Политичко-друштвени инжењеринг у Србији

Власт и опозиција, политички плурализам, разноликост идеја, демократија, либерализам, конзервативизам, левица, десница, центар, слобода говора и слобода мишљења - све ово чини политику. По дефиницији, политика је системско, сврсисходно деловање зарад остварења општег добра политичке заједнице или барем кретања ка што бољем и сређенијем стању у политичкој заједници и њеној најмоћнијој институцији, држави. Политичке партије су те које окупљају људе око истих идеја, идеологија, мишљења који се у политичком животу боре за то да дођу на власт и имплементирају идеје које су записане у њиховим програмима. Политичари представљају програм своје партије и на основу њега обликују политички дискурс.

Међутим, овде се долази до замке у коју упадају бирачи у Србији, јер дискурс је само форма којом треба да се дође до суштине, тачније програма, а партије, на основу резултата на изборима, треба да остварују зацртане програме, због којих им је народ делегирао моћ и власт.

У нашој држави, годинама је проблем што гласачи, власници суверенитета у држави, код политичара процењују само вербални дискурс и на основу тога се опредељују кога ће подржавати на политичкој сцени и како ће обликовати мишљење о стању и токовима у политици. Политичари то знају и то вешто користе, иако је боље рећи да то злоупотребљавају. Сада су политичари ти који дискурсом контролишу бирачко тело, а требало би да буде супротно и да бирачко тело контролише њих. Бирачко тело би требало да ослушкује дискурс политичара и да надгледа остварење програма партије због кога се и опредељује за одређену партију на изборима. Други проблем је култ личности, који не мора да буде нужно лош — мада, у времену озбиљних манипулација дискурсом, погубан је. И, тако, од избора до избора разочарење бива све веће, а излазност све мања, што даје огроман маневарски простор за смишљено усмеравање јавног мнења и «баждарења» броја изашлих на изборе. Српски народ, као гласачко тело које поседује суверенитет над својом државом се, у новије време, не може похвалити талентом за политички избор и за учинковит надзор изабраних политичара, те због тога већ много испашта. Контрола народа, носиоца суверенитета се у Србији се путем политике спроводи на високом нивоу, од економије до културе. Иза те контроле је озбиљан друштвени инжењеринг, који је довео народ у Србији до политичког и другог отупљивања и тиме га свео на анестезирану масу.

Приметно је озбиљно раслојавање друштва, која полази од политике и шири се ка свим порама и слојевима друштва. Новинарство, култура, спорт, “интелектуална елита”... И поред огромног броја партија (у Србији их је регистровано око 120), предњаче два кључна блока, које чини по неколико партија  — имамо два политичка блока, која се готово лажно сукобе, а све време би да се смењују на власти или да као опозиција мењају један другог. Кључан допринос у стварању такве слике, имају строго контролисани медији. И једни и други су већину медија подвели под своје интересе и тако данас имамо  две групе медија који искључиво користе једном или другом политичком блоку. Поларизовани су и други сегменти живота — од спорта и културе до економије — постоје они који подржавају или раде у интересу једног блока и они који раде у интересу другог, а међу собом се расправљају.

Деловање и мишљење се укалупљују у само та два оквира и ако би неко изван тог оквира о било којим темама говорио или писао, био би осуђен или на потпуно запостављање или на обележавање да је изасланик једних или других.

Ако би неко похвалио блок на власти због неког заиста доброг потеза, самозвана «једина права опозиција», би га оптужила да је на страни власти, иако не мора уопште то да буде тако. Исто тако, ако би се догодило да неко похвали опозициони блок, који се наметнуо као једини, од власти би добио етикету да је «њихов» изасланик. Тиме се ствара  атмосфера да постоје само та два блока, а проблем оба та блока је што су се њихови политички дискурси свели на међусобне оптужбе и потпуном прећуткивању и запостављању нагомиланих државних и друштвених проблема, којих је сваког дана све више. Свако «трећи», ко био покушао да скрене пажњу на неки проблем, бива етикетиран и од стране једних и других да је подршка супротном табору. Ако се неко уопште и осврне и укаже на неки горући проблем или, можда, покуша да приступи решавању неког проблема, због строге контроле медијског простора бива окарактерисан потпуно погрешно, чак злонамерно.

Те се поставља кључно питање - шта је крајњи циљ друштвеног растакања и раслојавања, који су у поодмаклој фази? Да ли се политичко-партијски систем у Србији креће ка стварању двопартијског система, као у Сједињеним државама или у Енглеској, у којем би се власт и опозиција само разликовале у конкретним бојама и њиховом тренутном дискурсу и тренутној позицији, али не и суштински, по политици коју заступају? Да ли у новим геополитичким кретањима и борбама за превласт у свету, неко кроз такво централизовање жели лакшу контролу над политиком, а тиме и над читавим јавним мнењем у некој држави и друштву?
Овом врстом друштвеног инжењеринга, ствара се још већа политичка апатија, а народ се политички затупљује, што је велика опасност за народ, који је носилац суверенитета државе, а и за сâм државни апарат, који би требало да представља суверенитет и политичке идеје народа, али то више није тако.

«Најгора од свих врста неписмености јесте политичка неписменост. Политички неписмена особа не чује, не говори, нити учествује у политичким дешавањима. Она не зна да трошкови живота, цена пасуља, рибе, брашна, станарине, ципела, лекова, зависе од политичких одлука. Политички неписмена особа је толико глупа да је поносна и буса се у прса говорећи како мрзи политику. Тај имбецил не зна да се из његовог политичког незнања рађа проституција, напуштена деца, и најгори од свих лопова: лоши политичари, корумпирани и поткупљени од стране локалних и мултинационалних компанија.»   Бертолд Брехт