После шест месеци од пада Украјине свет се заувек променио

Током шест месеци од почетка руске Специјалне војне операције (СВО) у Украјини, геополитичке тектонске плоче 21. века испомерале су се са изненађујућом брзином и дубином – и огромним и већ увелико видљивим историјским последицама.

Да парафразирам Т. С. Елиота – тако (нови) свет почиње, не са тутњавом већ са цвиљењем.

Хладнокрвно убијање – тероризам пред вратима Москве – можда је сасвим случајно коинцидирало са шестомесечним пресеком, али неће имати никаквог значаја за садашње радове-у-току, тј. за овај историјски преокрет.

Руска Федерална служба безбедности (ФСБ) овај је случај изгледа решила за мање од 24 сата, па је као починиоце означила нео-нацистичке оперативце Азова инструментализоване од Безбедносне службе Украјине (СБУ) – која је и сама тек обично оруђе у рукама комбинације ЦИА/МИ6, de facto властодржаца у Кијеву.

Оперативци Азова испали су обични пацери. ФСБ неће никада јавно обнародовати обавештења које је прикупила о онима који су им издали та наређења, нити о томе како ће са њима надаље поступати.

Неки Иља Пономарјов, мање битан противник Кремља коме је Украјина одобрила држављанство, хвалио се како је лично био у дослуху са групом која је припремила напад на породицу Дугин. Нико га није узео за озбиљно.

Оно што међутим јесте и на први поглед сасвим озбиљно, је то да су фракције унутар организованих криминалних група, повезане са олигарсима, и саме имале мотив да елиминишу Александра Дугина, православног хришћанског националисту и филозофа који је, бар тако они мисле, могао да има утицаја на окретање Кремља у правцу Азије (што није тачно).

Те фракције унутар организованих криминалних група окривиле су Дугина и за сложну офанзиву коју је Кремљ предузео против несразмерно велике моћи концентрисане у рукама јеврејских олигарха унутар Русије. Тиме би ти актери имали довољно јаке како мотиве тако и локално знање и средства да такав напад изведу.

Ако то и јесте био случај, онда то мирише и на операцију повезану са Мосадом – поготово кад се има у виду широки јаз настао у скорашњим односима Москве и Тел Авива. Оно у шта се у вези са свим тим можемо поуздати јесте чињеница да ће ФСБ своје карте чврсто притиснути на груди – а да ће освета бити брза, прецизна и неочекивана.

Слaмка која је оборила камилу

Уместо да руској психи буде задат озбиљан ударац који би могао да поремети и динамику њихових операција у Украјини, атентат на Дарју Дугин једино је успео у томе да његове починиоце разоткрије као накинђурене силеџије којима је ово био највиши могући домет.

ИЕН (импровизована експлозивна направа – прим. прев.) не може да убије филозофа – а ни његову ћерку. У свом суштински важном чланку, Дугин објашњава да је прави рат – рат Русије са од САД предвођеним колективним Западом – рат идеја. Рат за опстанак.

Дугин исправно САД дефинише као „таласократију“, наследника британског популарног стиха „Britannia rules the waves” (Британија господари таласима – прим. прев.). Но, већ данас се види да геополитичке тектонске плоче у покрету диктирају сасвим нови поредак: Повратак Средишњег копна (Return of the Heartland).

Руски председник Владимир Путин је ово лично најавио током Конференције о безбедности у Минхену 2007, а кинески Си Ђинпинг то и покренуо у виду Новог пута свиле 2013. Империја је узвратила ударац на Мајдану 2014. Русија је свој контранапад извела прискакaњем у помоћ Сирији током 2015.

Империја је двоструко јаче ударила у Украјини, у коју је НАТО током следећих осам година нон-стоп упумпавао оружје. Крајем 2021, Москва је позвала Вашингтон да поведу озбиљне разговоре о „недељивој безбедности ” у Европи. Тај позив је одбачен одговором који се свео на „недостатак-правог-одговора“.

Москви није требало много да закључи како је већ активирана од САД предвођена тријада: непосредно предстојећи Blitzkrieg против Донбаса; украјинско флертовање са прибављањем нуклеарног оружја и рад америчких лабораторија на добијању биолошких оружја. И то је онда била пословична сламка која је поломила кичму камили.

Доследним анализирањем Путинових објављених интервјуа током последњих неколико месеци открићете да је Кремљу – једнако као и Јоди руског Савета безбедности (Yoda), Николају Патрушеву – потпуно јасно да политичко-медијским презентерима и свим правим ударним песницама колективног Запада управљају владари Финансијског капитализма.

А као директна последица овог сазнања, њима је јасно и то да је западна јавност апсолутно неупућена и слуђена – као тек изашла из Платонове пећине, а потпуно потчињена владајућој финансијској класи која не дозвољава појаву било каквог алтернативног наратива.

И зато Путин, Патрушев, а и сви остали са највиших нивоа власти неће никад ни помислити како сенилни читач телепромптера из Беле куће или кокаином натопљени комедијаш из Кијева „владају“ било чиме.

А пошто Америка влада глобалном поп-културом, овде је сасвим на месту да цитирам Волтера Вајта, тј. Хејзенберга, просечног свакидашњег Американца који у покушају да каналише сопствену унутрашњу злоћу у серији Breaking Bad каже: „Мој посао је Империја!“ (I’m in the Empire business). А посао Империје јесте да употребљава голу силу, да себе одржава окрутно и безобзирно, користећи за то све што јој је потребно и све чиме располаже.

Русија је са том клетвом раскинула. Зато је стратегија Москве неупоредиво више софистицирана од простог равнања Кијева својим хиперсоничним оружјем, а што је у стању била да учини било кад да је пожелела почев од оног тренутка пре шест месеци.

Уместо тога, оно што је Москва одабрала да уради је да разговара са практично целим Глобалним Југом, билатерално или са групама чинилаца, објашњавајући и њима како се светски систем на њихове очи мења, са кључним чиниоцима будућности уобличеним као Иницијатива појас и пут (BRI – Belt and Road Initiative), Шангајска организација за сарадњу (SCO – Shanghai Cooperation Organization), Евроазијска економска унија (EAEU – Eurasian Economic Union), БРИКС+ (BRICS+), Велико евроазијско партнерство (Greater Eurasia Partnership).

Али оно што већ сада можемо да видимо је да огромна пространства Глобалног Југа – или 85% светског становништва – полако али сигурно постаје спремно да финансијске капиталисте отера са свог националног хоризонта, па и да их на крају само збаци. То ће бити дуга и мучна борба у којој ће, подразумева се, бити и вишеструких спотицања и губитака.

Чињенице са терена

А на терену оног што ће ускоро бити остатак Украјине, хиперсонично оружје Кинжал лансирано из Ту-22М3 бомбардера или из Миг-31 ловца пресретача ће наставити да ради свој посао.

Гомиле HIMARS-a наставиће да бивају заплењене. ТОС 1А Тешки бацачи пламена наставиће да шаљу позивнице с Врата пакла. Противваздушна одбрана Крима ћe наставити да пресреће све врсте малих дронова с разним прикаченим ИЕН-овима. Тероризам локалних ћелија СБУ ће на крају и сам бити растурен.

Коришћењем у основи феноменалних артиљеријских баража – плод јефтине и масовне производње – Русија ће на крају анектирати Донбас, изузетно драгоцен са својом земљом, минералним сировинама и индустријском снагом. А онда ће напредовати ка Николајеву, Одеси и Харкову.

Геоекономски гледано, Русија може себи да дозволи да своју нафту продаје уз масне попусте било ком купцу са Глобалног Југа, а поготово стратешком партнерима, Кини и Индији. Трошкови експлоатације не прелазе износ од 15 долара по барелу, а државни буџет је заснован на цени барела Урал нафте од 40-45 долара, док је њена данашња тржишна вредност скоро двоструко виша од тога.

Нови руски миљоказ нам неизбежно предстоји (benchmark is imminent), да ће и за нафту увести шему „нафта за рубље“, имајући у виду изузетан досадашњи успех шеме „гас за рубље“.

Убиство Дарје Дугин је изазвало бескрајна нагађања о попуштању досадашње дисциплине и Кремља и Министарства одбране. А тога једноставно неће бити. Руско напредовање дуж изузетно дугачког фронта од 1.800 миља (скоро 3.000 км) је и даље неумољиво, високо систематично и увелико уклопљено у Ширу стратешку слику.

Кључни чинилац је питање да ли Русија уопште има шансе да победи у информационом рату са Западом. А унутар НАТО територија до тога никад неће доћи – ни после један за другим нанизаних успеха које постиже широм Глобалног Југа.

Како је норвешки професор Глен Дизен (Glenn Diesen) успешно приказао у својој последњој недавно објављеној књизи Russophobia, колективни Запад је суштински непробојан за све могуће покушаје да се Русији призна било каква друштвена, културна или историјска заслуга.

Сами су себе већ као катапултом избацили у стратосферски високе слојеве ирационалности: млевење и de facto демилитаризација империјалне прокси армије у Украјини руковаоце Империје и све њихове вазале доводи буквално до лудила.

Но, Глобални Југ неће више никад из свог вида испустити „Империјални бизнис“. Та „привредна грана“ је посвуда усавршила сејање хаоса и пљачку, што увек буде пропраћено и изнуђивањем, уценама локалних елита и јефтино плаћеним убиствима. У сваком тренутку од њих можете очекивати било који већ виђен трик из приручника „завади па владај“. Немојте такође нипошто себи дозволити да потцените огорчену, рањену и дубоко понижену Империју у опадању.

Притегните појасеве својих седишта, јер нас чека још овако напете динамике, најмање до краја текуће деценије.

Но и пре тога, читавом дужином осматраног појаса треба да се спремимо и за наступање Генерала Зиме чији нам неумољиви јахачи убрзано прилазе. Кад ветрови почну да фијучу, Европа ће се смрзавати у мраку који ће тек ту и тамо успети да пробије по неки жар дебеле цигаре на уснама њених финансијских капиталиста.

С енглеског посрбио: Стеван Бабић