Меркелова јури свој пропали сан и фантазира о бомбардовању Сирије

Меркелова очајнички покушава да у животу одржи пропали сан о томе да је Немачка светска “нормативна сила” док је Трамп на власти, а ни не жели да мејнстрим медији  прикажу ривале, Британце и Французе, као неког ко је узурпирао њено место, у случају да Берлин још једанпут одбије да се придружи коалицији под вођством Сједињеним држава, која би бомбардовала Сирију под лажним изговором.

Изгледа да читава Европа говори о изненађујућем саопштењу немачке владе да разматра бомбардовање Сирије, ако Сједињене државе буду тврдиле да Председник Асад користи хемијско оружје током било које предстојеће кампање ослобађања Идлиба – мада немачко учешће и не би било баш толико изненађујуће, ако се само мало размисли о томе. Последњи пут када се исто ово догађало, пре мање од пола године, када је коалиција предвођена Сједињеним државама чинила исто, Немачка је остала по страни. Британија и Француска су могле, преко манипулације и контроле мејнстрим медија, да се представе као “нормативне силе” које ће “одговорити на хемијске нападе неваљалих диктатора, који користе хемијско оружје”. Ова виртуелна реалност ништа не значи у стварном свету, али је веома важна за европску елиту, која се међу собом такмичи, посебно у Британији и Француској. Њихов циљ је да обликују разумевање о пост-изборној коалицији, након последњих избора у Немачкој, као варљивој коалицији која никада више неће моћи да успостави исту премоћ у Европи, као до сада.

Меркелова је, као један од водећих светских заговорника либерално-глобалистичке идеологије, под несразмерним утицајем овог типа “ривалског притиска”, јер је буквално читав живот посветила уобличавању Немачке као континенталног хегемона, али без и најмање потребе да испали метак на своје суседе, као што је то био случај у претходна два покушаја да Немачка преузме Европу. Она и њени другари су себе убедили да њихова земља може до у бесконачно да  штити свој повлашћени међународни положај, и то не само кроз премоћ у институцијама ЕУ (а, посебно заједничком валутом и подручјем слободне трговине), већ и представљањем себе као шампионом "међународних норми ". Ово је постало најважније у мишљењу Меркелове, још од избора председника Трампа, чији су присталице виделе њу виделе као кандидата хаотичног “Kraken” за дрмање режима, кога је тресао хаотични систем посвећен промени претходног тог поретка. Либералном глобализму прети нико други него Сједињене државе, а Немачка је преузела на себе улогу коју је Обамина Америка играла.

Међутим, то је, што се каже, изгубљен случај, јер се свет неповратно променио за нешто више од осамнаест месеци Трамповог председниковања, а Немачка уопште није никаква војна сила – о политичкој вољи тамо да не говоримо - да би следила Сједињене државе. Зато је Немачка и била по страни током овогодишњег бомбардовања Сирије у априлу – погрешно је проценила колико ће пажње мејнстрим медији посветити овој акцији и, у којој мери ће је представити као деловање у интересу “очувања међународних норми” Било да је Меркелова научила лекцију, или јој се само тако чини, она је, изгледа, одлучила да је за њену земљу боље да учествује у сваком могућем мултилатералном нападу, који би био одговор на лажне америчке оптужбе. Она не жели да Немачка буде губитник, а да је Велика Британија или Француска замене у одређеној количини “нормативне моћи”. А, чак и да хоћемо, не можемо довољно јасно да представимо колико је све ово далеко од реалности и колико је одвојено од стварног живота. Али, тако је-како је; тако европска елита види међународне односе.

Меркелова и њен пусти сан, мртав од почетка, али, ипак, жив у њеној глави, био је да замени Обамине Сједињене државе  као главну светску "нормативну силу". Ипак, мало се прерачунала, јер Сједињене државе и даље имају контролу над наративима мејнстрим медија, за које Меркелова сматра да имају веома важну улогу у "легитимисању" немачке контроле над ЕУ. Сâма се сатерала у ћошак, па су је израдила структурална ограничења сценарија, који је, опет, сâма смислила, реагујући онако како верује да је у најбољем интересу Берлина - иако би једини исход било каквог могућег учешћа Немачке у бомбардовању Сирије био угрожавање бољих односа са Русијом. Због свега тога, уместо да наступа као "лидер", Немачка, изгледа, све више само прати Сједињене државе, Велику Британију и Француску – а, то, као контрарезултат, представља исти наратив слабости – мада се Меркелова баш труди да то порекне.

______________

 
НАПОМЕНА: Овде су исказани лични ставови аутора, који не представља ниједну организацију. Било које ауторово исказано мишљење, не треба мешати са уређивачком политиком или званичним ставовима било ког медија или институције.