Пентагон се припрема за дуготрајне сукобе

Заједнички концепт надметања је објављен 10. фебруара 2023. године. Документ је објављен под покровитељством Здружене команде Начелника штабова и припада области доктрине.

Главна идеја овог концепта је да Здружене оружане снаге Сједињених држава треба да прошире своје мишљење и приступ надметању. Предлаже се да се стратешко надметање посматра као сложен скуп интеракција, у којима Пентагон помаже влади Сједињених држава да утиче, стекне предност и то користи у односима са другим учесницима (у глобалном надметању). Зато ће се војне способности користити за проактивно испитивање система противника, како би се идентификовали недостаци. Биће примењени обрасци понашања у сврху прикривања намера Сједињених држава, све док не буде прекасно [да се праве намере виде]. Надметање ће се померати ка областима у којима Сједињене државе могу да искористе своје предности, полуге и иницијативу. Коначно, Пентагон и друге агенције би покушале и да скрену пажњу и ресурсе противника на под-области од секундарног или терцијарног значаја за Сједињене државе.

Јасно је да је ова одлука донета у складу са чињеницом да је мало вероватно да би Сједињене државе, у отвореном сукобу, могле да издрже рат на два фронта (са Русијом и Кином), на шта упозоравају бројни амерички стратези. Зато кажу да је потребно применити стратегију обмане и сондирања слабости противника.

Да би се то извело, много тога треба да се изведе:

– Проширивање начина мишљења о надметању, зато што друге земље имају другачије концепте ратовања.

– Обликовање простора надметања, који је огроман, аморфан и неодредив. Предлаже се да се подели на подобласти, управљиве и разумљивије за анализу и планирање.

Обратимо пажњу на фразу: «Где се и када интереси Сједињених држава и непријатеља поклапају, Здружене снаге Сједињених држава ће селективно ангажовати противнике и трагати за могућношћу да са њима сарађују на обострану корист у остваривању заједничких или комплементарних стратешких интереса (нпр. против тероризма, против пиратерије).»

– Унапредити интегрисано залагање засновано на ставу да Здружене снаге у стратешком надметању не могу и не треба да делују сâме.

Напомиње се да «Здружене снаге морају тражити могућности за интеграцију својих операција и активности у времену, простору и у сврху заједничких активности партнера, заступника и сурогата из различитих организација».

Ове одредбе се односе на примену двоструких стандарда када је Сједињеним државама то потребно; они су спремни да раде чак и са својим противницима под било којим изговором. Осим тога, спомињање посредника и сурогата указује да амерички систем непрестано ради на прављењу својих шпијуна у иностранству, које по потреби, може да користи за своје потребе.

Будући да се о стратешком надметању дуго прича и да су бројни амерички трустови мозгова, попут РАНД и ЦСИС (CSIS), већ објавили студије и извештаје о овој теми, можемо претпоставити да је овај феномен усвојен као императив спољне политике Сједињених држава, укључујући употребу оружаних снага.

У овом документу се стратешко надметање дефинише као «упорна и дугорочна борба између два или више противника, који желе да остваре некомпатибилне интересе, а да притом не морају да се упуштају у оружане сукобе једни против других. Нормално и мирно надметање између савезника, стратешких партнера и других међународних актера, који нису потенцијално непријатељски настројени је ван оквира овог концепта».

Такође потврђује интересе и спремност Вашингтона да дуго игра игру против својих одређених противника, а то су званично Кина, Русија, Иран и ДНР Кореја.

Да читамо даље. «У стратешком надметању, успети значи задржати слободу деловања ради остваривања националних интереса уз прихватљив ризик и подношљиву цену и избегавати оружане сукобе са противницима.

Предност у надметању се може постићи скретањем надметања у области у којима Сједињене Државе имају дугорочнију релативну снагу у поређењу са нашим противницима, такву да наше деловање држи наше противнике у стратешкој дефанзиви или их приморава да предузму одговоре који су за њих релативно скупи или контрапродуктивни у смислу њихових стратешких циљева».

Заиста, историјски гледано, Сједињене државе су створиле политичко-војне савезе којима су управљале из сопствених интереса. Од НАТО преко АНЗУС пакта, до релативно нових КВАД (CWAD) и АУКУС (AUCUS) - у свима њима, Вашингтон је преузео водећу улогу.

Примери стратешког надметања укључују борбу између Атине и Спарте, еру завађених краљевстава у Кини, Велику игру између Британије и Руског царства од 1830. до 1907. године, борбу између Немачке и Француске за превласт у Европи која је почела 1870., Хладни рат између Совјетског савеза и Сједињених држава, укључујући локалне ратове у различитим регионима.

Документ је уоквирен у духу политичког реализма, јер се стално говори о националним интересима и односу снага.

Међутим, постоји један део, који се односи на теорију либерализма у међународним односима.

Каже се да «иако не постоји суверени ауторитет или ‚арбитар‘ за стратешко надметање, и даље постоје опште прихваћени међународни закони, споразуми и норме (у даљем тексту ‚правила‘), који регулишу како међународни актери треба да се надмећу. Ова правила значајно утичу на то како се одвијају интеракције у стратешком надметању... Здружена команда Начелника штабова претпоставља да ће очување лидерства Сједињених држава у стабилном и отвореном међународном систему остати приоритетни циљ националне безбедности. Ангажовањем у информационом окружењу и другим активностима надметања, Здружене снаге могу спроводити подршку у обликовању међународних норми и успостављању начела одговорног понашања у међународној арени.»

Ево их поново она «правила» о којима стално стижу приче из Вашингтона, а да се притом ни не крије да су им она потребна како би се одржао примат Сједињених држава.

Даље се каже да се «простор надметања разликује од актера надметања или активности. То је ‚терен за игру‘ на којем се такмиче међународни актери. Целокупност простора за надметање је превелик и сложен да би се могао непосредно обухватити једним стратешким приступом. Неопходно је простор надметања разбити на под-области којима се може управљати и које су лакше за анализу и планирање и које омогућавају усмеравање напора на области стратешког надметања, које су у складу са приоритетима Сједињених држава».

На страни 13 овог доктринарног документа, налази се занимљив дијаграм који приказује ове под-области и њихове међусобне односе. Постоје четири главне области које се преклапају – когнитивна, географска, доменска и тематска. Когнитивна област укључује идеологију, образовање, информације и иновације. Географија представља регионе на планети – сâме Сједињене државе, Латинску Америку, Европу, Африку, Јужну Азију са Индијским океаном, Арктик, Средњу Азију, Блиски исток и Источну Азију са Пацификом. Доменска област обухвата компоненте које се односе на врсте оружаних снага, односно копнене, поморске, кибер-простор, ваздух и космос. Тематска област укључује међународни поредак, глобална тржишта, климу, безбедност, медицину, технологију и насилни екстремизам. Све су то ствари којима се бави америчка војска.

Тако су вероисповести, медији, социологија и етнографска питања, као и многе друге ствари, у жижи Пентагонових интересовања.

Пример Кине показује како стратешко надметање функционише у пракси. Уопштено, пажња је усмерена на интерес Кине за арктички регион и напорима Пекинга да уђе на Арктик и добије одговарајући статус (кинеска дефиниција себе као силе близу Арктика).

Међу инструменте националне моћи, који се могу користити, су:
– дипломатски;
– информациони;
– војни;
– економски;
– финансијски;
– обавештајни;
– правни;
– социо-културални;
– технолошки;
– комерцијално-индустријски;
– геофизички и животна средина;
– идеолошко-верски;
– јавно здравље.

Понављамо, ово је прилично широк спектар категорија. И очигледно је да се америчка војска припрема да интензивно ради у овом сложеном систему односа.

Док област сукоба која укључује војну силу говори о традиционалном одвраћању, даље се упућује на ограничења тих средстава одвраћања, па зато служи стратешко надметање.

Закључак је наизглед баналан. «Што су Сједињене државе боље надмећу у погледу обезбеђивања приступа, база и прелета; развоја одбрамбене индустрије; јачања савеза и партнерстава; и подстицању технолошког развоја, то ће Сједињене државе бити у бољој позицији да се боре и победе у оружаном сукобу.»

Што, на крају крајева значи да ће коначно доћи до рата и да сједињене државе желе да у њему победе.

У Додатку се дају препоруке о томе како идентификовати претње и ризике, актере који могу бити конкуренти или пријатељи Сједињених држава, како стећи стратешку предност. Такође се указује на важност идентификовања инструмената моћи и под-области које припадају области надметања, укључујући алтернативне стратегије, и на крају, како развити интегрисану теорију успеха.

Овим документом се, у најмању руку, јасно ставља до знања да су Сједињене државе одлучне да примене читав низ алатки за сузбијање конкурената. Иако се највише спомиње Кина, не треба гајити илузије да се не подразумева и Русија, коју Вашингтон жели да смрви без упуштања у директан сукоб. Није случајно ни што се спомињу заступници и сурогати, од којих су једни ОС Украјине, а ови други терористи у Сирији.

Овај документ заслужује озбиљну пажњу и разраду контра-мера, које би служиле за супротстављање Сједињеним државама у примени ове доктрине. 

Јасно је да се неке од наведених активности већ користе против Русије, док ће се друге употребити првом згодном приликом. Такође треба имати на уму изјаву «скривање намере Сједињених држава, све док не буде прекасно», повећати обавештајне активности и немати поверење ни у једну реч америчког естаблишмента.