Матарелин последњи про-немачки наступ

Председнички вето на именовање Паола Савоне за министра економије уништило је у зачетку владу Покрета Пет звездица и Лиге: ради се о привременом прекиду, а пат позиција ће неизбежно довести до распуштања парламента и најаве нових избора на јесен. И заиста, задатак намењен бившем човеку ММФ, Карлу Котарелију, наводи воду на воденицу популистима, што ће довести до њихове још веће победе, када се покаже да је немогуће даљи рад парламента. Иза Матарелиног ‚не‘, крије се жеља да се сачува интегритет Еврозоне, чији су последњи чувари Ангела Меркел и Марио Драги: са друге стране, осовина Трамп-Макрон гледа са симпатијама на италијанске популисте, сматрајући их  потрошним материјалом у  поткопавању немачке ''Европе''.
 

Велики корак ка окруживању Немачке

Ситуација у Италији и Европи постаје све узбурканија, што указује на скори слом старе равнотеже. У недељу 27. маја, Председник Републике је уложио вето на постављење евроскептика Паола Савоне на место министра економије, сахранивши тиме слабу владу Покрета Пет звездица и Лиге: упркос постављању бившег службеника ММФ, Карла Котарелија, за мандатара нове владе, чини се неизбежним да ће овај осамнаести сазив скупштине ускоро бити распуштен, и то вероватно на јесен. Могло би се чак рећи да је Матарелин потез и својеврстан поклон екипи Покрета и Лиге, који ће популистима да подстакну бирачко тело да гласа и да онда све то наплате на изборима.

О италијанској сцени и њеном месту у ширем глобалном контексту смо писали 48 сати пре него што је Матарела неочекивано сасекао Контеову владу у сâмом зачетку: посебно смо истакли да су владу коалиције Покрета и Лиге саставили Англо-американци, како би се ослабила Еврозона под монополом Берлина и натерала да напусти политику заједничке валуте. Немачка, како смо рекли, наставља и даље да извлачи невероватну корист из политике заједничке валуте. Али, уместо да остварује европски пројекат, она се  убрзано удаљава од атлантске сфере и приближава великим евроазијским силама, Кини и Русији, остављајући систем нетакнут, са свим оним што је ту, да угрози најновији развој догађаја.

Почнимо са фигуром Председника Републике. Серђо Матарела је у Квиринале ушао у фебруару 2015, када је премијер био Матео Ренци, док је у Јелисејској палати био Франсоа Оланд, у Даунинг стриту, ''европејац'' Дејвид Камерон, у Белој кући Барак Обама, савезни канцелар је била Ангела Меркел, а Марио Драгије био председник Европске централне банке. Готово сви споменути политичари нису више на тим функцијама. У протекле две године, Запад се сударио са таласом ''популизма'' који је изгурао Енглеску из Европске уније (окончавши тиме Камеронову каријеру), евроскептични Доналд Трамп је преузео председниковање у Белој кући, а Матео Ренци је „прегажен“ на изборима у марту. Бивши ротшилдовац, Емануел Макрон се уселио у Јелисејску палату и, што је занимљиво, развио добре односе са Трампом, постављајући тиме Француску на строгу атлантистичку позицију (сетимо се скорашњег тројног бомбардовања Сирије). Једино двоје преживелих чувара евро-атлантског поретка, који доживљава велико и болно реструктуирање, су  Ангела Меркел и Марио Драги. Канцелар и гувернер ЕЦБ су повезани на посебан начин: обоје су везани за преживљавање евра. Канцелар је, као што се видело у време грчке кризе 2015. године, бранила интегритет Еврозоне чак и тољагама; гувернер је изрекао чувену фразу ''штагод да је потребно“, која је, било то добро или лоше, загарантовала  опстанак Еврозоне у следећих шест година.

Меркелова и Драги су они који су извршили притисак на Матарелу да спречи постављење Паола Савоне за министра економије, с обзиром на став англо-саксонског естаблишмента према позицијама евроскептика. Матарела се, упркос доследности у левичарској каријери у Италијанској демохришћанској партији и упркос томе што је ''европејац'', повиновао захтевима Берлина и уложио вето на именовање Савоне. Потез је био очајнички, а изнад свега је послужио да покаже Матарелину личну решеност да до краја брани политику заједничке валуте. Именовање Котарелија за мандатара је готово сигурно осуђено на пропаст, што ће надаље, помоћи популистима, који полако марширају ка новим изборима уверени у победу: а то ће значити и већи број посланичких места, моћи ће поново да предложе Матарели било коју листу будућих министара, укључујући и Савону, јер ће бити сигурни да имају подршку у парламенту. С обзиром на то, осамдесетдвогодишњем бившем штићенику, бившег предсеника Франческа Косиге (преминулог), није суђено ни неко боље место од места министра економије.

Након затварања биралишта и потврде победе популиста, на јесен, Серђо Матарела, коме мандат истиче 2022. ће поново имати проблем. Зар неко стварно мисли да ће Председник Републике, који је већ омрзнут у Парламенту,   успети да преживи још нешто, што долази са непомирљивијепозиције. Не, 'Трећа република' ће хтети да бира свог шефа државе, који ће изнад свега морати да буде на истој таласној дужини са Трамповим Сједињеним државама и постбрегзитовском Британијом. линији Сједињених Трампових Држава и пост-брегзитске Британије: зато и не би био неки ризик кладити се да ће Паоло Савона доћи до фунцкије министра.

Матарелин вето је са олакшањем поздравила немачка штампа, која је одмах уочила ризик од омрзнуте италијанске ''анти-европејске'' владе, те је ризик и отклоњен. Са друге стране, за жуто-зелену владу је била Макронова Француска, користећи помирљиви тон који је изненадио многе (али, не и нас): навече 25. маја, на насловној страни италијанске Републике био је: ''Макронова испружена рука Контеу: Нестрпљиви да сарађују''.

Макронова отвореност за жуто-зелену владу је део растућих поклапања између Париза и Вашинтона, што је недавно достигло врхунац Макроновом посетом Белој кући: Француска и Сједињене државе се, такође, приближавају анти-немачком деловању и зато је станар Јелисејске палате одушевљено поздравио стварање жуто-зелен владе. Што више Французи буду јачали везе са Сједињеним државама и Енглеском, то ће се више удаљавати од Немачке: хладноћа с којом су Немци прихватили Макронов предлог за реформу Еврозоне, јасно показује да је француско-немачки мотор Европе сада све више у подручју маште него реалности.

Коначно, ''окруживање'' Немачке се наставља: Англо-американци су већ одвукли Макронову Француску од Немачке и настављају да раде на поновном успостављању Интермаријума под пољским вођством, а са следећом популстичком владу ће такође убацити и Италију у део анти-немачких снага, што је одлучујући потез, јер је Рим и даље један од оснивача Европске уније. ''Немац'' Серђо Матарела ће неизбежно бити осуђен да се повуче у оваквом новом геополитичком контексту. Крај Еврозоне какву познајемо се данас ближи: преко Атлантика се ради на томе да дође до тога да Немачка напусти ЕУ -''Негзит''.