После побуне. Тачка бифуркације

Приметио сам да свест многих једноставно не може да се носи са догађајима 24.јуна. Стога се појављује тренд: «тога једноставно није било»; «ништа није било стварно»; «они су тамо намерно». Само на овај начин може се отупити акутни бол због онога што се догодило. А, када се ради о одбрамбеној реакцији друштва уопште, не нарочито уроњеног у сферу значења - у овом случају, значења политикологије, то је разумљиво и прихватљиво: људи траже рупе у непрекидном рутинском току живота, у којем су догађаји или микроскопски или их уопште нема. Али, када то исто преносе они који себе сматрају озбиљним аналитичарима, то једино делује патетично. У ствари је акутна фаза догађаја од 24. јуна решена, али се још увек ништа није у потпуности завршило: сада је нужно да власт конкретно делује, што би разјаснило ствари и, тек тада, може се сматрати да постоји минимум јасноће. За сада је, можда, прерано коментарисати значење: цео процес још увек није у завршен, па и исхода може бити разних. На крају крајева, оно што је почело и што се наставља, имаће смисла тек када се заврши -  не пре. Никад се не зна шта се све може још догодити током оваквог критичног ланца догађаја. Потпуна анализа тек следи.

Међутим, оно што се догодило 24.јуна 2023. године, био је први акорд монструозне катастрофе. То је била хаварија руске државности, која је, ипак, избегнута у последњем тренутку, а цена је била веома висока.

Усред ових догађаја, проблем стрствености је постао кристално јасан. Када страствености нема ни у траговима у центру система, почиње спонтано да се концентрише на периферији. На једном полу јасно видимо вишак страствености. Али, на другом полу, њен очигледан недостатак. Оно што видимо је да је главни проблем власти енергија. И тај се проблем мора решити. Без одлагања.

У смислу Паретове теорије елита, све ово се може описати као сукоб елита и контра-елита.
Ако елита, која је већ на власти, нема довољно квалитета да спроводи власт, њу ће, пре или касније,  збацити контра-елита, која није на власти, али поседује и вишак оних квалитета који су потребни за спровођење власти.

И на крају је остало и питање легалности и легитиминости. Побуњеници јесу значајно радикализовали овај проблем, али су га, ипак, само поставили. До крајњег решења није дошло. А, сада је тај проблем са нама и неће отићи.

Сада смо дошли до преломног тренутка. До тачке бифуркације. Уопштено говорећи, постоје два сценарија одлучивања: Добар и ужасан. У овој сложеној ситуацији нема само лепог, као што нема само лошег. Лош сценарио одмах прераста у ужасан.

1. Добар сценарио: Кадровска решења у низу најважнијих управа. Овде је готово све очигледно. Неки су се показали као хероји, неки као издајници и кукавице. Безусловни хероји су Путин и Лукашенко. Управо су они спасили земљу, која је висила над безданом. А, они, који су учинили да овако нешто буде могуће, који су томе допринели и који нису могли да спрече оно што је почело и нису били у стању да реагују на одговарајући начин - од њих се одмах треба опростити. Таква одлука ће ојачати позицију врховне власти и вратити пољуљано поверење и веру у снагу правог Суверена.

У складу са тим треба обратити и пажњу на уопштени програм, који је Пригожин збрда-здола објавио: друштвеним елитама озбиљно недостају правичност, част, храброст и памет. Недостају до те мере, да то буквално доводи до стварних експлозија. Зашто се, онда, ова идеја не би искористила у служби сâмих власти? Путин је сада (као и увек) у позицији да то уради и сигурно ће успети. Дакле:

    • ротација елита,
    • кажњавање кукавица и издајника,
    • подстицање верних и храбрих,
    • корекција идеологије ка родољубивој самосвести, социјалној правди и тренутном укључивању друштва у рат.

Мање PR, више стварности. И све ће доћи на своје место.

Опште узев, замена стварности PR-ом је апсолутно зло. Пре или касније, такав балон ће пући. Ако уместо политичког система имамо само грандиозну медијску фикцију, онда је катастрофа неизбежна. И, оно што је најважније: закони лажи чине да, пре или касније, сâми поверују у своје лажи. То је последња фаза. После ње је крај.

2. Ужасан сценарио: Оставити све како је. Не мењати ништа. Из медијске и блогосфере уклонити свако спомињање 24. јуна и свих учесника. Криминализовати сваки позив на родољубље, позивајући се на побуну. За све окривити Запад и његове махинације. Извести закључак у корист либерализма и све преплавити  PR технологијама о победи.

Не бих никог да плашим, него предлажем да сви трезвено замисле последице такве одлуке, која је, у ствари, одсуство било каквог решења. Управо је то (недостатак решења) довело до онога што се догодило. Ако се ништа не промени, катастрофа ће се поновити, али ће тада бити фатална.

Побеђују они са више страствености. Побеђује дух. Има војника, а има и ратника. Задатак: пробудити ратнике у војницима.

Горе по нас, ако из овог «мастер-класа» научимо погрешну лекцију.

Сада се морамо сабрати. Непријатељ започиње други најмоћнији талас офанзиве. Једини начин да се победи побуна «Вагнера» је да се постане сâм «Вагнер».

Потребна нам је победничка војска.