Кроз замагљено стакло

Када се разматра способност политичке фигуре у односу на његову команду над оружаним снагама националне државе, сетим се Клаузевицевог прецизног коментара, који је изјавио: "Критички наратив разликујемо од једноставног наратива о историјском догађају којим се ствари само ређају једна поред друге, у складу са најнепосреднијим узрочним везама.”

Тимоти Томас, старији аналитичар у Канцеларији за иностране војне студије у Форт Ливенворту, Канзас је промашио у својој процени војних реформи у Русији и њеној геополитици, зато што није успео да дође до дубљег историјског открића, да корени Оружаних снага Русије сежу до времена Александра Невског.  ,

Нити је као тактичар био у стању да понуди критички осврт о, на пример, Путиновог управљања  Оружаним снагама Русије.

Даље, Тимоти Томас је само овлаш поменуо питање зашто је Војска Русије сада постала модерна војна сила, на коју свет треба да рачуна. треба рачунати у свету. Једина методологија америчког војног аналитичара је  да се врати на пропаст Совјетског Савеза, заобилазећи историјска достигнућа Ставке, који су допринели теорији ратовања, не само у границама Русије, већ и широм света. На крају, господин Томас не даје, нити читаоцима, нити студентима војне историје и војне теорије, различите тестове за његову теорију којој недостају, а које Клаузевиц назива, правилним критичким истраживањем.

Дакле, када он, на сâмом почетку своје књиге говори о Владимиру Путину као вођи, Тимоти Томас не даје озбиљну анализу класне припадности руског лидера, његово формално образовање  или детаљан увид у његов практични рад у контраобавештајном одељењу КГБ, као првог шефа дирекције у Лењинграду, нити спомиње да је Путин радио у Источној Немачкој (ДДР). Постоје и друге "навике" председника Путина које би се могли сматрати "похвалама и оптужбама", да искористим Клаузевицев израз, када се пише озбиљна анализа оваквог савременог лидера, са којим се, у овој фази светске историје, још нико не може упоредити. Поред тога, амерички виши аналитичар иностраних војних студија не нуди никакву теорију која би се могла применити на историју руских Оружаних снага, у овој ери.

Пробаћу, овако у пролазу да пружим неки увид и утиске о Путину као вођи руских војних снага, прелазећи и преко политичких питања, овако у тишини – јер, знамо да је живот националне државе по природи политички, а војне снаге су део те органске целине читавог државног апарата. Сетио сам се једног посебног дипломатског примера, када је Председник Путин израелском премијеру Бенјамину “Бибију” Нетанјахуу, премијеру Израела, дао један примерак великог дела  'Јеврејски рат' Тита Јосифа Флавија, који је био Јеврејин по рођењуа. У овом  значајном делу из римске историје, Јосиф детаљно објашњава неуспех јеврејског вођства и њихови људи да озбиљно схвате потребу за римским вођом, због религиозних подела у Риму, који би могле бо могле довести до екстрема, заједно са практичним вредностима римских политичких аспирација.

Питам се, шта ли је Нетанјаху разумео из ове поруке и оваквог 'поклона'?

Путин, са свим својим личним и политичким противречностима, разуме многоструке финесе и нијансе и подтекст, стрпљење и примену војне силе као политичког чина другим средствима.

У историјској епохи у којој смо сада, нестрпљива потрага за светском хегемонијом коју спроводе разнолики амерички режими је ставила руску државу у незавидан положај. Имајући ово у виду, пробаћемо да разумемо сложеност и контрадикторност у којима се нашао Председник Путин на критичким раскршћима историје, где је рат чињеница, а не теорија. Председник Путин је у великој мери показао да је са руским оружаним снагама постигнута економична употреба војне силе, а учио је од ранијих искустава од упада у Грузију, како би се пружила подршка народу  Јужне Осетије и Абхазије.

Осетио сам, а онда и читао пажљиво о сложеним околностима на линији разграничења на којима су поједине руске оклопне јединице и друга војна возила прелазила грузијску границу. То је за мене изгледало као да се операција планира на основу недовољног броја детаља. Доводио сам у питање професионализам пост-совјетске руске војске, иако сам разумео потребу да се пружи подршка тим нестабилним регионима који су се борили са аутономију. Такође сам осетио да руски народ и руска држава имају право да поврате Крим,  будући да га је Хрушчов, као први секретар Комунистичке партије нелегално 'оставио' влади Украјине, не дозвољавајући одржавање референдума на Криму, о изласку из Русије. 

Стога не мислим да је Путин имао било какве лоше намере према народу на Криму, него им је у ствари, колико то год било иронично, дао право на независност и аутономију у оквиру Руске федерације. Добро је документовано колико је Путин био критичан према Лењиновој тези о независности и аутономији за националне етничке народе који су у окружењу Русије. Лењин, је, ипак, био практични револуционар, а не национални вођа. Он је био прагматичан у вези са независношћу и самоопредељењем за оне групе народа који су му били потребни као савезници за његове дубље револуционарне амбиције, које ја следим, као колонизовани грађанин Сједињених држава.

Што се тиче региона Донбас, Лењин је током свог живота био свестан дуготрајних реакционарних снага у Кијеву, али опет, био је врло тактички, може се чак рећи војно практичан, дозволивши да регион Донбаса остане у границама Украјине, јер је знао да су људи у Источној Украјини вредни људи и социјалисти у политичком смислу. Путин, поново иронично, има избор да људима у Источној Украјини, у региону Донбаса дâ независност и у политичком и у друштвеном смислу или да их брани против фашистичке хунте у Кијеву.

Ако Путин подржава раднике и њихове породице у региону Донбаса, онда он наставља непосредне политичке аспирације, које је Лењин желео све време не само за Донбас, већ и за ликвидације Кијева, онаквог какав су подстакле западна лењост и капиталистички окови.

Путинове могућности у одређеној мери одражавају савремену софистицираност руских оружаних снага. Али остаје да се види како ће Велика руска војска реаговати на неке друге веће силе, различите од Даеша и, да ли је у стању да оствари војне циљеве, чак и уз велике људске губитке. Војска се не може жртвовати само за националне циљеве, већ мора бити негована дубоким моралним и политичким вредностима, којима се одређују потребе и тежње једног народа, а не опортунизам или грандоманија, амбициозне илузије једног човека. Овде, у Сједињеним државама, имамо превише политичког опортунизма и националне бесвести, и политичке и војне природе.