Примирје у Нагорно Карабаху неће дуго трајати
Стране у сукобу у Нагорно Карабаху су договориле примирје. Ово је објавио Сенор Хасратијан, Секретар за штампу Министарства одбране Републике Нагорно Карабах (РНК). Договор је постигнут јуче у подне по локалном времену. Прве дипломатске консултације о нагодби у Нагорно Карабаху су одржали шефови дипломатија Русије и Сједињених држава, Сергеј Лавров и Џон Кери. О сукобу и нагодби се разговарало и на састанку ОЕБС-ове Групе из Минска. Очекује се да ко-председавајући групе – представници Русије, Сједињених држава и Француске – отпутују у Карабах.
Јуче је азербејџанска страна, према тврдњи Министарства одбране Јерменије користила
MLRS "Smerch" и изралеске "Nagore" борбене дронове. Азербејџан негира ову информацију, иако признаје да поседује ове врсте оружја. Азербејџанска војска је утврдила своју позицију на окупираној територији Карабаха. Пре неколико дана, 3. априла, Азербејџан је објавио да је азербејџанска страна прекршила примирје увече. Активности азербејџанске стране показују да они не намеравају да се ту задрже, већ планирају да наставе кретање дубоко по јерменској територији. Па се може рећи да примирје виси о концу.
Западни медији и Азербејџан
Важно је указати на начин како западни медији покривају конфликт. Упркос утицајном јерменском лобију, водеће западне медијске агенције, у ствари, активно учествују у сукобу на азербејџанској страни; активно промовишу азербејџанске дипломатске маневре – на пример, њихов наводни прекрид ватре у суботу. Ово даље указује на много озбиљнију пропагандну машинерију од оне коју на располагању има постстовјетска држава и њене безбедносне службе.
Рука из Вашингтона
Упркос гомилању војске, азербејџански председник Илхам Алијев је у прошлости заговарао политику равнотеже између Русије и Запада. Међутим, број провокација у Карабаху је значајно растао са почетком сукоба у Украјини. Прозападне снаге су, у исто време, у Јерменији пробале да организују такозвани “Електромајдан”, а пре тога, да започну антируску кампању због убиства јерменске породице, од стране руског војника Валерија Пермјакова, који је иначе и члан једне секте. Од почетка руске војне операције у Сирији, постало је јасно да је Нагорно Карабах следећи кандидат Запада и прозападних кругова у Турској за дестабилизацију.
Уцењивање Алијева
Важно је истаћи да су оружане снаге Азербејџана последњи сукоб започеле док је председник Алијев био у посети Сједињеним државама да закључи договор о сарадњи са глобалним хегемоном. После неколико дана, Американци су објавили “Панамске папире”, у којима се компромитује Алијев. Тренутно понашање првог човека Азербејџана, које није неуобичајено за њега указује да се уцењивање наставаља. Одлука о почетку рата није донета у Бакуу, већ на Западу, који је увек заинтересован за сукобе. Те се чини да је неизбежан велики рат, без обзира на дипломатију и мировне иницијативе.
Азербејџану рат није у интересу
Овај сукоб неће донети ништа добро, и то не само Русији и Јерменији. Русија је натерана да се преоријентише са других међународних проблема, укључујући Украјину и Сирију. Рат у Карабаху је, у ствари, нови фронт глобалног сукоба Запада и Русије. У Јерменији и Нагорно Карабаху има жртава, рат је већ почео на њиховој територији и они не би мењали status-quo који им користи.
Азербејџан је недавно показао да и поред велике војне моћи, не може да сломи снаге Јерменије и РНК користећи Blitzkrieg методу, па се сада нација налази пред крвавим ратом, који се већ назире.Повратак на претходни status quo би значио пораз Алијева и могућу смену његовог режима. Азербејџан има могући унутрашњи разлог за поновно покретање овог сукоба, мада то није одлучујући разлог, а то је потреба за “победом у малом рату” током кризе, која је настала због пада цене нафте. Ризик од неуспеха надмашује ризике са којима би се суочио Алијевљев режим у миру.
Прогноза
Тактика коју је изабрао Азербејџан указује да је спреман да крене малим корацима напред:
освајање дела територије, онда примирје како би се учврстила позиција, а онда поново напад. После неког времена, јерменска страна ће се уморити од ових “примирја”, а онда ће бити оптужена да ремети мировни процес. Западне силе би дале подршку таквом понашању Азербејџана, укључујући и употребу утицајних турских агената. Чини се и да Турску рат не интересује, јер би онда то био још један фронт, поред постојећих, курдског и сиријског, што би водило ка “претераном империјалном ширењу”, а као последица тога, Ердоганов режим би био замењен неким прозападнијим.