Либерализам је опаснији од украјинског нацизма

Ми смо империја, као баштиници монархије и као наследници Совјетског савеза.

У овом рату не може постојати неутралан став, јер постоје само два табора. И, то је све. Свако ко оклева или је неодлучан, пре или касније (чини ми се много пре него што изгледа), биће принуђен да узме оружје и једноставно оде на фронт, а фронт је данас свуда. Немогуће је овај дуг, тежак и ужасан рат вратити тамо где је био пре 24. фебруара 2022. године, нити се може зауставити, може се само победити. Или се још увек може препустити људској историји. Тада победника нема. Смрт ће победити.

За сада је рат, што значи да смо живи.

Ако не подржавате СВО, онда нисте за Русију, нисте за државу, нисте за наш народ, па ће онда доћи време када ћете морати да убијате Русе, уништавате Русију као државу, дижете у ваздух аутомобиле, куће и железничке пруге, сакривате терористе у својим домовима, да пуцате. Нема више безбедности.

Па је зато боље сада одлучити, а ово се односи на све Русе, али се односи и на све друге земље.

Ако хоћете да сачувате суверенитет, јасно је да је то немогуће под окриљем колективног Запада, јер либерализам у међународним односима поништава суверенитет и признаје само Светску владу, другим речима западну хегемонију, а у борби за многополарни свет у коме је суверенитет могућ, морате се борити са Западом, а то је оно што Русија сада чини. И, то чини за све.

То је оно о чему се ради у Трећем светском рату. Свако, коме је заиста стало до суверенитета, мораће, или да стане на нашу страну или да намерно и заувек одустане и потпуно се потчини Западу, а Запад је сада у рату са Русијом и примораће друге да учине исто.

То је оно што се догодило Украјини, то је оно што се догађа Грузији и Молдавији и оно што прети Турској, па чак и Кини.

Ми и они.

Украјинце су последњих тридесет година масовно, активно, опсесивно и непрестано учили да мрзе Русе и све што је руско. Уз русофобију су одгајане читаве генерације.

А, од 2014. године, Украјинци су обучавани да убијају, пале, комадају, прже, пеку и уклањају Русе са лица земље. Сви они су обучавани - мушкарци, жене и деца. Тако је створена слика непријатеља, «Москала». Представљен је као сурово «ниже биће», «чудовиште», «глупан», «немилосрдан»,«груб», недефинисана маса која једино жели да се усреми на мирни украјински рај и претвори га у реке крви, а да би то спречио, Украјинац је морао да буде спреман да први нападне, да донесе рат на непријатељску територију. Да га сведе на крваву кашу, да се Украјина не би претворила у такву кашу. И тако је то трајало годинама, деценијама.

Многи се питају зашто се Украјинци тако жестоко опиру? Зато што они ни не ратују са нама, већ са сликом која обитава у њиховим главама. У ТВ серији Црно огледало, била је епизода у којој се људи боре са страшним чудовиштима, али се испоставило да су то чудовишта направљена специјалним оптичким уређајима, које су људи морали да носе (да не би били кажњавани) и оно што им је изгледало да су «чудовишта», били су само људи.

Украјинци виде нас као чудовишта, као химере које су им наметнуте. И те химере су језиве, али они ништа друго не могу да виде.

Ми се за овај рат нисмо припремали. Нисмо разумели са чиме имамо посла. Нисмо створили такву слику непријатеља. Зато добро ни не разумемо шта се догађа. Можда је исправно што је тако, али је јасно да нисмо разумели сав терет онога што се догађало.

Што су битке жешће, то је већи гнев нашег народа. Истовремено, на фронту је, у извесном смислу, створена слика непријатеља. На домаћем фронту, још увек смо у недоумици. Како могу да раде тако ствари? На фронту се више не поставља ово питање, него друго: како победити непријатеља и, искрено, како га уништити. Можете уништити само оно што мрзите, а они који највише мрзе, у овом рату се жестоко боре и постижу највише.

Уверен сам да Русија не треба да дозволи да се овај процес развија. Ако то дозволимо, мржња ће се са фронта постепено преливати на позадину и бићемо све сличнији непријатељу. Односно, мржња ће ући и у наша срца. Одавно је у срцима Украјинаца. Сада је на нама. Не може се не приметити да током трајања рата постепено усвајамо особине непријатеља. Невољно и са закашњењем, али ипак.

Власти тренутно само покушавају да обуздавају догађаје, али они су као река. У једном тренутку ће «хуманистичка брана» пући и цело друштво ће се сетити Симоновљевих реплика: «Кадгод га сретнеш, убиј га». Никога неће бити брига шта власти дозвољавају или забрањују.

Потребан нам је другачији начин, истинска идеологизација рата, потпуна и систематична, а не делимична и местимична, како је сада.

Прво, ратујемо са Западом, главни непријатељ је, дакле, Запад. Украјинци нису главни непријатељ. Зато је Запад тај, кога заиста треба одбацити. И, то је оно где је важан Симонов: он сматра да Запад морамо да протерамо из себе, иначе гајимо двоструке стандарде, он нас убија и ми му се клањамо. Либерализам је опаснији од украјинског нацизма, јер су западни либерали ти који су покренули, створили и наоружали украјински нацизам. Неопходна је доследна делиберализација (јер је важнија од текуће денацификације земље).

Денацификација је исто тако неопходна али, то је последица, а не узрок, то је симптом, а не суштина болести.

Даље, ми се боримо против национализма, али не смемо сâми да се претворимо у националисте. Ми смо Империја, као баштиници монархије и као наследници Совјетског савеза, ми смо више од нације. Наша идеологија мора бити империјална, отворена, јасна и агресивна. Империја се мора представити харизматично. Наше Царство, Рим, води смртоносну битку са супротним «Империјом», а у суштини анти-империјом, са Картагином.

Тек када се војска, народ, држава и друштво буду борили против Картагине - либералног Запада, победићемо украјински нацизам. Једино што нам је остало је да згазимо непријатеља. Пред тим страшним и озбиљним непријатељем, ова опсесивна ситничавост ће бити безначајна.

Ако Русу кажете да Русија не постоји, он ће слегнути раменима. Ако кажете Американцу да Америка не постоји, и он ће слегнути раменима. А, ако Украјинцу кажете да Украјина не постоји, он ће побеснети као звер, јер Украјина и не постоји. Али, то је онда, када смо ми империја, а наша је свест империјална. Чврста, јака, самоуверена, одлучна савест.

Снажан идентитет непријатеља може да се надвлада не једнако снажним идентитетом (руским национализмом), већ јачим идентитетом: империјалним идентитетом.

Овај идеолошки преображај друштва је неизбежан. Може се још неко време одлагати, али се не може спречити.

Уверен сам да наше власти нису желеле овај рат. Баш су се трудили да га одложе. Било је могуће одложити га, али и немогуће избећи га. А, сада је немогуће зауставити га. Или ћеш победити или ћеш нестати. Јасно је да је део елите у паници. Они нису у стању да прихвате погубност онога што се дешава, надајући се, упркос сваком здравом разуму, да ће се некако вратити у стање из прошлости. Немогуће. Могуће је одлагати и одуговлачити, али је немогуће зауставити се и вратити се на старо. Све што нас чека је рат и тешка, невероватно напорна победа. Наша земља ће се успут неповратно променити. Држава ће се променити, друштво ће се променити.

Нико никада није толико очајан да би се сâм мењао, али друго је постало немогуће. О судбини се ради. Промена ће бити наметнута гвозденом нужношћу.