Караџић и Шешељ - различите пресуде, исти циљ

Судбина првог председника Републике Српске један је од многих показатеља да се однос западних политичких центара према Србима није променио нити ће се суштински променити докле год су у тим земљама на власти снаге које су водиле и воде антисрпску политику. Тек када би у НАТО државама дошло до коренитог политичког заокрета и уклањања елита које одређују караткорочне и дугорочне политичке, економске и војне потезе могло би се устврдити да је дошло до промене става према Србима. До тада никакве гаранције које су претходно даване Милошевићу, Караџићу, Ђинђићу или било ком српском прваку неће бити обавезујуће за њих.

 

Још пре почека распада титоистичке Југославије одређене су стране у сукобу: која ће имати какву улогу у медијима, која ће се логистички помагати, против које ће се водити војне акције, која је агресор а која жртва. Срби, попут других малих нација, тешко да су у том моменту могли да изађу као победници из тих сукоба јер нису иза себе имали ниједну велику силу, док су против себе имали савез великих сила. Војни порази директно су довели до процесуирања српског војног, безбедносног и политичког врха и ништа се у том погледу није суштински променило у протеклих двадесет година.

 

Поставља се питање да ли је српска страна могла боље да се снађе у тим неповољним околностима? По свему виђеном могла је да је имала квалитетније руководство, пре свега у матици, што би вероватно ублажило а можда и спречило  катастрофалне поразе 1995.године и 1999.године. Међутим, дезорјентисан, идеолошки неписмен и апатичан народ није могао дати боље вође. 

 

Караџић је осуђен када је преузео ратно руковођење Републиком Српском а ово што смо видели пре недељу дана само је завршни чин националне и личне драме, јер да је наставио да се бави својом професијом као избеглица у Србији, Црној Гори или негде другде, лишио би себе и своју породицу непријатности које су касније уследиле а које га тек чекају. Овако, ушавши у историју постао је један од симбола обнове српске државности западно од Дрине, са ценом која уз то иде.

 

Са друге стране, ослобађајућа пресуда Војиславу Шешељу, помало неочекивана али у складу са његовим  превременим пуштањем из притвора у јесен 2014.године,  јесте на неки начин повезана са заокретом СНС према ЕУ и НАТО пакту. Ове две различите пресуде део су политичких потеза које Запад спроводи на територији окупираних земаља са циљем директног утицања на домаће политичке чиниоце. СРС као ванпарлементарна странка, ослобађајућом пресудом добија ветар у леђа и прилику да кохабитира са реформисаним радикалима, као што су кохабитирали деведесетих са Милошевићевим социјалистима или да директније нападну реформе које спроводи власт као и приближавање западним политичким центрима. 

 

У сваком случају, ослобађајућа пресуда је добра вест јер се зна на који начин је и зашто формиран Трибунал у Хагу и како су у њему пролазили Срби. Шта ће се дешавати на српској политичкој сцени показаће предстојећи избори и евентуално формирање коалиционе владе. Много је битније да Република Српска не буде проглашена геноцидном творевином на основу пресуда политичким првацима и војном руководству јер је евидентно да и генерала Младића чека максимална казна.