Крст је уздигнут у Деир ез Зору
Рат у Сирији је од почетка био покољ народа и етничких група. Редови већине оних који се називају ''побуњеницима'' попуњени су страним џихад-борцима који су убачени у Сирију уз помоћ западних сила (Сједињених држава, Француске, Енглеске) и то преко њихових регионалних партнера/савезника (посебно Турске, Саудијске Арабије, Јордана и Израела). Безначајан број противника ''режима'' заиста потиче из Сирије, иако и они врше покоље над цивилима, невољним да се покоре онима који себе погрешно виде као нове господаре Сирије.
У рату који траје готово седам година, највише је убијено муслимана, али другачија судбина није снашла ни хришћане у Сирији, који су након доласка западних плаћеника, били изложени великим патњама и прогонима: свирепа убиства, али и понижења димом (dhimma), верског пореза за немуслимане који им намећу џихадисти.
Не тако давно у историји, Папа би из Рима позвао на крсташки поход католичку Француску и она би се одазвала. Ако се она не би одазвала, то би учинила Шпанија. Или Пољска. Или Аустрија. Чак би се можда и Краљевина Италија одазвала.
Али, не и данас. Папу и није занимало да у помоћ зове хришћански Запад, секуларизован, научан, космополитски, пост-атомски и (толико!) демократски, јер је већ одлучено да се искористе отровни патрљци неке друге религије, како би се обавио посао за који Запад никад није имао храбрости да искористи своје војске.
Запад у Сирији није оставио хришћане у канџама понесених убица, дрогираних Каптагоном: Запад их је, једноставно, игнорисао, ако не и прецртао. Препреке су прескакане без кајања, на путу освајања Русије и потчињавања Кине.
Овде испод је кратак чланак Мауриција Блондеа (Maurizio Blondet), који је објављен у његовој колумни ‘’Speechless’’:
У Деир Ез-зору живи (или је живела) јака хришћанска мањина, углавном Јермена, потомака оних који су преживели геноцид 1915-17. године. Геноцид је спровела Денмеова хунта (Dönmeh). Снаге лојалне председнику Асаду су 2014. године биле потпуно опкољене и изоловане заједно са остатком становништва у делу града под контролом владиних снага (процењено је да их има око 100,000 ). Захваљујући влади у Дамаску, организовани су ваздушни мостови за снабдевање храном, водом и основним потрепштинама. Амерички бомбардери су са друге стране често бомбардовали опкољене снаге, погађајући и становништво, како бина тај начин помагали плаћеницима. Плаћеници Даеша су 17. Јануара 2016. године убили најмање три стотине цивила и то углавном жена, деце и стараца. Њих сто педесет је завршило са одрубљеним главама, а још четири стотине њих је киднаповано.
Након 3 године, једног месеца и 22 дана, регуларна Сиријска војска је 5. септембра 2017. године успела да пробије обруч у западном делу града и да се током те акције споји са 137. бригадом.
Данас је Деир ез Зор, сиријски Стаљинград, ослобођен, а хришћани су се вратили да подигну крст на рушевинама.*
Током свих ових година, Запад је кукао само за џихадистима.
Блонде је написао истину. Запад је заиста и одувек само кукао за џихадистима. Али Русија сигурно није. Нити Сирија. А, ни Иран. Увек су то били други, а не западне војске, да штите, ослободе и спашавају сиријске хришћане. Лавови из Сиријске арапске Војске. Јунаци мајке Русије. Великодушан је био и Хезболах, заједно са Паздараном (Револуционарном гардом Исламске Републике Ирана). Не само у Деир ез Зору, где је крст симболички подигнут на рушевинама цркве, већ прво у Малули и на обронцима Каламуна. Иронично је да су муслимани ти који су спасили хришћане у Сирији од њихових прогонитеља. Свакако то нису учинили ''цивилизоване'' нације са Запада, који све дубље тоне у декаденцију.
Васкрс у Европи и Америци, у нашем западном свету, неће бити много другачији од те декаденције. Можда ће у Сирији бити другачији.
___
*https://www.maurizioblondet.it/wp-content/uploads/2018/03/CROCE-DEI-EZZOR- 250x250.jpg https://i1.wp.com/www.maurizioblondet.it/wp-content/uploads/2018/03/deir.jpg?w=683&ssl=1
** оригинални текст Мауриција Блондеа: Original article by Maurizio Blondet: https://www.maurizioblondet.it/deir-ezzor-si-rialza-la-croce/