчку политику на Блиском истоку и њену стратегију према Курдима, Турска, као национална држава, осуђена је на пропаст.

Тако Турска и Русија имају разумне аргументе за савезништво. Очигледно је да је у обе земље атлантистички лоби веома утицајан. Тај лоби покушава да саботира овај процес – обарање руског авиона, убиство нашег амбасадора и остале провокације, које су биле припремане како би се уништила свака могућност оваквог савеза. Када су атлантисти схватили да не могу зауставити ово зближавање, покушали су да сруше Ердогана пучом, јула 2016. године. У том кључном тренутку, Русија је дала Турској деликатну али одлучну подршку.

Односи Грчке и Русије су имали “успоне и падове“ протеклих година. Шта мислите, какви су сада ти односи?

— Грчка је братска православна земља. Русија је наследница византијске и грчке културе, ми смо цивилизација које потиче од Грка. Света гора је и даље наша духовна престоница. Стога смо, културолошки гледано, најбољи пријатељи.

Геополитички, Грчка није суверена држава, јер је под потпуном контролом ЕУ и глобалиста. Леви популисти из Сиризе су покушали да прекину ову врсту ропства, али нису успели, упркос великој подршци народа. Десне популисте је скрајнула и потиснула глобалистичка елита и тако спречила њихов природни напредак. Грчка је талац ЕУ и није слободна. Грчка није субјекат геополитике, већ објекат. Русија би помогла Грцима да се ослободе атлантистичке окупације, али главни део посла би требало да изведу сâми Грци.

Дакле, односи између две државе су једно, а односи између њихових грађана су нешто сасвим друго. Први су условљени лојалношћу НАТО пакту и контролом ЕУ. Због тога односи Русије и Грчке не могу бити добри, јер не одражавају вољу сâмих Грка, већ обновљену позицију поморске силе. Насупрот томе, постоји и нешто што је прилично добро – то је да Руси воле Грке. Ми Грчкој дугујемо нашу културу, наш православни хришћански идентитет, граматику, језик и духовност. Права Грчка је за нас Грчка народа, а не елита. То је Грчка Свете горе – наше вољене Свете планине – Грчка светог Козме Етолског, светог Пајсија Светогорца и Ефраима Филотејског.

Прошло је само неколико недеља од значајне подршке гласача поновном избору Владимира Путина на месту председника Русије. Међутим, постоје гласови, чак и унутар Русије, који истичу његов неуспех у покушају да извуче Русију из изолације и да пружи обичним Русима бољи живот. Шта мислите о ситуацији у Русији и шта руски народ очекује од свог вођства у годинама које долазе?

— Написао сам једну посебну књигу о Путину – Путин против Путина. У њој објашњавам Путинову суштинску двојакост. Он се може посматрати двојако. Са једне, он је спасио Русију од пропасти која се чинила неизбежном и успео да поврати суверентитет и независност руске државе. Стога, он је херој. Поред тога, наш народ добро разуме да морамо платити озбиљну цену за нашу величанственост. Зато нема критиковања Путина у вези са Кримом или санкцијама. Управо то су разлози да он добије још већу подршку. Тако да он углавном ужива подршку Руса управо из оних разлога због којих га Запад (поморске силе, глобалисти) мрзи.

Са друге стране, он је окружен либералима (зваћемо их шеста колона), који остају лојални њему лично, али покушавају друштву да наметну самоубилачку политику. То је други Путин, други Путинов лик, као византијски или руски царски орао. Социјална правда у Русији је данас равна нули, подивљала корупција и даље цвета, духовни живот и култура су у дубокој депресији. И зато брине та друга Путинова страна.

Зато ми чврсто и заједно стојимо са Путином пред његовим непријатељима споља – они га мрзе баш из оног разлога због ког га ми волимо, али нам се не свиђа што се ослања на либерале у влади и другде.

Хвала Вам, др Дугине, за овај интервју.