Портрети легионарских мислилаца (1)

Мирча Елијаде и „духовна револуција“

Почетком 1989. године, када је Јоан Петру Кулиану, Елијадеов ученик и апостол, још увек упорно порицао да је овај научник био члан покрета Легионара и сматрао да се ова тврдња заснива на „гласинама које потичу од лоше обавештених људи“, објављено је моје истраживање „Мирча Елијаде и Гвоздена гарда“, где је на основу Елијадеових дневника и мемоара, аутобиографских елемената скривених у његовим романима, а такође и неколико разбацаних и фрагментарних сведочења, уобличена слика односа који су постојали између овог истакнутог историчара религије и Гвоздене гарде. Ово истраживање је написано са жељом да се открије истина, а не са намером придруживања онима који упорно понављају оптужбе, или пак онима који помоћу беспомоћних апологија свим силама покушавају да „оперу“ Елијадеа од његових легионарских „младалачких грехова“.

Од тог времена објављени су нови документи, који поткрепљују истраживања „непогрешивих судова и кохерентних интерпретација“, како би била прихваћена благонаклона пресуда Роберта Мeлкионда, једног од најбољих познавалаца Елијадеовог стваралаштва.

Најпре би требало поменути сведочанство које је аутору дала лично Кодреануова удовица Елена, током сусрета са њом у Букурешту 27. септембра 1992. године: „Са Елијадеом сам се упознала у време када је био ожењен Енглескињом, која је умрла током бомбардовања Букурешта.“

[Деведесетогодишња жена је овде погрешила, рекавши да је Елијаде био ожењен Енглескињом, која је заправо била Полихронијадеова супруга.]

„Познавала сам Елијадеа, али ако ме питате где сам се са њим упознала, да ли код некога приватно или у кући у Гутемберговој улици [ова кућа припадала је Легионарском покрету], тога се више не сећам. Убеђена сам да се он са Корнелијуом упознао у кући у Гутемберговој улици.“ Друго, подједнако изражајно сведочанство о Елијадеовој припадности Легионарском покрету доноси писмо Јулијуса Еволе. Евола се око четрдесет година дописивао с румунским научником Каспареом Каницом. Евола пише: „Истина је, да је Елијаде учествовао у Гвозденој гарди до те мере да сам ја 1936. године његовим посредством у Букурешту успоставио контакт с њиховим вођом К. Кодреануом. Господин Елијаде, међутим, из разумљивих разлога, не воли кад га подсећају на прошлост.“

(Евола је, заправо, у Букурешт допутовао у марту 1938, а не 1936. године. Ово се може закључити на основу чланка који је он објавио после сусрета са Кодреануом. Чудно је да и Елијаде такође помиње нетачан датум, односно 1937. годину).

Нае Јонеско се 1933. зближио с Легионарским покретом. Исту годину обележио је и догађај који су интелектуалци Легионарског покрета поздравили као „прелазак Мирче Елијадеа у румунизам“. Тако се у једном уредничком чланку у часопису Axa (Осовина) могло прочитати: „Изгледа да се Мирча Елијаде, даровити писац и дивљења достојан посленик културе, креће у за нас пожељном правцу, који се разликује од оног првобитног. До овог датума он је знао за неочекиване промене и чудне тренутке. Поигравао се са идејама и погледима, сабирао искуства, пропутовао свет, заблистао увек и свуда, али је исто тако одбијао да се коначно учврсти у румунској реалности. Пре извесног времена, међутим, Елијаде је почео да се мења. Ни на који начин не желећи да било кога увредимо, можемо рећи да се он, након што је одрастао, уозбиљио. (…) Мирча Елијаде почиње да сагледава румунску стварност, да се интегрише у њу и да јој се потчињава.“

Млади Мирча Елијаде током боравка у Индији (Фото: statiuneatechirghiol.ro)

Чак и ако Елијаде није желео да призна било какав „прелазак“, остаје чињеница да је 1933. година давала неколико могућности које, у суштини, исправно потврђују интерпретацију часописа Axa. Елијаде је 1933. г. за часопис Vremea написао чланак о „масонском менталитету“: након што је објаснио да је за тај менталитет карактеристична примена упрошћених шема и апстрактних критеријума, он је чак и у марксизму („мешавини апстракције и неотесаности“) открио масонско обележје. Убрзо после тога, Елијадеове оцене о „религиозном препороду“, иако нису носиле политичке препоруке, морале су оставити позитиван утисак на легионаре.

Два чланка, која су се појавила у часопису Cuvantul, омогућавају да се прецизније одреди Елијадеова позиција. С једне стране, он је саопштавао да се придружује оном мисаоном току који је потицао од Еминескуа и – посредством Јоргу Первана и поколења Gandirea (часописа који је публикован под руководством Нићифора Крајиника) досезао до Нае Јонескуа; с друге стране, он се позивао на важност активних поступака и на националну реалност. То је подразумевало нужност „рехабилитације“ национализма, а посебно његове специфичне форме – румунизма. Да би национализам одвојио од шовинизма и ксенофобије, Елијаде се у чланку од марта 1934. изразио на следећи начин: „Појам ‘румунства’ био је у потпуности дискредитован. Ко је још довољно храбар да јавно изјави да је националиста? Одмах би га прекорели да је хитлеровац, хулиган, расиста, фашиста, плаћеник који жели рат! (…) Мора се рећи да румунство не означава ни фашизам, ни шовинизам, него једноставно потребу за органском, јединственом, етничком и праведном државом.“

Елијаде је у истом контексту одбацио и прекор за антисемитизам, полемички усмерен против оних који су непропорционално високо присуство јеврејског елемента у политици и економији румунског друштва осуђивали као неправедно: „Збуњен сам што видим двадесет осам иностраних саветника у вили Сигету Мармацјеју (у поређењу са седам румунских), али нисам тиме збуњен зато што сам шовиниста, већ зато што у мом срцу живи осећање социјалне правде, макар и слабашно.“ Ову чињеницу, да Елијаде није био антисемита, показује, уосталом, и његова позиција поводом Михаила Себастијана, које је изазвало буру 1934. године. Михаил Себастијан (1907-1945), интелектуалац јеврејског порекла, од 1931. године молио је свог професора филозофије Нае Јонескуа да му напише предговор за роман Већ две хиљаде година – пишчевом расуђивању о сопственом положају као Јеврејина. Јонеску је најзад написао предговор свом ученику. Садржај предговора био је, међутим, потпуно другачије природе од онога што је писац очекивао од научника, који је, између осталог, проучавао кабалу. Приступајући јеврејском питању са становишта хришћанске теологије, Јонеску је тврдио да су јудаизам и хришћанство два непомирљива погледа на свет, због чега је непријатељство између хришћана и Јевреја неминовно. Јевреји су неизбежно представљали претњу хришћанском поретку, док хришћани Јеврејима не могу да опросте њихово одбијање да у Исусу виде Месију: „Јуда страда јер је одбацио Христа, јер је видео и није поверовао.. (…) Јуда страда зато што је Јуда.“ (Елијаде у својим успоменама пише: „Сећам се како је Михаил, блед и скоро изобличеног лица, дошао код мене једног поподнева. ‘Написао ми је предговор’ рекао је. ‘То је трагедија. То је смртна пресуда’, додао је и предао ми рукопис предговора. Док сам га читао, истовремено сам био и узбуђен и збуњен. ‘Јуда страда зато што је Јуда’, написао је Нае Јонеску. Он је објаснио зашто је тако: Јевреји су одбили да у Исусу Христу признају Месију. Ово страдање се током историје у одређеном смислу одразило на судбину јеврејског народа, који не може бити спасен управо због тога, што је одбацио хришћанство.“) Упркос свему, Михаил Себастијан је објавио предговор Нае Јонескуа, након чега се распламсала жива дискусија, која је потрајала месецима. Елијаде се умешао у расправу, начинивши разлику између Јуде и Јевреја, и оспоравао је да, из хришћанске перспективе, за Јевреје треба искључити сваку могућност спасења: „Зар наша Црква, на пример, каже да се Јевреји не могу спасти због саме чињенице да су Јевреји? Не. (…) Јудин грех је био и остаје Јудин грех, а не Израиљев грех, нити грех Јевреја.“

Елијаде је сматрао да само Бог може знати каква ће бити судбина Јевреја у оностраном свету и да ниједан теолог не може ништа да зна о Божијим одлукама по том питању. Нае Јонеско је погрешио када је намеравао да јеврејско питање подигне на теолошки ниво. „Какав би могао бити смисао ‘антисемитизма’ на нивоу хришћанске теологије? Немогућност прихватања, убеђеност у проклетство Јевреја. Црква то, међутим, нигде не каже, (…) јер нико не жели да утиче на Божију слободу. Бог може да спасава како Он хоће, Он може да спасе човека чак и ако се он налази изван причасности хришћанској љубави. (…) Хришћанин, хришћански теолог, међутим, не може да почини грех из очајања, не може да устврди да је нужна универзалност страдања Израиља. Све што он може да каже као хришћанин и православац садржи се у томе да је божанска милост слободна да спасе или не спасе Јевреје.“

Сагласно Елијадеу, јеврејском питању треба приступити са другог нивоа – не са метафизичког, него са „економског и моралног“, у координатама позиције Михаја Еминескуа, Василе Контија, Богдана П. Хашдеуа и свих оних интелектуалаца који су одиграли пресудну улогу у националној револуцији. Румуни управо румунским интелектуалцима дугују не само теоријску разраду вредности и идеала који су утицали на ову револуцију, него и формулу решавања јеврејског питања, формулу numerus clausus [„квота“, „процентна норма“]. Доминација страног елемента, каже Елијаде, може се избећи средствима конкуренције и применом административних мера, а фанатичне и алармистичке позиције заиста дејствују само на основу комплекса ниже вредности: „Наша трпељивост, која је постала пословична, јесте обележје снаге и не потиче из слабости. (…)Не разумем због чега дозивамо у помоћ? Где је ту опасност? У чињеници да исувише много представника мањина заузима полуге власти? Удаљимо их средствима конкуренције, нашом снагом и, ако је неопходно, посредством административних мера. (…) Нама није потребна ни непомирљивост, ни нетрпељивост, оне су туђе нашем темпераменту.“

Елијаде такође жели да дефинише јеврејску душу. Као њено најизразитије обележје он не помиње „комплекс више вредности“, као што је мислио Нае Јонеску, него, напротив, комплекс ниже вредности, који се може упоредити с комплексом ниже вредности код радикалних антисемита. Јевреји се осећају као жртве угњетавања које се организовано спроводи над њима: „Свако из искуства зна колико су осетљиви прави Јевреји, колико захтевни и непомирљиви (у свакодневном животу ова јеврејска непомирљивост, тако стваралачка у духовним остварењима, представља израз комплекса ниже вредности, јер уистину снажна и самоуверена личност није непомирљива). Познато је колико је тешко бити објективан када имаш посла с јеврејским интелектуалцем. Он пати због најмање алузије или најмање сумње изражене у разговору с њим. Он увек претпоставља да разговара с антисемитом и увек осећа да му прете неке нове сплетке. Тако је начињена историја Јевреја, тако дејствује одбрамбени дух Јевреја. Ми ствари треба да видимо онаквима, какве оне уистину јесу. Јеврејски комплекс ниже вредности, бар код већине њих, створила је историја хришћанског света. (…) Јевреји имају право да делују, јер им је судбина да своје постојање покажу кроз најтрагичније људске напоре. Они себе могу видети као потлачене, јер им то помаже да преживе.“

Мирча Елијаде (Фото: sydneytrads.com)

Овај тип разматрања јеврејског питања представља још једну полазну тачку у којој се разоткрива аспект оног особеног румунизма, који је представљао Мирча Елијаде. Не би требало чак ни посебно наглашавати да румунизам за њега ни у ком случају није био румунска варијанта фашизма или национал-социјализма. Елијаде изражава своје чуђење због оних интерпретација, према којима су наводно идеје румунизма „творевине Хитлера и Мусолинија. Када, да тако кажемо, не бих познавао ‘класике’, био бих чак спреман да поверујем да је изјава ‘ја сам Румун’ једнака изјави ‘ја сам фашиста’ или ‘ја сам национал-социјалиста’. (…) Ја, међутим, заиста не могу да видим нацисту у Еминескуу. Или фашисту у Первану.“

Мора се нагласити интересовање Елијадеа за румунизам Константина Радулеску-Мотруа, који је био равнодушан према јеврејском питању, што објашњава због чега је национал-социјалистичко покољење тога времена стајало под тако слабом констелацијом, до те тачке да су у очима теоретичара „етнократске државе“, као што је Нићифор Крајиник, тезе Радулеску-Мотруа сматране „наивним и збуњујућим мистификовањем румунизма“.

Нема сумње да је Елијадеа Легионарском покрету највише привукла синтеза румунизма и духовности, што је нужно водило ка допуни специфично румунског „месијанизма“. Такав, у духовном смислу „месијански“ циљ, давао је Легионарском покрету Корнелију Зелеа Кодреану, на шта готово отворено алудира Елијаде у свом тексту од децембра 1935. године: „Један омладински политички вођа говорио је да је његов циљ ‘помирење Румуније са Богом’. Ово је месијанска формула, (…) пошто ‘помирење Румуније са Богом’ превасходно представља револуцију вредности, јасан приоритет духовности, позив на стваралачки и духовни живот.“

Требало је да се препород румунског народа одвија под знамењем овог револуционарног румунизма, који је подстакао ентузијазам омладине и поздравио нормативно учешће таквих интелектуалаца као што је Нае Јонеску, који се још одавно благонаклоно односио према Гвозденој гарди:

„Феномен румунског ‘препорода’, који сам помињао пре неколико година, налази се у пуном развоју. Част Румуна јача све више и више. Одвратност и очајање које је у њима изазвао спектакл усвајања румунског устава заменила је револуционарна страст која основну пажњу поклања пре свега румунизму. Многи млади људи сада верују у изузетну судбину Румуније, у пресудну улогу на коју је наш народ призван током наредних година. И заиста, неки су почели да говоре о румунском империјализму, и професор Нае Јонеску се такође овде придружио са својом величанственом визијом и прецизном логиком, изразивши са страшћу и јасношћу оно о чему је, ћутећи, размишљало тако много младих умова.“

За Елијадеа, румунизам се ни у ком случају не може изједначити са неселективном неблагонаклоношћу према странцима, неспособном да разликује Јеврејина који се бави зеленаштвом од рабина-традиционалисте, а утолико пре уколико овај други часно и достојно доприноси добру Румуније, на пример, кроз напор етнографских истраживања. Овде бисмо могли поменути Мојсеја Гастера (1856-1939) који је, чак и након што је 1885. протеран из Румуније, као специјалиста за румунску народну традицију, своју истраживачку делатност наставио у Енглеској. „Приметићу, између осталог“, пише Елијаде, „да ми није познато да ли су између 1870. и 1916. из Румуније протерали макар једног јеврејског банкара или закупца земљишта. Зато су, међутим, три велика јеврејска научника била приморана да напусте земљу: Гастер, Шејњану и Тиктин. Они су након тога стекли европску славу. У тренутку када смо раширених руку прихватили галицијске трговце сваке врсте, протерали смо три велика мислиоца европског нивоа.“

Туђини (а посебно Јевреји) образују према Елијадеу инородно тело у румунском контексту и могу показати деструктиван утицај на културни идентитет нације. Изузетака, додуше, има. Међутим, зар за помоћ нису вапили још велики напредни мислиоци XIX века, а пре свега најпознатији међу њима, песник Еминеску? „Његов неукротиви антисемитизам и национализам данас би пробудили мржњу кохорте критичара и моралиста, који би му у најбољем случају причали о задацима румунског народа у односу на мањине, о хуманизму, о нашем савезу са Француском, и тако даље. Овај велики ‘хулиган’, песник који би изговорио бар једну клетву (на рачун оних који воле туђина), био би данас мета увреда, клевета и осуда.“

Тада се јавља човек од идеје; реч је о новом носиоцу речи „румунизам“, о ономе који је обзнанио нужност помирења Румуније са Богом: Корнелију Кодреануу. „Тако су говорили Балческу и Елијаде-Радулеску“, писао је Елијаде у октобру 1936. године, непосредно пре године током које ће и сам, у својим радовима, снажно и усхићено стати на страну Гвоздене гарде.

На дан 13. јануара 1937. године, Јон Мота и Василе Марин, румунски добровољци на страни Франциска Франка, погинули су у борбама око града Махадаонде у Шпанији. То доказује да „помирење Румуна са Богом“ за легионаре није било празна фраза. Елијаде, који је, за време семестра 1936-1937. године, легенди о Мајстору Манолеу посветио предавања из историје религије и филозофије, наглашава „све већи значај ритуалне смрти, једине стваралачке смрти“ и у жртви двојице румунских добровољаца у Шпанском грађанском рату види препород „централног мита духовности румунског народа“. Он пише: „Добровољна смрт Јона Моте и Василе Маринеа има мистично значење: то је жртва за хришћански свет. (…) Као и његов вођа и пријатељ Корнелију Кодреану, Јон Мота је веровао да се задатак Младог покољења састоји у томе да Румунију помири са Богом, да мртво слово претвори у хришћански живот, да се свом снагом бори са силама таме. Када му је постало јасно да се Луцифер поново припремио за борбу са Христом, Јон Мота, православни крстоносац, с миром у срцу храбро је пошао напред, да би се жртвовао за Спаситељеву победу.“

На дан 12. фебруара 1937. године, легионари се у Цркви Светог Илије Горгани заклињу над посмртним остацима Моте и Марина. Кодреану је тим поводом изговорио беседу, која је врхунац достигла у позиву да се „живи у сиромаштву“ и да се „води аскетски начин живота, без раскоши и уживања“, што је карактеристичан знак идеологије сталне жртве, на коју се обавезује легионарска елита. „Не дешава се често да се омладински покрет, рођен из воље да се ствара историја а не политика, искаже онако као што је то учињено у овој заклетви. (…) Значај овог исповедања је огроман. Размере у којима ће се ова заклетва сачувати и доносити плодове одредиће румунски потенцијал духовне обнове. (…) Никада пре румунска душа није желела да буде трагичнија, суштаственија и, самим тим хришћанскија, него данас. Значај револуције, за коју се бори Корнелију Кодреану, толико је дубоко мистичан, да би њен успех постао следећа победа хришћанског духа у Европи, у великој Европи у којој Христос није често побеђивао, иако су милиони људи веровали у Њега. Овај ‘кредо’, који тако јасно показује Кодреануове мисли, открива и колико је далеко Легионарски покрет био од тога да представља обичну ‘националистичку револуцију’. Оно што је важно, није долазак на власт по сваку цену, него, пре и изнад свега, нови човек, човек за којег постоји духовни живот, за којега се хришћанство живи на одговоран начин, а то значи на трагични, аскетски начин. (…) Ако се, како су нам говорили, национал-социјализам ослања на расу, а фашизам на државу, онда Легионарски покрет може претендовати на то да буде једина хришћанска мистика која може стати на чело људских заједница (…), хришћанске револуције, аскетске и живе духовне револуције, такве какве још никада до сада није било у историји Европе.“

Капетан Корнелију Зелеа Кодреану, генерал Кантакузин и представник националистичке Шпаније на сахрани Моте и Марина (Фото: marturisitorii.ro)

Ове идеје су поновљене у тексту „Хришћанска револуција“, који је Мирча Елијаде написао за легионарски часопис Buna Vestire поводом десетогодишњице оснивања Легије, а развио их је на следећи начин: „Ниједна револуција у прошлости или садашњости није на тако савршен начин извршена под знаком духа као револуција румунске омладине. Ниједна од њих није покушавала да достигне тако специфичан ‘препород’ источног хришћанства. Већ се стотинама и стотинама година чинило да источно хришћанство више не може да створи историјске форме. (…) И одједном, десет година након рушења руског православља, појављује се нова револуционарна форма историјског живота, која се ослања на православље.“

Из написаног 1937. године мора се цитирати одломак са насловом „Слепе вође“, макар и само зато што је он „раздражујуће“ деловао на оне који су порицали Елијадеову припадност легионарским круговима. У овом тексту, који се тиче теме непропорционалне заступљености иноплемених мањина, а посебно Јевреја, Елијаде примећује да је потпуно свестан да ће га Јевреји оптужити за антисемитизам, а демократе за фашизам. Међутим, што се тиче ових првих, било би „апсурдно“ очекивати да ће се они „задовољити тиме да буду мањина с правима и обавезама, након што су били на власти и имали тако много водећих улога. Што се тиче ових других, када им кажемо да се у планинама Бучеџија, у Марамурешу, више не може чути румунски језик, да у Буковини и у Бесарабији говоре на јидишу, да румунска села изумиру и да се лице градова мења, они мисле да су нас поткупили Немци или нас уверавају да су донели законе за заштиту наше националности.“

У децембру исте године часопис Buna Vestire интервјуисао је неколико истакнутих личности румунске културе, затраживши од њих да изложе разлоге своје вере у победу Легионарског покрета. У одговору Мирче Елијадеа може се прочитати следеће: „Верујем у судбину румунске нације и зато верујем у победу Легионарског покрета. Нација, која на свим нивоима реалности демонстрира тако велику стваралачку снагу, не може нити да буде побеђена на пољу историје, нити да се креће ка погубној балканској демократији и буржоаској катастрофи. (…) Може ли да ишчезне народ обдарен толиким биолошким, културним и интелектуалним врлинама а да не изврши своју историјску мисију? Не могу да верујем да се румунски народ хиљаду година борио с оружјем у рукама да би на крају нестао као плашљивац, опијен празним речима и алкохолом, ослабљен сиромаштвом и покошен издајом. Ко нема сумњи у погледу судбине нашег народа, не може сумњати ни у победу Легионарског покрета. Ја верујем у ову победу, јер пре свега верујем у победу хришћанског духа. Покрет, који се појавио и развио из хришћанске духовности, ова ментална револуција, превасходно је усмерена против греха и против губитка достојанства, и то није никакав политички покрет. Она је, у много већој мери, хришћанска револуција. Током историје, разни хришћански народи су реч ‘спасење’ разумевали и доживљавали на различите начине. Никада раније, међутим, није читава наша нација искусила хришћанску револуцију, никада раније се Спасење није схватало као револуција духа против греха и слабости телесног. (…) Верујем у судбину нашег народа, верујем у хришћанску револуцију, у новог човека, верујем у слободу, у Личност и у љубав. Због тога верујем у победу Легионарског покрета, у достојанствену и снажну Румунију, у нов начин живота који ће богатства румунске душе претворити у духовне вредности васељенског значаја.“

„Habent sua fata libelli“. „Књиге имају своју сопствену судбину“… Одломак из овог текста објављен је на првој страници Buna Vestire. Међутим, Елијадеовој почасти Легионарском покрету било је суђено да тек много касније буде уистину светски позната, када је током 70-их година XX века израелски фантомски билтен Толадот објавио други део текста, у оквирима досијеа посвећеног чувеном историчару религије, коме Алфонсо Марија ди Нола и Фурио Џеси обезбеђују велики публицитет: „Може ли румунски народ одбранити своје постојање у најтужнијем случају (…), прождиран сиромаштвом и сифилисом, преплављен Јеврејима и искварен од стране туђина? (…) Револуција легионара мора достићи највиши циљ: ослобађање народа.“

Без обзира на то, централна тема у Елијадеовим текстовима остаје тема духовне револуције и појаве новог човека. Ако политичке револуције потпомажу долазак нове политичке класе на власт, онда легионарска револуција ствара нову аристократију, аристократију духа: „Ми можемо постати творци најважнијег преврата који је икада видела савремена Румунија: стварања нове аристократије. (…) Пре него што је показао послушност, нови човек је такође  пронашао своју сопствену вољу, своју сопствену судбину. Дисциплина и послушност дали су му нову част и безгранично поверење у самога себе, у свог вожда и велику судбину његове нације. (…) Легионарски покрет је поново увео радост и падагогију борбе отвореног лица, часне борбе. (…) Подстицање храбрости и борбеног духа – европске аристократске вредности – довело је до друге трансформације у души румунског Младог поколења. Оно је формирало свест о историјској мисији, осећање да смо се на свету појавили да бисмо остварили револуцију, непоновљиву у историји нације. Легионар не живи за данашњи дан. Његов живот има прецизнији и узвишенији смисао: хришћанска револуција, добро румунског народа. (…) Захваљујући овој новој, легионарској аристократији која се сада појављује, за живот се буди румунско средњовековље: свест о историјској мисији, части, храбрости, о презиру и равнодушности према неспособнима, подлацима и брбљивцима.“

Оснивачи Легије Архангела Михаила 1925. Горњи ред (слева на десно) – Корнелију Ђорђеску, Тудосе Попеску, Јон Мота; доњи ред – Раду Мироновићи, Корнелију Зелеа Кодреану, Илие Гарнеата (Фото: Wikimedia commons/Public domain)

Сагласно једној информацији коју аутор овог текста није могао да провери, Елијаде је на парламентарним изборима у децембру 1937. године био на списку кандидата легионарске странке Све за отаџбину, и био је изабран међу посланике парламента, који је, због тријумфа легионара, био „демократски“ распуштен. У својим мемоарима, Елијаде је политичку ситуацију свог времена описао на следећи начин: „Политичка атмосфера се полако погоршавала и претила даљим погоршањем. Легионарски покрет, тј. Гвоздена гарда, непрекидно је добијао све већу популарност. Неки од мојих пријатеља и колега су се још пре много година придружили покрету. Други су, вероватно, још чекали прави тренутак да би били примљени. Иако званично није био члан, Нае Јонеску је сматран идеологом, и то је нешто, што је провоцирало друге десне интелектуалце и новинаре. Непосредно пре избора на јесен Јулију Маниу и Корнелију Кодреану донели су одлуку о преизборном споразуму, како би се заштитли од злоупотребе власти од стране владајуће гарнитуре. То је било кобно за легионарски покрет. Не само због тога што је њихов успех на изборима превазишао сва очекивања, него првенствено због тога што влада није могла да добије оних 40% гласова бирача, који би јој гарантовали већину у парламенту. Избори су због тога били проглашени једноставно неважећим. Краљ је Октавијану Гоги поверио да формира владу с Армандом Калинескуом као министром унутрашњих послова и заказао нове изборе за зиму. (…)

Током зиме, предизборна борба је вођена са још већим насиљем. Касније је Арманд Калинеску тврдио да га је краљ Карол, услед тако поражавајућих изборних резултата, упозорио да би Легионарски покрет сигурно око себе могао да окупи већину гласова бирача. Ова процена је потврђена информацијама које је сакупило министарство унутрашњих послова. Затим је 11. фебруара и Гогина влада поднела оставку и замењена је новом, на чијем је челу био патријарх Мирон Кристеа иако је, у суштини, том владом руководио Арманд Калинеску. Будући да је крајњи циљ био уништење покрета, многи од нас су се питали шта је био главни разлог конфликта између краља Карола и Кодреануа и како је до тога могло доћи. Вођа Гвоздене гарде одлучио је да прихвати ненасилан пут борбе. У свом циркуларном писму објавио је да их влада може мучити и убијати, али да легионари неће на то реаговати. Упркос томе, када је Николае Јорга у Наемул Роминешу написао да се у легионарским кафанама припремају завере, Корнелију Кодреану му је одговорио у својим циркуларним писмима и оптужио га да има ‘нечасну душу’. Био је то управо онај тренутак који је ишчекивао Арманд Калинеску. Николае Јорга је покушао да против Кодреануа покрене процес због клевете, након чега је Кодреану ухапшен у априлу 1938. и осуђен на шест месеци затвора. У ноћи уочи овог догађаја сву непокретну имовину која је припадала легионарима запленила је полиција и наредила претрес; сутрадан су многе новине на читавој страници објавиле текстове са факсимилом писама, која би требало да докажу како Легионарски покрет припрема државни преврат. Устав је проглашен неважећим, и свакодневно су објављивани закони о ванредном стању. Само се по себи разуме да су сви часописи легионара били забрањени.

Нае Јонеску је такође ухапшен заједно са углавном свим руководиоцима Легије. После одређеног времена, саопштили су ми да су ухапшене сместили у пољопривредну школу недалеко од Меркурја-Чука. Организован је нови процес против Кодреануа и групе руководилаца Легије, али овога пута на основу оптужбе за велеиздају. Корнелију Кодреану је овога пута осуђен на десет година затвора.“

Корнелију Зелеа Кодреану (Фото: whitewolfrevolution.blogspot.com)

Пресуда Кодреануу донета је крајем маја 1938. године. Елијаде је ухапшен 14. јула, и то у оном тренутку када му је један италијански студент читао страницу превода Мајтрејине девојке (роман Мирче Елијадеа Бенгалска ноћ Маитреји– прим. прир.), на којем је управо тада радио. Као што сам већ писао у раду „Мирча Елијаде и Гвоздена гарда“, Елијаде је прве наговештаје будућег хапшења приметио после хапшења Нае Јонескуа. „Непосредно или посредно, сви ми, његови ученици и сарадници, солидарно смо подржавали професорове погледе и политичке идеје“, пише Елијаде; из тог разлога, њега ово није превише изненадило, јер је из новинских саопштења о осудама сазнавао и о стварима које су се тицале њега лично, „на пример, о уклањању Нае Јонескуа са његове дужности универзитетског доцента и, упоредо с тим, о уклањању мене самога, пошто сам био његов асистент“. Ове вести га нису посебно зачудиле и дошле су до њега истовремено са саопштењима о осуди легионара.

Елијаде је шест недеља морао да буде притворен од стране службе безбедности. Арманд Калинеску покушавао је да од њега добије изјаву којом би се он (Елијаде) дистанцирао од Легије, а они би га заузврат ослободили. Калинеску му је чак поднео спреман текст ове изјаве, на којем су се видели и потписи осталих; када би је додали другим документима сличне врсте, влада би је могла искористити због обесхрабрења и дезоријентације легионара и њихових симпатизера. Елијаде је, међутим, за све време испитивања одлучно одбијао „да потпише макар и једно од понуђених писама и изјава“. „Захтевати од мене“, пише он, „који нисам веровао у политичку судбину нашег поколења (а нисам веровао ни у Кодреануову звезду), изјаву којом бих се дистанцирао од покрета, чинило ми се не само неприхватљивим, него и бесмисленим. За мене је било незамисливо да се дистанцирам од мог поколења у време оних страхота, у време када су невине малтретирали и прогонили“.

Због одбијања да сарађује, Елијадеа су крајем августа пребацили у концентрациони логор Меркурја-Чук. Овде је ћелију делио с једним младим свештеником, Нелуом Минзатуом (то је Јон Минзату, познати музичар тога времена и аутор многих легионарских песама), а такође и са Нае Јонескуом, који је интернираним легионарима већ одржао неколико предавања о метафизици. У оквиру овог вида легионарске обуке, Елијаде је затражио да „импровизује курс о историји религије и направи реферат о Гандију и индијском националистичком покрету“.

Од велике је користи да се помоћу описа из овог посмртно објављеног дневника дотакнемо духовног живота у логору и да размотримо неколико описа легионарске духовности. „Увече“, како пише Елијаде, „као завршетак заједничке молитве, триста гласова певало је сугестивно ‘С нама је Бог’. На највишем спрату налазила се просторија која је издвојена за ‘сталну молитву’. Током једног сата, како дању, тако и ноћу, тамо је седео један заточеник и молио се или читао Библију, прекидајући тек у оном тренутку када би ушао неко ко ће га заменити у том послу. Сасвим је природно што смо, у периоду између три и пет часова ујутру, морали посебно да се трудимо да не заспимо, и многи другови су тражили да их у списку одредимо управо за то време. У историји савременог хришћанства, пост, молитва и слепа вера у сведржитељство Божије ретко су били награђени са више крви. Касније, када се ова трагедија окончала, остао сам опчињен тиме, што сам показао исту непобедиву веру у неколицину преживелих после овог масакра. (…) Познатој баналности, којом се тврди да румунски народ тобоже није религиозан (то је једини хришћански народ који нема светитеље, на шта су нас тако често подсећали), у периоду од 1938. до 1939. године неколико хиљада Румуна, у тамницама и логорима, прогоњених или слободних, упутило је јединствен, громогласан прекор.“

У време док је боравио у логору, Елијаде је преводио The Fighting Angel (Ратоборног анђела) Перл Бак и писао свој роман Свадба на небесима. Када су се код њега појавили симптоми почетка туберкулозе, генерал Николае Кондеску (породични пријатељ) затражио је од Арманда Калинескуа да ослободи Елијадеа, како би писац могао да се лечи у санаторијуму. „Не знам како је првом успело да убеди другог“, пише Елијаде, „несумњиво због сталног крвавог кашља, који ми се појавио током последњих осам дана. У сваком случају, имао сам привилегован положај, што је убрзо постало јасно и команданту логора: међу туцетима оболелих од туберкулозе у логору, ја сам био једини за чије је стање Букурешт тражио да стално ‘буде у току’.

Елијаде је 25. октобра отишао из логора Меркурја-Чук и пребачен је у санаторијум Мороени, који је напустио 25 новембра; након кратког времена, у ноћи између 29. и 30. новембра, убијен је Корнелију Кодреану.

Нае Јонеско – легионарски Сократ

Нае Јонеску родио се 16. јуна 1890. године у Браили, а од 1909. до 1913. студирао је филозофију на букурештанском Универзитету, где је, између осталог, посећивао предавања професора Јорге. Након интернирања у концентрациони логор у Првом светском рату, он је 1918, заједно са својом женом која му је родила двоје деце, отпутовао у Немачку; у Минхену је 1919. одбранио своју дисертацију „Логика као покушај новог утемељења математике“ (или „Логика као покушај новог метода математичког доказа“).

Вративши се у отаџбину, Нае Јонеску је постао члан наставног особља високе школе и постављен је на дужност асистента на катедри за филозофију, научну теорију и метафизику код свог старог професора Константина Радулеску-Мотруа. Већ и сами наслови курсева које је понудио нови доцент – „Проблем божанствености“, „Реалност духовног живота“, „Метафизика и религија“, „Феноменологија религиозног чина“ – у значајној мери илуструју да је Јонеску истицао сасвим другачије теме од оних које су биле прихваћене на Филолошком факултету букурештанског Универзитета, са њему својственом рационалистичком оријентацијом. „Говорити о хришћанству и хришћанској филозофији на Универзитету, те 1921. године, значило је истинску револуцију“, писао је Мирча Елијаде. Још прецизније речено: „Говорити о ‘спасењу’, ‘светости’, ‘православљу’ или ‘јереси’ на предавањима из метафизике и логике, значило је одступити од традиције идеализма и позитивизма. Метафизички и религиозно-филозофски проблеми одавно су били искључени из расправа на Универзитету. Нае Јонеску је био први који се компетентно бавио овим темама као основним питањем својих предавања. (…) Истина, само је Нае Јонеску могао себи да допусти слободу да у оквиру курса из метафизике говори о хришћанству, мистици и догматици. То је било могуће због тога што је био логичар који је уливао страхопоштовање; осим тога, он је држао и научно-теоријска предавања (…), а докторску титулу добио је после одбране дисертације из области математике. Нико није могао сумњати у његово солидно научно образовање. Није се могло сумњати да је патетичан, мистичан или дилетант.“

Нае Јонеску (Фото: rri.ro)

Предавање Нае Јонескуа, очигледно револуционарно изграђено на темељу рушења дотадашњег класично-идеалистичког и неоидеалистичког монопола, морало се укључити у најважнији ток у румунској култури, што је подстакло Елијадеа да у Јонескуу види непосредног наследника Јорге и Первана: „После пророчке проницљивости Николајеа Јорге и метафизичког мишљења Василеа Первана (…), учење Нае Јонескуа изгледа готово сократовски: ни ораторско, ни пророчко, оно не показује трагове спољашње метафизике. Он поново доводи метафизику до њене суштине: до самоспознаје.“

Нае Јонеску је морализаторском хришћанству, фокусираном само на друштвене проблеме, какво се распростирало у православној средини румунске престонице, супротставио „строго и не социјално усмерено хришћанство, него чисто теоцентрично, чија је једина норма била љубав према Богу; у поређењу с њом, ‘љубав према ближњем’ изгледа само као западна заблуда“. Нае Јонеску, теолог „метафизичког хришћанства“, није поштедео чак ни патријарха Мирона, који ће у будућности постати саучесник краља Карола Другог у убиству Кодреануа. „Он је сматрао да секуларизовани, световни и протестантски менталитет челника Румунске цркве представља продор савременог света – који је Јонеску мрзео – у духовни живот Цркве.“ Ово Јонескуово занимање за теолошка истраживања достигло је врхунац 1927-1928. године публикацијом Логос – међународни часопис православне синтезе: ауторитативни представници православног мишљења у часопису били су, између осталих, Георгије Флоровски и Павле Флоренски, и они су сарађивали у два броја овог часописа који је излазио у Букурешту на француском језику.

Међу часописима и журналима, којима је успело да сарађују са Нае Јонескуом, били су Gandirea (Мисао), Predania (Традиција, Предање), Noua Revista Romana (Нови румунски журнал), Idea Europeana (Европска идеја) и остали, али је превасходно периодичник Cuvantul (Реч) постао најбоља платформа за Јонескуову педагошку делатност у народу.

Овај часопис, чији је покретач и надахнитељ био сам филозоф, био је нешто слично званичном органу краљевског двора након Кароловог повратка у Румунију; мало је недостајало да Нае Јонеску постане саветник монарха, на којега је полагано толико наде. Међутим, због мржње према професору који је, кажу, подстицала утицајна краљева миљеница Магда Лупеску (Волф), као пожељни краљеви саветници појавили су се Феликс Видер и Ернест Урдерјану, тако да је током 1931-1932. ауторитет Нае Јонескуа значајно опао.

До коначног раскида Јонескуа са дворским круговима и владом дошло је 1933. године. У септембру исте године Елијаде је водио дуг разговор са Нае Јонескуом. Јонеску је сада „сасвим отворено показивао своје непријатељство према краљевој политици. Он се у читавом низу чланака изјашњавао против Дукине владе и скретао пажњу на опасност који би за собом повукло распуштање Гвоздене гарде. Он ово распуштање није сматрао само незаконитим, него чак и сасвим бесмисленим: ако је реч о вештачком покрету, који се није укоренио у друштвени живот Румуније, забрана би била бесмислена, јер би он у сваком случају ишчезао сам од себе; али, уколико је покрет аутентичан, снажан и све многобројнији, онда се, такав какав јесте, ни на који начин не може распустити одлуком министарства“.

У време предизборне борбе, када су акције које је олигархија спроводила против Легионарског покрета – са безбројним, самовољним хапшењима, мучењима и насиљем сваке врсте – уистину добиле обележја државног терора, чији су врхунац били одлука о распуштању „групе К. З. Кодреануа“ и хапшење једанаест легионара, Јонеску је свој часопис ставио на располагање најистакнутијим борцима Гвоздене гарде. После забране њихових сопствених часописа, легионари се „место за званичну осуду владиних безакоња“ пронашли у часописима Cuvantul и у Calendarul (Календар) Нићифора Крајиника.

Након што је 29. децембра 1933. група легионара, из освете због терора, убила председника владе Јона Г. Дуку, започео је нови, још јачи талас репресија. У оквиру ових репресија Cuvantul је био забрањен, а професор Нае Јонеску је ухапшен – иако никаква конкретна  оптужба против њега није постојала – и затворен у тамницу Жилава, недалеко од Букурешта. После његовог ослобађања, пред крај изборног процеса, Јонеску је отишао на суд, да би се тамо појавио као сведок одбране: на суду је изјавио да би, као глава породице, за оба своја сина, Радуа и Развана, желео онакво васпитање какво је било уобичајено у Легионарском покрету.

Ако можемо веровати једној не нужно веродостојној анализи, односи између Нае Јонескуа и Гвоздене гарде (Ђорђе Иваску, Затрашујућа идеологија) – анализи која, узгред, претендује на „научност“ – професор је успоставио контакт „с политичком елитом легионара“ да би их потпуно ставио у службу „румунској економској елити“ и „фашистичким нацијама“. Сагласно овој теорији, „требало је да Нае Јонеску брзо постане невидљиви руководилац Гвоздене гарде, а такође и њена сива еминенција“. С друге стране, међутим, Нае Јонеску је тобоже и сам, „на основу његових сопствених убеђења“, био расположен за овај контакт. Његове отворено антидемократске позиције, изражене у његовим текстовима „Енглески индивидуализам“ и „Декарт, отац савремене демократије“, а такође и на конференцији о синдикализму на чијем је челу био управо он, „учинили су од њега левичара у социјалној политици и радикалног десног реакционара у политичкој техници. (…) Веома осетљив према готово неухватљивим променама светских оријентација, антилибералан, јер му се чинило да се суштинска функција либерала састојала у томе да нашкоде природном развоју нације, Нае Јонеску је желео некога, ко би могао одговорити на његово очекивање револуције, револуције која је требало да буде ништа друго до манифестација вечног румунског идентитета“. Православни теолог је веровао да ће, „ако је краљ неспособан, Бог из крила народа изабрати Капетана“ и при том се позивао на места из Светог писма. То се већ догодило у случају Михаја Витеазула (Храброг), Хореја, Тудора Владимирескуа, Аврама Јанкуа. Сада је то био случај са Корнелијем Кодреануом.

Нае Јонеску (Фото: Wikimedia commons/Public domain)

У тексту који 1940. године појавио у Немачкој и који је касније био прештампан у легионарском часопису, о 1933. години могло се прочитати као о години када су се „теорија и пракса Легије сливале у чврсту синтезу у личностима К. З. Кодреануа и Наеа Јонескуа“. Ступање Нае Јонескуа у свет легионара подразумевало је уистину борбену активност од стране филозофа, а што се затим показало и у серији конференција по читавој Румунији. Непосредне последице су биле следеће: у покрет је похрлило мноштво нових чланова из редова студената, професора и људи сличних професија, али је његов уважени учитељ истовремено стекао и мноштво непријатеља: „Његови непријатељи нису потицали само из редова лево оријентисаних политичара и новинара, него, пре свега, из редова десничара.“

Интелектуалци Легионарског покрета остали су у сталном контакту с Јонескуом. „Они су га непрекидно посећивали, распитивали се о темама рефлексије и борбе. Будући да се у Легији ништа није радило без сагласности вође, може се закључити да је вођа био сагласан с овим контактима.“

Ауторитет међу легионарима за који се изборио Јонеску и поверење које је међу њима уживао испољавали су се у чињеници да је он „снажно утицао на многе легионаре и многим њиховим акцијама, и то како у оквирима покрета, тако и изван њега“. Када је, на пример, у новембру 1936. године Јон Мота кренуо у Шпански грађански рат, он је Јонескуу предао неколико писама која су садржала његово духовно завештање. И поново је управо Јонеску 1937. написао предговор „Crezde generatie“ (на румунском „Кредо поколења“) за збирку писама Василе Марина, која је објављена након што је аутор, заједно са Јоном Мотом, погинуо код Махадаонде. Василе Марин је био главни уредник часописа Cuvantul од јесени 1933. године, када се Јонескуов часопис „судбоносно зближио са покретом легионара, јер су се сматрали принуђенима да своје погледе на свет више не изражавају у духу рефлективне историјско-филозофске науке, него у форми борбе“. Јонеску је из смрти свог сарадника изабрао, а томе нас учи предговор за „Кредо поколења“, небеско упозорење: „Бог је хтео да нас казни.“ Крваво-црвени облаци већ су се појавили на хоризонту . . .

Јон Мота и Василе Марин (Фото: evz.ro)

Мирча Елијаде је исте године у издању „Cultura National“ објавио антологију Јонескуових текстова, а већина њих се појавила у периоду од 1926. до 1933, у часопису Cuvantul. Ово дело изашло је под називом Roza vanturiolor (Ружа ветрова), који је изабрао аутор, и оно нам допушта да створимо одговарајућу представу о Јонескуовом мишљењу, које се овде развија на неколико нивоа. Роберто Скањо је сажео овај садржај на органски и синтетизујући начин: „На религиозном нивоу, онтолошка метафизичка визија православног хришћанства супротна је модернистичким теолошким покушајима, који теже да умање значај опасности од продора протестантских или римокатоличких идеја, и традиција (predania) је уздигнута као ‘органски раст’ хришћанског учења у крилу Comunitate de iuberea bisercii (Заједнице црквене љубави).“

На филозофском нивоу може се утврдити зближавање с токовима актуелне филозофије – укорењеним, ипак, у традицију хришћанско-православног мистицизма и егзистенцијализма који су, међутим, суштински формирани на нов начин и другачије него у западном, рационалистичком току у којем је Јонеску пронашао, по његовом мишљењу, негативне аспекте позитивизма, сцијентизма и субјективистичког индивидуализма као суштинских елемената структуре, који, дозволићемо себи да то кажемо, дефинишу филозофски облик протестантизма.

На политичком нивоу показана је утопијска перспектива румунског аграрианизма (сељачког покрета, оријентисаног ка слободним сељацима) и аутархизма, трећег пута између марксистичког, социјалистичког колективизма и буржоаског, индустријског и финансијског капитализма, тј. испуњења радикалне политичке реформе, на чије је спровођење рачунао Јонеску приликом победе Националне сељачке странке Јулију Манијуа у новембру 1928. године (што је убрзо морао да преиспита).

У теоријском оправдању ове политичке перспективе, Јонеску ступа на нове путеве с оне стране органске и контрактуалистичке (договорно-теоријске) друштвене концепције; с оне стране (дихотомије) културе и цивилизације; с оне стране развоја природних чињеница и наметања вештачких и апстрактних институција разних традиционалистичких и аутохтонистичких токова – без обзира да ли је реч о аспектима богатој дефиницији „националне особености“ (или хришћанске или паганске) – и (спољашњих утицаја) филозофије Фердинанда Тониса (1855-1936) (на пример, Заједница и друштво) и Освалда Шпенглера (1880-1936; Пропаст Запада, 1918-1922).

На политичком и културном нивоу, Нае Јонеску је у средиште пажње поставио проблем националне специфичности, ослањајући се на аутохтонизам Саманаторула Николаје Јорге, духовног покрета који је пропагирао часопис Европска идеја (1919) (најбоља каснија издања тог правца су Gandirea и Cuvantul).

Проглашење „primatul spiritualului“ („примата духовности“) испољава се у идентификацији „neamul romanesccu ortodoxia“ (на румунском: „румунске нације с православљем“).

Cuvantul је поново могао да излази од јануара 1938. године. Мирча Елијаде био је одговоран за културну страницу часописа. Он сам је сваке седмице доносио два или три чланка и тражио од његових бивших ученика да пишу чланке за овај часопис.

Три месеца касније, међутим, излазак нове серије Јонескуовог часописа био је прекинут, јер је диктатура, коју су успоставили краљ и Арманд Калинеску започела нове и обимне прогоне Гвоздене гарде као јединог опозиционог покрета. Нае Јонеску је, заједно са осталим вођама легионара, био ухапшен у ноћи између 16. и 17. априла и, заједно са њима, нашао се у затвору недалеко од града Меркурја-Чук, у старој пољопривредној школи, претвореној у „најсуровију, најподмуклију“ тамницу „коју је могло измислити правосуђе“.

(У мислима оних који су преживели требало је да овај логор легионаре баци на колена и да их коначно сломи, а то значи, како пише Раду Џир, „да их психолошки претвори у прах, и логор је требало да постане центар припреме за оне процесе који су се смишљали изван њега. Током седам месеци које смо провели у Чуки, сви ми, без изузетка, нисмо били ништа друго до заморчићи за садистичке експерименте Арманда Калинескуа“.)

Лишен слободе и „потчињен суштински строжем затворском режиму него људи осуђени на доживотну робију“, са тешким срчаним обољењем које га је силно мучило и одвајало од професионалног рада, професор Нае Јонеску је у Меркурја-Чуку представљао живи пример части и душевне снаге. О томе сведоче сви који су га видели у затвору: „Нае Јонеску је увек био веран самоме себи: оптимистичан и блистав, исти онакав какав је био на катедри или у својој канцеларији у редакцији часописа Cuvantul. Нае Јонеску се бријао свакога јутра, увек је носио чисту кошуљу и своју легендарну лептир-машну. Говорио је како ће се и у логору одевати и понашати као да је у краљевском двору, на улици или на универзитету, све док му то буде допуштено.“ Ово пише Елијаде, и додаје: „Не сећам се да сам га икада видео туробног, потиштеног или обесхрабреног“.

И према речима других, почев од песника Раду Џира, Нае Јонеску је „себи подвластио логор својом изузетном мисаоном снагом с којом је обично посматрао догађаје, часношћу и племенитошћу своје душе, а што је доказао одважним подношењем болести, сталних зановетања гонитеља и целокупне страхотне строгости логора“. Виргил Јонеску каже: „Откровење логора био је и остао Нае Јонеску. Одавно је мој стари пријатељ превазишао оквире истинске позиције легионара. Сви смо били задивљени његовим стилом и душевном снагом с којом је он подносио утамничење; он нас је разумео, укључујући се у наш живот, чак и ако није био легионар, него само добар пријатељ. Он као да је постао један од најверодостојнијих легионара и задобио је дубоко поштовање свакога од нас. У заједничкој спаваоници, у затворском кругу, на свим местима био је окружен легионарима који су хтели да слушају његову сликовиту и мудру беседу, посебно у случају анализе политичких момената.“

Хориа Сима сведочи: „Његово понашање у концентрационом логору било је беспрекорно. Он ни на тренутак није губио духовну уравнотеженост. Као и многи други, и он је, помоћу заштитника на двору, опортунистичких исказа или уздржаног понашања у логору могао избећи продужетак свог заточеништва, утолико пре што његово здравствено стање није било добро. Он је, међутим, изабрао да дели судбину осталих. Не само да се није одрекао својих становишта, него је ускоро постао центар отпора у концентрационом логору.“

Захваљујући Нае Јонескуу, логор Меркурја-Чук претворио се у универзитет за легионаре. Професор је одржао читав низ предавања (што ће касније чинити и Михаил Полихронијаде и Мирча Елијаде), чије су се теме распростирале од метафизике до „феномена легионара“. Чувари су на ово реаговали невероватно суровим репресијама; Арманд Калинеску се лично ангажовао да, специјално за професора, покрене механизам строге изолације.

Из тог времена изолације потиче есеј Наеа Јонескуа о Макијавелију, „написан на танком тоалет папиру, али са оном истом естетском педантношћу изванредне калиграфије, која подсећа на кинески текст“. Мирча Вулканеску, који је имао ту срећу да се упозна са овим, до данас необјављеним рукописом, каже да „Јонескуово интелектуално поклоничко путовање у потрази за историјским ‘Владаоцем’ неминовно стимулише читаоца на покушај аналоган пишчевом покушају; након што је своје наде полагао у краља Карола Другог а затим на Јулија Манијуа, Јонеску је сада мислио да је у Капетану Гвоздене гарде пронашао човека предодређеног за Румунију“.

Због убиства Кодреануа у ноћи између 29. и 30. новембра 1938. године, Јонеску је, заједно са групом легионара, био пуштен из затвора. Међутим, како га боравак у логору није сломио, он је, као и раније, демонстрирао своје опозиционо расположење према диктатури, тако да су га 13. јануара 1939. године поново упутили у Меркурја-Чук. Ослобођен и по други пут, поново је ухапшен 9. марта; овога пута су га, међутим, због лошег здравственог стања, задржали у војној болници у Брашову, где је остао до 24. јуна. У оквиру таласа репресије који је захватио целу земљу после убиства Калинескуа (21. септембра 1939), Нае Јонеску је и четврти пут ухапшен и затворен.

Следеће зиме вратио се у своју вилу у Бењаси. Према Елијадеовим сећањима, професору је било допуштено да тамо „сваке недеље прима групу младих филозофа и ученика: међу њима су били Мирча Вулканеску, Михаил Себастијан, Јоан Герја, Константин Нојка и други. Сувишно је и било наглашавати занимљивост, разноликост и страственост ових дискусија“.

Капија виле Нае Јонескуа у Бењаси (Фото: Wikimedia commons/Rsandu/CC BY-SA 4.0)

Нае Јонеску је умро 15. марта 1940. године од срчаног удара. Дуго су се шириле гласине да је отрован на захтев двора: олигархија га се плашила као неумољивог критичара и то управо у време актуелне државне кризе, јер је „с његовим контактима у немачком Рајху и оним великим поштовањем које је уживао у сопственој земљи, био позван да добије важну улогу“.

(Елијаде је у својим мемоарима писао да су кружиле разне гласине: те Јонеску је изван опасности, те он умире, отрован је у време док је с пријатељима обедовао у кафани… Хориа Сима је изнео другачију верзију и написао: „Из Румуније су нам саопштили да професорова смрт није била природна и да је њему, који је имао болесно срце, неко из његовог окружења дао неодговарајући лек, што је узроковало смрт. Човек, којег су сумњичили за то да је убрзао професоров крај, био је повезан са краљевским двором и камарила га је подстакла на тај поступак, дајући му за то велику новчану суму.“)

Велики број људи присуствовао је сахрани Наеа Јонескуа: „Универзитетски професори, људи из министарства и културних институција, новинари, студенти, буржуји и људи из народа уистину су се у гомилама пробијали према ковчегу, да би га последњи пут видели.“

Посмртни говор одржао је Мирча Елијаде, а он је био један од оних који су носили ковчег у поворци од цркве до гробља.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

Приредио: Иван Ћупин/Нови Стандард

Извор: Гвоздена гарда, Градац, часопис за књижевност, уметност и културу, број 221-222, година 47, 2021.

Превод с талијанског: Антонина Пантелић

Насловна фотографија: Wikimedia commons/Miehs/CC BY-SA 4.0

https://standard.rs/2025/02/19/portreti-legionarskih-mislilaca-1/?alphab...